Od maja i ubistava u „Ribnikaru“ i Mladenovcu mnogo se pričalo o problemima mentalnog zdravlja mladih. Sada je svakom jasno koliko je to važno, i ako tome nije poklanjano dovoljno pažnje zbog predrasuda i stigmatizacije, tako ne sme više da bude. Šta ćemo konačno da uradimo?
Adolescencija je period ubrzanog ličnog razvoja. Iako se ranije smatralo da se razvojno doba završava sa punoletnošću, sada je poznato da se razvoj mozga nastavlja i dalje, da ga prate razvojni zadaci na psihološkom i socijalnom planu, pa je ovo postadolescentno razvojno doba period koji se definiše do 25. (a po nekim autorima i do 29.) godine života. Period adolescencije i postadolescencije predstavlja osetljivo doba života, s obzirom na obilje razvojnih promena koje su još uvek u toku, s jedne strane, i sve kompleksnijih zahteva i odgovornosti kako se mlada osoba primiče odraslom dobu, s druge strane. Zato je ovo doba velikih razvojnih mogućnosti, ali i doba značajnog rizika za probleme mentalnog zdravlja, naglašava prof. dr Milica Pejović Milovančević, dečji i adolescentni psihijatar.
„Nikada se nije više govorilo o mentalnom zdravlju, a čini mi se da suštinski i dalje nedostaju sistemske promene. I dalje se oni kojima treba pomoć teško odluče da je potraže na vreme, a i kad je potraže stidljivo trpe na različite načine. Problemi nisu samo ekskluzivno pravo onih za koje mislimo da su osetljiviji, duševno ’slabiji’, već i svake osobe na ovoj planeti – jer problem ne bira rasu, pol, socijalni status, edukativni nivo – svi smo ranjivi.“
Sve lošije mentalno zdravlje adolescenata i mladih u svetu predstavlja veliki izazov, kaže profesorka. Navodi podatke koji govore da 20% mladih od 16. do 25. godine ima mentalni poremećaj koji se može dijagnostikovati, i da se oko polovine svih mentalnih poremećaja prvi put javi do 14. godine, a čak tri četvrtine do 24. godine starosti. Podaci iz Nacionalnog istraživanja psihijatrijskih smetnji u vreme pandemije u populaciji 18–65 godina pokazalo je da najmlađa grupa u uzorku, grupa mladih od 18 do 25 godina, u odnosu na starije, ima zastupljenije aktuelne psihijatrijske poremećaje (posebno anksiozne poremećaje i poremećaje vezane za uzimanje psihoaktivnih supstanci).
„Prema nekim internet anketama koje su sprovođene kod mladih u Srbiji, 10,8% učenika prijavljuje loše raspoloženje, a 21,9% prijavljuje osećaj nervoze barem jednom nedeljno. Sve to pokazuje da se mora delovati odmah. Zato smatramo da su neophodna opsežna i metodološki dobro postavljena istraživanja kako bi se utvrdio nivo problema s kojim se naša deca i mladi suočavaju“, kaže profesorka Pejović Milovančević.
O problemima mentalnog zdravlja mladih i dalje čujemo i slušamo od odraslih. Šta bi mladi hteli da odrasli znaju o tome, a odrasli ih ne čuju ili ne slušaju dovoljno?
„Većina problema jeste u tome što nismo shvaćeni ozbiljno, često su naši problemi pojednostavljeni do momenta gde zvuče apsurdno i besmisleno“, kaže Gabi Petković, članica Omladinskog odbora UNICEF-a.
Kao primer uzima internet gde je sve skroz anonimno i svako može izjasniti svoje mišljenje o bilo čemu, čak i ako je neželjeno i uvredljivo. Za veliku većinu mladih internet je deo socijalnog života, kada se tamo osećaju ugroženo ili neželjeno, ako su žrtve elektronskog nasilja, oni su tada odstranjeni ili čak izbačeni iz jedne od njihovih socijalnih grupa. „Odrasli (najčešće roditelji) reći će im da „ugase telefon/kompjuter“, ne shvatajući da to uopšte ne rešava njihov problem. Problemi mladih su često ignorisani od odraslih. Puno se koristi izraz ’to je samo faza’; iako je neki problem samo privremen, to ne znači da on treba biti ignorisan. Takav pristup samo stvara osećaj usamljenosti, gde se mlada osoba ne može okrenuti ni najbližima za pomoć.“
Ona veruje da je jedan od problema to što dosta roditelja nije pripremljeno za razgovor o mentalnom zdravlju i problemima koje mladi mogu imati. „Mi samo želimo da budemo saslušani do kraja pre nego što ljudi oko nas krenu da prave pretpostavke i formiraju određena mišljenja o nama, samo jedno ’Kako bih ja mogao/mogla da ti pomognem?’ ponekad je dovoljno“, kaže Gabi Petković.
Jedan od velikih problema jeste što pomoć nije pristupačna svima. Neki nemaju stručnjake kojima veruju, neki moraju čekati dugo da dođu na red, neki čak i nemaju stručnjaka u svojoj blizini. Sistem je već opterećen i sa samo pola populacije mladih koji idu da se posavetuju, dodaje ona.
