“Mnogi su otišli malo gore da vide kako stoje stvari”: Poslednji intervju Igora Pervića za Nedeljnik

0
Foto Igor Pavicevic

Danas je objavljeno da je primnuo popularni glumac Igor Pervić.

Pervić je mogao da bude šta je hteo. I roker, i filmska zvezda i… Multitalentovan. Upoznao sam ga početkom osamdesetih kada je kao klinac prašio u bendu Duh Nibor.

Pa je postao glumac, pa je dovodio u tahikardiju pleme devojaka i važio za najboljeg frajera ne samo Beograda. Ovaj razgovor sa njim smo vodili 5. oktobra 2017. godine. Tako je i razgovor počeo pričom o Petom oktobru 2000. godine, a potom je Igor pričao o celom svom životu.

Evo nas 5. oktobra 2017. kod Srbe u „Centrali”, a gde si ti bio 5. oktobra 2000?

Bio sam, naravno, ceo dan ispred Skupštine, a uveče na terasi Gradske skupštine. Bili smo na toj terasi zajedno mi mnogi glumci. Naravno, bio je tu i Zoran Đinđić i ceo tadašnji DOS. I svi smo bili u fazonu „Sutra, kada svane, sve će biti drugačije i svi ćemo živeti u sreći i veselju”. A šta se desilo? Nije se desio 6. oktobar kao što svi znamo. Nisu se dogodile stvari koje je trebalo da se dogode. Gledam sinoć vesti i svi pljuju 5. oktobar. Ali to je bila velika stvar, mada je danas više nego jasno da mi očigledno volimo vođe i da nas čvrsta ruka vodi u svetlu budućnost, u bolje sutra. Sada je sasvim jasno i da u Srbiji većina ljudi voli da ih ispraše po dupetu, pa malo da vam skinemo penzijice, pa malo da vam ih vratimo, pa da vam damo neko pivce, pa vi pičite. To je naš mentalitet, ali ne samo srpski već svih nas na Balkanu.

Mi u EU? Ne znam kad će se to desiti i s kim će se to desiti. Sad nas u EU vode oni protiv kojih smo bili 5. oktobra. To je paradoks i dosta čudno. Ali kod nas je ionako sve čudno i paradoksalno. Kod nas se sve vrti ukrug.

Foto Igor Pavicevic

Da li si pričao sa Đinđićem tada na terasi Skupštine grada?

Kako da ne, ali ipak je on imao preča posla. Izljubili smo se. Tu je bio Koštunica koji je posle radio šta je radio. Sve je tog dana imalo neku energiju koja se kasnije izgubila. I ti ljudi koji su bili s nama tog 5. oktobra osetili su želju za vlašću. Sećam se 2003. kada je ubijen Đinđić. Sedeo sam sa tadašnjom devojkom Jovanom Petrović u selu Baćevac gde smo tada živeli. I sad se naježim kada se setim trenutka kada smo saznali da je Đinđić ubijen. Plakali smo na terasi. Đinđić je bio neki zrak nade. Imao je energiju, školovao se u Nemačkoj i vratio se ovde iako je imao izglednu karijeru u inostranstvu. On je zaista voleo ovu zemlju i želeo je da pomogne.

Mislim da se ta energija 5. oktobra više nikada neće ponoviti. Kao i većina, mislio sam da će se mnoge stvari promeniti, ali već posle par dana krenuli su dogovori i Koštunica je postao to što je postao. Mislim da bi sve bilo drugačije da je Đinđić odmah postao premijer i možda bismo mi svi posle tog balkona od 5. oktobra danas već bili u EU, a ne neka balkanska zabit koja smo danas.

Mislim da se ovaj narod jednostavno izduvao i dok ima i najmanju koricu hleba, on će gledati „Zadrugu”, „Parove”, čitati o ubijenoj pevačici… Mi pričamo o kulturi, političkoj, pozorišnoj, književnoj… ali morali bismo da krenemo od one osnovne – kulture ponašanja. A ako govorimo o kulturi, šta da očekujemo od ljudi iz vlasti koji i ne znaju repertoar pozorišta? Pa kako od njih očekivati da urade nešto za kulturu?

