Mišljenje dana: Da li smo mi u stvari potcenili “Srećne ljude”?

0
Foto: Screenshot YouTube
Piše Uroš Jovičić

Da su nam Srećni ljudi dali samo Šćepana Šćekića, bilo bi dovoljno da ih volimo i da se nasmejemo svaki put kada se prisetimo kako stasiti Crnogorac gladi zalizanu kosu i kritikuje Zazu (Zagorka Patrnožić, po krštenici). A dali su nam toliko likova neprevaziđenih u svim budućim srpskim “porodičnim” serijama (za serije, doduše, koje su prethodile to ne važi) i još toliko replika koje se čuju na svakom koraku. I sivilo nam je dala, sivilo “vučjeg vremena” u kojem preporučuju da se želje ostave za neko bolje vreme.

Boje i dijalozi i ona pesma na kraju svake epizode, sivi su i tužni. Ili se tako svakim novim gledanjem čini (a pružili su nam priliku da je gledamo iznova i iznova i budemo sve manje oni ljudi iz naslova serije).

Kada je već sve tako tužno i depresivno, kako smo i zašto toliko zavoleli ovu seriju?

U danu kada je preminuo Desimir Stanojević, pokazalo se još jednom koliko ljudi vole ovo Pavićevo ostvarenje i koliko su Srećni ljudi zapravo potcenjeni.

Pored koronavirusa, novih vladinih mera i migrantske krize, probila se u vrh znatiželje čitalaca vest da je Vule (da, tako će ostati zauvek) otišao i da će sada “Radmila Savićević zbog njega opet vezivati obloge na glavu, dok psuje Aranđela”.

Srećni ljudi imaju sve što je potrebno jednoj seriji u Srbiji. Nemaju baš ništa i to je realan prikaz godina u kojima je jedno odelo korišćeno u svim prilikama, u kojima se manjak hrane kvario dok traju restrikcije struje i u kojima “Ranč prokletih” nije bilo dvorište ljudi sa margine već metafora čitavog doba.

Na mestu svega što srećni ljudi nisu imali, bila su sva ona opšta mesta jednog društva, jedne porodice i pojedinaca koji tumaraju kroz svoje uloge.

Dobili smo prototip džangrizave, nezadovoljne, a simpatične žene bez koje bi se čitava jedna kuća urušila pod pritiskom glupih odluka i nesrećnih okolnosti. Dala nam je ta serija priču o životu u zajednici, loše komšijske odnose i Simu i Živka i njihovog vlasnika Necu za kojeg je jedino nejasno ostalo zašto uvek prolazi ulicom u kojoj žive Mitrovići. Tu je i prevara i lažni italijanski grof i gastarbajterka koja je bogata i misli da može da ima sve i jedan grubi glas kroz kojeg su govorili i govore sve Popare ovog društva.

Serija je i filmski i praktično prikazala egzistencijalnu krizu, ali i politički kontekst tog vremena.

Glavni lik, nosilac brkova i titule ljubavnika Maline Vojvodić, ulogu je verovatno dobio na osnovu stranačkog kastinga, a godinama nakon prvog prikazivanja serije hvalio se time da je sa Miloševićem pevao za ženu sa cvetom u kosi i da je Sloba tražio da mu u Hag pošalju njegove albume. Što bi rekli, takvo je vreme bilo…

Pojedini likovi u seriji izgubili su novac u prevarama sa deviznom štednjom i kada vide Poparu sloši im se, a pojedine uloge menjale su svoj lik upravo zbog problema sa ekonomskom krizom. Tanja Bošković je odustala od uloge Lole zbog iznimno malog honorara. To je donelo dodatnu vrednost seriji koja se tokom samog snimanja menjala, menjajući sa glumicama i karaktere.

Ipak, karakter društva bio je verno prikazan i upravo to što smo u velikom broju različitih likova mogli da prepoznamo nekog svog – makar komšiju, ako ne ujaka – seriju je učinilo tako dragom mnogima.

To kako je postavljena kamera, koliko su (ne)dinamične scene ili … (dodati bistru kritičarsku misao) u vreme Netfliksa i hiperprodukcije serija rađenih vrhunskom tehnologijom, bilo bi izlišno komentarisati.

Iza nesavršenih kadrova ostaju tragovi bez iskrivljavanja prikazane stvarnosti sa lošim bolnicama i nervoznim glavnim sestrama, sa ćumezima u kojima rade nezadovoljni ljudi, sa “udaranjem reketa”, nepotizmom i onim Poparinim “bebo” koje je gadno koliko je i viralno.

To su uspomene po kojima preturamo u ovim “srećnijim danima”, u “boljem vremenu” za koje smo ostavili želje.