Memoari Mišel Obame: Postani kao ja

0
Foto: Profimedia

Mirisna sveća ukrašena rečima „Pronađi svoj plamen i zadrži ga”; šolja sa natpisom „Pronađi svoj glas”; majica sa čuvenom frazom „Kada oni Šnaši neprijateljiĆ potonu, mi ustajemo (Kada oni padaju, mi letimo)”, što je bilo slogan Demokratske partije na konvenciji 2016; sveska sa naslovom „Postani kao ja”, slogan koji se nalazi na roze ili plavoj odeći za bebe… Sva ova roba se prodaje onlajn (1) zajedno sa memoarima Mišel Obame i svedoči o uspešnoj konverziji bivše prve dame Sjedinjenih Američkih Država u kraljicu ličnog razvoja. Može li se zamisliti bolja inspiracija od žene koje je došla „ni iz čega”, kako se to već kaže, i uspela se na vrh sveta?

Naslov njene autobiografije, Postajanje (Becoming) (2), elastičan je koncept koji poziva svakog da ga usvoji. Mišel Obama je novembra 2018. zbog promocije knjige krenula na svetsku turneju dostojnu rok zvezde – u Francuskoj je gostovala prošlog 16. aprila u AccorHotels Arena (nekadašnji Palais omnisports de Paris-Bercy). Pre njenog izlaska na scenu, džinovski ekrani su emitovali rečenice anonimnih čitateljki i čitalaca – neke ozbiljne a neke šaljive – o tome šta oni žele da „postanu”.

Mišel Obama vešto žonglira između nepristupačnosti i bliskosti: ponekad se predstavlja kao jedinstvena, a ponekad kao sasvim obična, istovremeno izazivajući i poštovanje i identifikaciju. Zabavna, harizmatična, neguje sliku o idealnoj porodici, ali takođe govori o terapiji za parove na koju je odvukla supruga, kao i o njihovim povremenim željama, van klišea o zaljubljenosti, da „gurnu ovog drugog kroz prozor”.

„Podelimo svoje priče”, „I tvoja priča je vredna”… Reč „priča” se neprestano pojavljuje u njenom govoru i pod njenim perom. „Nikada nisam mislila da će odlazak na univerzitet biti lak, ali naučila sam da se usredsredim i da verujem u svoju priču”, napisala je. Ili, povodom kampanje za predsedničke izbore 2008. godine: „Što više pričam svoju priču, to je moj glas snažniji. Volim svoju priču. Osećala sam se ugodno pričajući je.” Ona priča i o tome kako je mladi Barak Obama, kada je bio aktivista, animirao okupljanje stanovnica i stanovnika siromašne četvrti u Čikagu: „Bio je tamo da ih ubedi kako nas naše priče međusobno povezuju i kako kroz tu vezu mogu da obuzdaju svoju ogorčenost, te je pretvore u nešto korisno.”

Ničeg čudnog u beskrajnom poverenju u pričanje priče… (3) Njena priča je nesumnjivo fascinantna, a uspela je da je pretvori u kapital koji se neprestano oplođuje – knjiga Becoming u prvih šest meseci se prodaje u deset miliona primeraka širom sveta, što je neviđeni uspeh za memoare. To je priča o Mišel Robinson, potomkinji robova, devojci iz skromne porodice iz siromašne četvrti South Side u Čikagu, koja je uz naporni rad i upornost studirala na univerzitetima Prinston i Harvard, pre nego što je postala advokatkinja i srela se sa briljantnim kolegom sa svetlom budućnošću pred sobom. Jedan prijatelj je na njihovom venčanju izvodio pesmu Stivija Vondera Ti i ja možemo osvojiti svet (You and I We Can Conquer the World)…


Njena priča je nesumnjivo fascinantna, a uspela je da je pretvori u kapital koji se neprestano oplođuje – knjiga Becoming u prvih šest meseci se prodaje u deset miliona primeraka širom sveta, što je neviđeni uspeh za memoare