Kad si rekao „balkanska zabit”, kako je definišeš?

Ima tu dve strane medalje. Kad gledaš svet, vidiš opštu propast. U Americi je došao Tramp, pa Sirija, migranti, ekološke tragične promene… i onda ti i ja sedimo za stolom i možda smo i srećni što sedimo u balkanskoj zabiti jer nas neće dići ISIS u vazduh. Ali onda shvatiš: ko će nas da diže u vazduh? Ko smo mi? Gomila omladine beži odavde. Neki ljudi poput mojih drugova, kolega, pa i mene, nešto je ovde i uradilo, ali kuda ćemo mi sada? Mislim da smo i ja i mnogi drugi mogli više da napravimo, ali živeli smo u okruženju koje nas je teralo na gluposti jer je moralo od nečega da se živi. Jer ne može da se živi samo od plemenitih misli i plemenitih ideja. Moj pokojni otac je mnogo voleo onu Pasternakovu rečenicu „Nije život što i poljem preći”. Govorio sam mu: „Nemoj, ćale, to je patetično.” Ali posle nekoliko godina sam se složio s tom rečenicom.

Jednostavno, mlad čovek je radoznao. U Dadovu, u dvorištu smo svi probali. Nema kome se nije dopalo. I onda dođeš u s…e i ko se izvukao, izvukao se, a ko nije – Novo groblje. Ja sam imao tu sreću ili pamet, ili inat, i izvukao sam se, i to odavno. Ali mnogo dobrih i talentovanih ljudi je otišlo zauvek zbog droge

Spomenuo si oca, a majka ti je poznata balerina i koreograf, pa se setim sad da smo odrastali u vremenu u kome je postojala baletska kritika u novinama, a danas…? Verovali smo da vreme ide unapred?

Da, a onda smo shvatili da vreme u Srbiji počinje da ide unazad. Majka mi se i danas bavi koreografijom. Čak je i naš novi Srbin, Rejf Fajns, koga ja zovem Rajfajzen, bio na probama moje majke da vidi. Sećam se da je nekada bio događaj otići na baletsku predstavu. A danas kad odem na balet, to je sve istih 300-400 ljudi koji gledaju operu i balet. Pa ko da piše o tome?

Ne piše niko ni o novom albumu Stounsa, a kamoli o baletu?

Nema ničega. Mi čitamo one knjige za plažu i gluposti od novina. Gledam vesti na N1, pa onda ponekad okrenem vesti na TV Pink i čini mi se kao da živim u dve različite države. Samo je vremenska prognoza ista. I svi su kao i devedesetih strani plaćenici i prodane duše. Nije mi jasno da ljudi koji se bave takvim marifetlucima kad legnu da spavaju mogu da to rade opušteno i opušteno se probude. Okej, treba da se jede i to mi je jedino opravdanje za te ljude, ali mora čovek da stavi pred sebe neki zid, neku crtu i kaže: „Preko ovoga ja više neću.” Ali kod nas ne postoji dno dna. Ovde nema srama. Ovde je sram izbrisana kategorija. Nažalost.

Kad smo kod godišnjica, pre neki dan je bilo trideset godina od Osme sednice. U to vreme ti imaš bend, glumiš, najbolji si frajer u gradu. Da li te je tada zanimala Osma sednica ili te je boleo…?

Moram da kažem da me je tada za Osmu sednicu boleo k… Gledao sam pre neko veče emisiju o tom događaju na TV-u i ježio sam se. Niko nije znao šta nam se tada sprema. Sticajem okolnosti mojoj mami i tati je kum bio Draža Marković, dugogodišnji visoki funkcioner Srbije i brat oca Mire Marković, ali i protivnik Miloševića. Oni su sedeli u „Slaviji” i „Maderi”. Kad vidite današnje političare, imate samo osećaj gađenja i odvratnosti. Pričajmo mi svašta o tom vremenu, ali su političari bili kulturniji. Ivan Stambolić je bio prijatelj moga oca. Bio je stalno u pozorištu i išao je u bioskop. I kako to biva u Srbiji, ko će da te smakne nego prijatelj. Stambolić je obožavao Miloševića.