„Stigma je jako veliki faktor koji utiče na percepciju mentalnog zdravlja i broj mladih koji traže pomoć. Verovanje da je neko ’slab’ ako ima problem, želi da se posavetuje sa nekim i da ga reši, prisutno je skoro svugde, pogotovo u adolescenciji. Ne treba da čekamo katastrofu da bismo počeli da rešavamo problem, treba da radimo više na prevenciji“, kaže Gabi Petković.
Sadašnji sistem za zaštitu mentalnog zdravlja i psihosocijalnu podršku u Srbiji nije spreman da odgovori na krizne situacije kakve smo videli u prvoj polovini ove godine. Samo su 43 psihijatra za decu i omladinu u Srbiji koji pružaju usluge zaštite mentalnog zdravlja i psihosocijalnu podršku. A oko 28% ljudi koji su videli masovnu pucnjavu razvija PTSP (posttraumatski stresni poremećaj), oko jedne trećine ima akutni stresni poremećaj, dok preko 90% njih privremeno razvije simptome anksioznosti, depresije i PTSP.
Da bi se unapredio sistem podrške mentalnom zdravlju dece i mladih u Srbiji, šest ministarstava je prošle nedelje potpisalo Memorandum o razumevanju na drugoj Međunarodnoj konferenciji posvećenoj mentalnom zdravlju i psihosocijalnoj podršci mladih pod nazivom „Ne ostavljajte nas za kasnije“ koju je organizovao UNICEF. Memorandum, koji jasnije definiše raspodelu resursa, uloge i odgovornosti resora u oblasti zaštite mentalnog zdravlja dece, adolescenata i mladih, potpisali su Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo turizma i omladine, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije. Šta će se postići potpisivanjem ovog memoranduma, na koji način će to da odgovori na potrebe mladih?
„Da bismo na pravi način reagovali, okupili smo se, prepoznajući potrebu da udružimo resurse i pružimo sveobuhvatnu podršku našim mladima, njihovim roditeljima i onima koji brinu o njima“, kaže Deyana Kostadinova, direktorka UNICEF-a u Srbiji.
„Potpisivanje ovog memoranduma je ključni korak ka unapređivanju sistema podrške našim mlađim generacijama. On ujedinjuje niz aktera za rešavanje problema mentalnog zdravlja i psihosocijalnog blagostanja dece, adolescenata i mladih. Memorandum će osigurati da mladi ljudi dobiju dosledne savete zasnovane na istraživanjima o tome kako da se brinu o svom mentalnom blagostanju, da maksimalno iskoriste resurse za bolju podršku mentalnom zdravlju u zajednici, da se poveća dostupnost usluga podrške mentalnom zdravlju u lokalnim zajednicama, da se nastavi sa usavršavanjem regulatornog i strateškog okvira i da podstiče saradnju između različitih odeljenja, institucija i organizacija“, kaže direktorka UNICEF-a u Srbiji. Dodaje da je cilj da negujemo mentalno zdravlje i blagostanje mladih i njihovih staratelja, istovremeno uklanjajući stigmu vezanu za probleme mentalnog zdravlja. Ova inicijativa je fokusirana na jačanje struktura, obuku stručnjaka i jačanje saradnje između različitih sektora.
„Da bi sve ovo postalo stvarnost, uspostaviće se posebno telo koje će aktivno uključiti mlade ljude koji razumeju njihove specifične potrebe i najbolje načine da ih podrže. Krajnji cilj nam je da stvorimo budućnost u kojoj svaka mlada osoba razume da su problemi mentalnog zdravlja uobičajeni, izlečivi i da je podrška lako dostupna“, pojašnjava Kostadinova.
Izveštaj „U-Report“ je pokazao da 47 odsto mladih ne traži pomoć. Iako smo svedoci pozitivnih promena i sve veće spremnosti javnosti da se pozabavi pitanjima mentalnog zdravlja, obeshrabrujuće je što je stigma i dalje velika prepreka, posebno među mladim ljudima i njihovim roditeljima. U anketi sprovedenoj među mladima putem U-Report platforme skoro polovina ispitanika je izjavila da se boje osuđivanja i da ih percepcije da je traženje pomoći znak slabosti odvraćaju od traženja podrške, navodi Kostadinova. „Naše usluge onlajn savetovanja na platformi SVEJEOK.RS otkrivaju upečatljivu rodnu perspektivu – preko 90 odsto devojčica je otvorenije za traženje pomoći u poređenju sa dečacima. Ovo pokazuje da se dečaci suočavaju sa izazovom da zatraže pomoć i potcrtava viši nivo stigme sa kojom se suočavaju. Osim toga, više od 200 mladih nije želelo da učestvuje u testiranju lokalnih službi za mentalno zdravlje. Ili oni ili njihovi roditelji nisu bili voljni da daju saglasnost.