Sudbina prve obojene stanarke Bele kuće je retrospektivno celokupnu priču o njenoj mladosti učinila senzacionalnom. Na primer, dok je studirala na Prinstonu, majka jedne od njenih prijateljica je, nezadovoljna što njena ćerka živi sa crnom studentkinjom, zahtevala da ona promeni sobu; čitaoci se sada mogu naslađivati mišlju kako je ova žena sprečila svoju potomkinju da se druži sa budućom prvom damom Sjedinjenih Američkih Država. Mišel Obama daje oštra svedočanstva o mehanizmima rasne i društvene diskriminacije. Četrdeset godina kasnije, ona je i dalje povređena prezrivim rečima savetnika za usmeravanje u srednjoj školi: „Mislim da vi niste stvoreni za Prinston.” Razumljivo je da ovo iskustvo poniženja mnogo govori čitaocima i čitateljkama koji dolaze iz manjinskih zajednica i (li) nižih klasa, odnosno onima koji dele to iskustvo. (4)

Onda kada želimo, onda to i možemo… Zvanično, ovo nije poruka koju Mišel Obama želi preneti. I sâma je videla mnoge članove svoje porodice koji nisu uspeli ostvariti svoje snove. Misija njenog starijeg brata i nje je bila da ispune razočarane ambicije. „Naši roditelji nikada nisu išli na more i nikada nisu izlazili na večeru”, pisala je. „Nisu imali svoju kuću. Kreg i ja smo bili njihova investicija. Sve je bilo za nas.” Drame u njihovom okruženju su potvrđivale kako je život ponekad nepravedan i kako se ne događa sve prema zaslugama. Ipak, često izgleda kao da snaga njihovog ličnog primera otklanja rezervisanosti i nijanse.

Ona više puta u knjizi ističe potpunu ravnodušnost svog muža na početku njihove veze spram materijalnih dobara, kao da želi sugerisati da vrlina na kraju uvek privuče blistavu nagradu – u skromnih su ruke uvek pune. „Bila sam pripremljena za mogućnost da ovaj mladić nikada neće zarađivati novac”, napisala je. Onda joj je sinula nova ideja: „Jedna stvar je izmestiti se iz nepovoljnog položaja, a druga stvar je učiniti da taj položaj izgubi svoj karakter nepovoljnosti.” Njen partner je ponekad noću gledao u plafon, a kada bi ga ona pitala o čemu razmišlja, on bi odgovarao: „O nejednakostima dohotka.” Očigledno, ovaj idealistički asketa pripada prošlosti. Bivši predsednik sada može položiti 400.000 dolara za govor pred zaposlenima na Volstritu. Izdavačka kuća Penguin Random House je unapred platila 65 miliona dolara za njegovu autobiografiju (koju trenutno piše), kao i za autobiografiju njegove supruge. Od 2009. godine, od kada su ušli u Belu kuću, ovaj par je čak ustostručio svoje bogatstvo. (5)

„Uz mnogo rada i dobro obrazovanje”, kaže Mišel Obama u Parizu, „sve je moguće, čak i da postanete predsednik.” Predsednik se takođe pojavljuje kao vrhunski model uspeha, malo iznad velike muzičke zvezde ili tvorca velike kompanije. Zvanje izabranog predstavnika – koji bi, barem u idealnom slučaju, trebalo da poboljša sudbinu mnogih – daleko prevazilazi sve druge modele. Naravno, bivša prva dama ponekad govori o „radu kojim se stvara svet kakav bi trebalo da bude” (ovo je i natpis na duksu od 60 dolara koji se prodaje onlajn). Ali na sceni, baš kao i u knjizi, ona u nekoliko rečenica polaže račun o predsedništvu svog supruga i za sve njegove propuste okrivljuje opstrukcije republikanaca. (6)

U svoju odbranu, Mišel Obama nikada nije tvrdila da poseduje političku žicu. Tvrdi da ne voli taj svet u koji je bila uvučena protiv svoje volje. Rascep između demokrata i republikanaca joj se čini bespotrebnom podelom. Uprkos njenoj ogromnoj popularnosti, odbacila je ideju o kandidaturi za predsedničke izbore 2020. Jednom demonizirana, te odbačena od konzervativnog establišmenta koji stereotipno predstavlja pretnju „gnevne crne žene”, ona je postala hiperkonsenzualna. Ne skriva naklonjenost ka Džordžu Bušu koji je, između ostalog, odgovoran za odbačenost crnih i siromašnih stanovnica i stanovnika Nju Orleansa u vreme i nakon udara uragana Katrina 2005. godine.

