Bio je maj 1944. godine, ishod Drugog svetskog rata se uveliko nazirao, tražio se samo način kako će se učesnici rasporediti u kolone pobednika i poraženih. To je posebno važilo za ratne odnose u Jugoslaviji. Baš tog meseca glavna diplomatska previranja dešavala su se u Londonu, gde je kralj Petar Drugi, zvanično još uvek šef države, bio pod pritiskom saveznika, pre svih Čerčila, da smeni premijera vlade Božidara Purića i na njegovo mesto postavi Ivana Šubašića koga su Englezi doveli iz SAD specijalno sa zadatkom da pregovara sa Josipom Brozom Titom (što će se kasnije otelotvoriti kroz takozvanu vladu Tito–Šubašić).
Kako to već biva, tome su prethodile medijsko-diplomatske podvale i natezanja, tako da su zapadni mediji početkom meseca (Purić je smenjen 17. maja) objavili informaciju da je Tito dao prvi intervju za zapadne medije, agenciji AP, ali da je mediteranska komanda saveznika u Egiptu cenzurisala i (ispostaviće se privremeno) zabranila taj intervju.
Pretpostavljalo se, ali se nije zasigurno znalo, da je povod za „zadržavanje“ intervjua pominjanje Draže Mihailovića i njegovih snaga kao izdajnika i saradnika okupatora. Pretpostavka je da bi pojavljivanje tog intervjua moglo da dodatno uznemiri i odgovori kralja Petra, koji je bio gotovo „pečen“ da pristane na ustupke Zapadu.
Dugo je trajala neizvesnost oko tog prvog Titovog intervjua koji je AP radio pisanim putem. Telegrafom su poslata pitanja. A onda je dodatnu zabunu podstakao jedan novinar vojnog časopisa „Yank“, Volter Bernstin, koji je nekako uspeo preko savezničkih jedinica u Italiji da se prebaci do Titovog štaba i na svoju ruku uradi intervju licem u lice.
Tri nedelje je trebalo da blokada bude podignuta i da se intervju objavi, a, zanimljivo, agencija AP je intervju objavila paralelno sa informacijom da je „juče smenjen Božidar Purić sa mesta premijera jugoslovenske vlade“. To je značilo, na prvom mestu, da je Draža Mihailović smenjen sa mesta ministra rata. Agencija je javila i mogućnost da će kralj mesto u kabinetu ponuditi Titu, ili da će Tito postaviti svog predstavnika u novu vladu.
Što se tiče intervjua, naveli su da je pušten original, da su samo iz bezbednosnih razloga izmenjeni delovi koji su sadržali lokaciju savezničkih brodova. Toliko dugo se čekalo, navodno, jer je Tito prethodno imao uslov da intervju bude objavljen u celosti, ili da ne bude objavljen uopšte.
Tito je u tom intervjuu zatražio ne samo materijalnu pomoć saveznika već i da se NKOJ prizna kao zvanična jugoslovenska vlada. Tito je rekao da nisu zvanično zatražili priznanje od SAD, Britanije i Rusije, ali da bi takav čin osnažio zajedničku borbu i da je razloga protiv priznanja svakim danom sve manje. Tito je potom zatražio da se partizanima preda zlato Jugoslovenske narodne banke kao i jugoslovenski ratni brodovi koje su saveznici oslobodili od Italijana te trgovački brodovi koji su u vlasništvu vlade u Londonu.
Tito je zahvalio saveznicima na dotadašnjoj podršci, posebno savezničkoj avijaciji, ali je istakao da im je neophodna pomoć u tenkovima, antitenkovskom naoružanju, avionima i hrani.
Najverovatniji sporni deo intervjua
U odgovoru na pitanje kolika je snaga neprijatelja u Jugoslaviji, Tito je – naglasio je AP – uključio i četnike Draže Mihailovića za koje je naveo da ih ima samo šesnaest hiljada.
Titov odgovor je glasio:
„U Jugoslaviji je još uvek 14 nemačkih divizija, četiri bugarske divizije, oko 120.000 do 130.000 hrvatskih domobrana, legionara i ustaša, oko 15.000 pristalica Nedića (pronacističkog bivšeg premijera), 16.000 četnika pod Mihailovićem, tri puka belih Rusa u Srbiji, oko 12.000 slovenačkih domobrana pod kvislingom Rupnikom i oko 10.000 Arnauta. Ima tu još raznih policijskih jedinica.“
Kada se agencija AP raspitivala zašto je njihov intervju zadržan, dobili su nezvaničnu informaciju da je glavni razlog pasus u kom se pominje Draža Mihailović.
„Moguće da je to bio ovaj pasus“, zaključili su u agenciji AP.