„Na osnovu svega ovoga, jasno je da imamo kolektivnu odgovornost za osnaživanje devojčica, dečaka, roditelja i cele zajednice da otvoreno razgovaraju o svojim poteškoćama i zatraže pomoć kada im je potrebna. Svi imaju ulogu u ovom procesu – od medija, obrazovanja i omladinskih organizacija do društvenih medija i šire. Naša kampanja ‘Ne ostavljajte sebe za kasnije’ je osmišljena za svakoga jer je davanje prioriteta našem zdravlju i blagostanju od suštinske važnosti. Briga o sopstvenom mentalnom zdravlju je briga o blagostanju društva u celini“, kaže Deyana Kostadinova.
Zabrinjavajuće mali broj mladih zaista i dobije prave intervencije u pravo vreme. Procenjeno je da od prvih simptoma mentalnih poremećaja do dobijanja pomoći u proseku prođe čak 10 godina, što predstavlja značajno vreme propuštenih prilika za rane intervencije i promenu putanje ka negativnim ishodima u domenu mentalnog zdravlja.
Mladi se često savetuju sa svojim vršnjacima oko nekih poteškoća sa kojima se nose, dosta njih traži pomoć od odraslih kojima veruju (član porodice, profesor, mentor…), kao i na internetu (koliko god to nepouzdano bilo, donosi neki osećaj zajednice sa ljudima koji prolaze kroz slične probleme kao i mi), kaže Gabi Petković. Ne veruje da je toliko problem u tome što mladi ne znaju kome da se obrate, već je problem u tome što misle da savetovališta, psiholozi i psihijatri nisu mesta za njih.
„Dosta mladih se oseća kao da je savetovanje sa stručnjakom rezervisano samo za ozbiljnije probleme, sami svoj problem gledaju kao nebitan zbog ‘sve ili ništa’ mentaliteta. Takođe postoji stigma da su ljudi koji idu kod stručnjaka ‘ludi’ ili da ‘nisu normalni’. U našoj zemlji i dalje je dominantno aktivan medicinski model pružanja pomoći mladima sa problemima mentalnog zdravlja, odnosno učestalo je upućivanje u psihijatrijske ustanove na procenu i intervencije. U svetu se sve više, međutim, govori o pristupu ‘korak po korak’ gde se usluge pružaju u različitim sektorima i nivoima, od blažih usluga koje podrazumevaju jačanje opštih veština u domenu mentalnog zdravlja, do specijalizovanih usluga većeg intenziteta, u zavisnosti od vrste i složenosti problema mentalnog zdravlja sa kojim se mlada osoba bori, objašnjava profesorka Pejović Milovančević.
„Zajedno s partnerima smo pokrenuli program podrške mentalnom zdravlju mladih i osmislili edukaciju za tri sistema o osnovnim potrebama mladih kad je u pitanju mentalno zdravlje. Osmislili smo MSP – minimalni set podrške koji bi svaki stručnjak u sva tri sistema podrške – zdravstvo, socijala i obrazovanje – mogao da koristi u ranom prepoznavanju simptoma i znakova problema ali i pružanju podrške, jer su ljudski resursi koji se bave problemima mentalnog zdravlja dece i mladih veoma mali.“
A kada se desio maj – najveća tragedija u skorašnjoj srpskoj istoriji, momenat kada su se sva naša uverenja o ljudskoj prirodi ozbiljno poljuljala jer je ubijeno 19 ljudi od strane deteta i mlade osobe, kad je zavijeno u crno desetine porodica, a društvo prvo ostalo nemo, a onda gnevno i razljućeno, na kraju veoma tužno, naši stručnjaci su odmah otišli u „Ribnikar“ i na početku vrlo instinktivno, a kasnije sve organizovanije pružali podršku svakome ko je bio tu i želeo da s nama razgovara, tražio našu pomoć, kaže profesorka Pejović Milovančević.
„Udružili smo se s drugim ustanovama i udruženjima, organizovali mrežu pomagača i do danas, ali i danas pružali podršku – deci, roditeljima, nastavnicima, građanima na svim lokacijama – Beograd, Mladenovac, Dubona, Malo Orašje, Smederevo, Lazarevac, Pančevo. Izašli smo iz svojih ordinacija i organizovali se tamo gde su za nas našli mesto. Iskustva su još veoma sveža, utisci različiti, iscrpljeni smo, ponekad i poniženi jer nas vide kao nečije, a mi smo samo svoji i trudimo se da budemo samo profesionalni. Jedino nam je možda lakše nego drugima jer razumemo nešto bolje od drugih ljudsku psihu, potrebu da se nađe kriv i odgovoran, potrebu da se neko kazni i unizi – jer patnja nema granice, a neko pati tako što tihuje, a neko tako što udara (na psihološki način). Mi ćemo nastaviti svoju podršku dokle god ona bude potrebna, jer to je naš posao. Znamo da mentalno zdravlje mladih zaslužuje centralno mesto kada je u pitanju javno zdravlje i prevencija mentalnih poremećaja, a psihosocijalne intervencije zaslužuju centralno mesto kada je u pitanju mentalno zdravlje mladih.“
Tagovi
