Sada će i godišnjica pogroma 2004. godine. Kada pogledate u prethodnih 20 godina, šta je to što bi srpskim vlastima moglo najviše da se zameri u vezi sa „kosovskom politikom“, kada nisu imale veliki manevarski prostor?
Nezainteresovanost, improvizacija, svi su dolazili na vlast uz obećanje da će rešiti Kosovo, i to rešiti Kosovo, za Zapad – koji im je pomagao da dođu na vlast – značilo je da će priznati nezavisnost Kosova, a za Beograd je to značilo u najboljem slučaju da odugovlače ili da polako popuštaju. Na Zapadu rešenje vide u statusu Kosova, a status je samo novi haos na Balkanu. Podela ili nezavisnost Kosova vraćaju čitav region u devedesete godine.
Za Srbe sa Kosova Beograd je mnogo puta bio razočaranje. Mi smo uvek mislili, čak i kada se povuče neki glup potez, kako „ima neko u Beogradu ko razmišlja“. A posle toga budu kolone i bežanje. Istorija se ponavlja, a da nas ništa nije naučila.
Tako su pričali i za vreme Obrenovića i za vreme Karađorđevića, „zna Beograd šta radi, treba samo još malo da se strpimo“.
I ta vatra nade je raspaljivana, a zapravo se gasila.
CEO TEKST VELIKOG INTERVJUA SA MIKIJEM MIHAJLOVIĆEM ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE POTRAŽINENA NA NSTORE