Foto Igor Pavicevic

Jesi li kao klinac prisluškivao šta govori Draža Marković?

Bio je to veliki sto u „Slaviji”. Nisam mogao da čujem. Išao sam na Dražin plac u Grocku. Draža je bo prijatan, tih čovek. Nikada ga nisam doživljavao kao visokog političara. Nije bilo drskosti kod tadašnjih političara. Nema ove današnje pljuvačine, patosa ili kao ovaj što danas donese kamen u Skupštinu. Mene tada nije zanimala politika. Posle 5. oktobra su me zvali u partije. Bio sam kod Zorana u DS-u, posle sam bio kod Čede u LDP-u. Ali odavno me to više ne zanima i da me neko danas pozove, rekao bih: „Gospodo, ja nisam taj tip.” Voleo bih kad bih mogao nešto da promenim, ali mislim da bi danas morao da budeš džukela da bi se bavio politikom, a ne smatram se džukelom. Da se vratim samo na Osmu sednicu, Milošević je bio jedan psihopatski inteligentni čovek pored koga je bila Mira Marković i to je ubitačna kombinacija. To su bili ljudi koji nisu prezali ni od čega. Stambolić je bio Slobin najbolji prijatelj. I kako je završio? U kreču.

I ti si odlazio u inostranstvo?

Ja sam početkom devedesetih bio u Pozorištu na Terazijama. Igrao sam u predstavi „Prestaće vetar” koja je igrana preko sto puta i bila je kao rok koncert. Bila je tu Anita Mančić i mnogi drugi i svaka predstava je bila rasprodata. I bilo je sve to super, ali ja sam hteo da idem negde. Tako sam 1994. došao u London, mlad i drčan, misleći da ću i ja uraditi nešto. I bilo mi je lepo pet godina u Londonu. Dobio sam radnu dozvolu, svirao sam po pabovima, lepo se živelo i zarađivalo, a onda sam se vratio u Srbiju pred bombardovanje.

U Londonu sam poslednji put video Bojana Pečara iz EKV-a pre nego što će preminuti. Mnogo sam ga voleo, kao i Magi i Milana Mladenovića. Sa Milanom sam radio muziku i glumio u filmu „Crna Marija“. Bila je tu i Sonja Savić. Sada, kad pogledam „Crnu Mariju“, shvatim da nas je malo živih ostalo iz tog filma. Mnogi su otišli malo gore da vide kako stoje stvari

Zašto?

Razveo sam se, a kad ostaneš sam u Londonu, bude teško. Beograd dozvoljava neku vrstu prisnosti, a i falila mi je gluma. U to vreme ja nisam mogao da budem glumac u Londonu jer nisam bio član glumačkog sindikata i kao takav, u Engleskoj, ne možeš da priđeš audiciji, a kamoli da dobiješ ulogu. A nije mi bilo lako ni u Beogradu jer sam morao sve iz početka, da se dokazujem. I onda sam otišao u selo Baćevac i proveo u njemu osam godina koje su mi prijale. Počeo sam polako da se vraćam u glumački život.

Koga si viđao u Londonu?

Pored naših ljudi, upoznao sam Krisa Riju i Šeril Krou. Upoznao sam Vanesu Redgrejv i čak sam propustio važan sastanak koji mi je zakazala. To mi je jedna od najvećih grešaka u životu.

Uspavao si se?

Da. Možda bih danas bio kao Rade Šerbedžija, ali šta da se radi (smeh). Verovatno bih bio kao i on – Rus u holivudskim blokbasterima.

U Londonu sam poslednji put video Bojana Pečara iz EKV-a pre nego što će preminuti. Mnogo sam ga voleo, kao i Magi i Milana Mladenovića. Sa Milanom sam radio muziku i glumio u filmu „Crna Marija”. Bila je tu i Sonja Savić. Sada, kad pogledam „Crnu Mariju”, shvatim da nas je malo živih ostalo iz tog filma. Mnogi su otišli malo gore da vide kako stoje stvari.

Ti si srećom ostao dole.

