U političkoj atmosferi zaoštrenoj nakon pogibije 15 ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu kao da važi prećutan konsenzus vlasti i opozicije da izbori možda stvarno nisu potrebni nikom: Vučić može da kaže – ja ću vladati ovako, i sa izborima kakve vam uvek nudim (ako hoćete i na proleće), a vi me oborite ako možete. Ne idem nikud, nisam Asad. Ne damo vam Srbiju. Opozicija može da kaže: Kad već ne želiš da ispuniš zahteve građana i studenata revoltiranih ponašanjem vlasti povodom novosadske nesreće, niti želiš da organizuješ iole demokratske izbore, ti vladaj ovako, a mi ćemo te oboriti kad budemo mogli. Nadamo se, što pre. U prevodu: Za razliku od onog Petog oktobra, nema „obojene revolucije“, mi ćemo sad znati da se branimo. Kažu jedni. I, za razliku od nekad, sad će biti „šestog oktobra“. Kažu drugi. U prividno apsurdnoj situaciji da se protiv hibridne demokratije vodi hibridni rat.
Tamo, davne 1989. u terminalnoj fazi Jugoslavije Slobodan Selenić je pisao kako se „dve međusobno suprotstavljene poruke najčešće udaljavaju u različitim pravcima, od istine koja je između njih“. Iako ovo citiranje u današnjem srpskom kontekstu može da zazvuči kao cinična nivelacija, veliki društveni rizici su prisutni, uz različite interpretacije istine.
Mada se svet dramatično promenio, neke stvari su kod nas ostale iste. Zato krenimo nekim redom.
Te davne 1995, ali još pre Dejtona, građanski aktivisti su prešli preko pontonskog mosta na Neretvi, da bi stigli na južne padine Igmana, na planinu gde je Bata Čengić snimao film „Gluvi barut“. Pa onda iz Hrasnice kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara, da bi ušli u ratno Sarajevo. Taj put opisao je jedan od njegovih učesnika Aleksandar Popov u rubrici „Dnevnik“ Naše borbe, aprila 1995.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „HOW TO“ NA POKLON
HT #11