Njena opsesija je obrazovanje, ali ona se zadovoljava da ga promoviše kao eterični voluntarizam („verovati u sebe”, „naporno raditi”). Njena inicijativa Postigni više (Reach Higher), koju je pokrenula dok je nastanjivala Belu kuću i osmislila da bi podstakla pristup visokom obrazovanju, nije dovela u pitanje delirične troškove koje iziskuje studiranje. Da li je onda ovaj cilj dovoljan? (7) Šta sa onima koji neće moći da pohađaju univerzitet? Ako se radi o „vrednovanju svoje priče”, možemo primetiti veoma različitu varijantu priče o zvezdi u usponu radikalnog krila Demokratske partije: Aleksandrije Okazio-Kortez, predstavnice za Njujork. Konobarica koja je izabrana za Kongres, takođe harizmatična i sa pozadinom koja isto tako potpiruje sanjarenja. Ali ona koristi priliku uspona da svoje sugrađanke i sugrađane upozna sa tajnama američke demokratije, bilo na sednicama ili putem društvenih mreža. U maju je jedno veče ponovo stajala iza pulta restorana kako bi podržala predlog zakona „Povećajte plate” (Raise the Wage Act) (8). Izglasan u Predstavničkom domu 18. jula, taj predlog bi do 2024. trebalo da uvede minimalnu platu od 15 dolara po satu (naspram 7,25 dolara po satu, koliko iznosi sada), što je zahtev koji su pokrenuli radnice i radnici u industriji brze hrane. (9)

Atraktivna kao Mišel Obama i njen suprug, Demokratska partija će nesumnjivo doživeti veoma zanimljivu evoluciju ukoliko se osnaži trend koji zastupaju Aleksandrija Okazio-Kortez, Berni Sanders i njihovi saveznici. Prvi zaslepljuju svoje obožavaoce ulaskom u krug dobitnika; drugi se bore za to da nema više gubitnika. Mora se priznati, to je mnogo uverljiviji način „rada kojim se stvara svet kakav bi trebalo da bude”.

PREVOD: Maja Solar

(1) https: //becomingmichelleobamashop. com.

(2) Michelle Obama, Becoming, Penguin Random House, Njujork, 2018; (na francuskom: Devenir, Fayard, Pariz, 2018; ako nije drugačije navedeno, svi citati su iz ovog izdanja).

(3) Videti: Christian Salmon, „Une machine r fabriquer des histoires”, Le Monde diplomatique, novembar 2006.

(4) Poslušajte na primer epizodu o „tri minuta društvenog nasilja” onih koji su zarobljeni u profesionalnoj srednjoj školi u Marselju: Pascale Pascariello, „Voix de garage”, Arte Radio, 28. maj 2013, www. arteradio. com.

(5) Stéphanie Le Bars, „Les trčs riches heures du couple Obama”, M le magazine du „Monde”, 13. april 2019.

(6) Videti: Benoît Bréville i Serge Halimi, „Les limites du symbolisme”, u: „Affrontements américains”, Maničre de voir, br. 149, oktobar-novembar 2016.

(7) Videti: John Marsh, „L’éducation suffira-t-elle?”, Le Monde diplomatique, januar 2012.

(8) Fernanda Echavarri, „Alexandria Ocasio-Cortez walked into a bar… and poured scorn on the minimum wage”, Mother Jones, San Francisko, 1. jun 2019.

(9) Videti: Thomas Frank, „Révolte américaine contre les ogres du fast-food”, Le Monde diplomatique, februar 2014.