Bilo je to vreme kad se to pojavilo. Jednostavno, mlad čovek je radoznao. U Dadovu, u dvorištu smo svi probali. Nema kome se nije dopalo. I onda dođeš u s…e i ko se izvukao, izvukao se, a ko nije – Novo groblje.

Ja sam imao tu sreću ili pamet, ili inat, i izvukao sam se, i to odavno. Ali mnogo dobrih i talentovanih ljudi je otišlo zauvek zbog droge. Ima jedna istina, a ona kaže da se ništa nije promenilo ni danas. Iste stvari se dešavaju. Isto je gomila toga po ulicama. Ne samo kod nas već i po celom svetu. To je najveći prihod i vrti se oko toga i nafte najveća lova.

Foto Igor Pavicevic

Kako to da su baš naše generacije najviše pokošene heroinom?

Zato što nije bilo edukacije. Nije bilo nikoga da uverljivo kaže „Nemoj to”. Danas bar ima nekih emisija, članaka, ljudi koji mogu da ti kažu „Ej, čekaj, stani”. Tada ni roditelji nisu znali mnogo o tome. Niko nije znao kako da se izbori. To je vrzino kolo u koje se lako ode u majčinu. Ja sam vrlo ponosan što sam uspeo iz toga da se izvučem. I što bi rekao Kit Ričards, „Što te ne ubije, učini te jačim”. Za jednog umetnika je svako životno iskustvo iz koga izađeš živ jedan bonus i još jedan premaz u životu. Da možeš da igraš i ovo i ono. Glumac bez prošlosti, bez rane, bez ožiljka, ne može da bude dobar glumac.

Kako si odlučio da živiš onih godina na selu?

Bio je veliki šok taj povratak iz Londona u Beograd, i to pred bombardovanje. Živeo sam u stanu na Zelenom vencu bez posla. Onda je jednog dana došao kod mene prijatelj i video da sam loše. Rekao mi je: „Perva, da se ne bi ponovo za…ao, prodaj stan, kupi kuću na selu, da se malo privikneš na nas ovde i da sačuvaš sebe.”

Već sutradan sam stavio stan na prodaju i krenuo da oko Barajeva tražim plac i kuću. Sećam se, bio je 29. oktobar kad sam istovario stvari u tek kupljenoj kući na selu. Seo sam na terasu i nijednog trenutka se nisam osećao loše. Sa te terase sam gledao u dvorište, u ptice, pa sam počeo da sadim luk, bacao onako bez veze semenje, pa mi kaže komšinica. „Jao, crni Igore, šta to radiš? Moraš to da izriljaš.”

Pričajmo mi svašta o tom vremenu, ali su političari bili kulturniji. Ivan Stambolić je bio prijatelj moga oca. Bio je stalno u pozorištu i išao je u bioskop. I kako to biva u Srbiji, ko će da te smakne nego prijatelj

Od koga si učio da budeš seljak?

Preko plota, tetka Vera mi je sve govorila: kako se sadi luk, kako se reže grožđe, kako se oštri sekira, gde se nabavljaju drva… Da se ne brineš kad nema vode jer – doći će, kad nema struje – doći će. I onda se čovek opusti. Padne sneg, ne možeš da ideš kolima, šta te briga, obučeš čizme i odeš peške. Upoznaš okolo ljude. Ko pravi kozji sir, pa ko igra basket, pa drug Dejan drži kafanu na Ibarskoj magistrali. I upoznaš drugi svet. Meni je to toliko prijalo da sam na selu ostao osam godina. Dolazio sam možda jednom u deset dana u grad.

Da kupiš seme?

Da, ha-ha-ha! I to, i da vidim drugare, porodicu i bilo mi je lepo. Tada sam krenuo da pravim muziku. Sve sam napravio u selu. Priroda, pa snegovi kad padnu. Izađeš na terasu i niko te ne vidi. Ne osećam se više dobro u prevelikom društvu.

Pomalo sam ja i stidljiv. Imam dva-tri prijatelja, ostalo su poznanici koji dođu i prođu. Što si stariji, više biraš društvo. Ja svojim prijateljima jako verujem i oni veruju meni.