Makronova „Liga Evrope“ ili fudbalsko-politički model: Razdvajanje evropskih država po koncetričnim krugovima

Nema nijednog sportskog trofeja koji je toliko dubiozan koliko trofej Lige Evrope, koji se dodeljuje klubu čiji je put ka evropskoj fudbalskoj slavi počeo neuspehom u kvalifikacijama za prestižniju Ligu šampiona.

Prisećanje na to ko je osvojio ovogodišnje izdanje drugorazrednog evropskog takmičenja se već nalazi na listi pitanja u pab-kvizovima. Ajntraht Frankfurt je pobedio Glazgov Rendžers posle boljeg izvođenja penala – deset poena.

Sa druge strane, stotine miliona ljudi širom sveta gledalo je finale Lige šampiona odigrano za jedan od najvažnijih trofeja u svetu fudbala. Osvajanje Lige šampiona predstavlja vrhunac karijere čak i za neke od najodlikovanijih igrača. Osvajanje Lige Evrope je poziv na više zalaganja u budućnosti, a najveći trofej ne predstavlja glomazni komad srebrnine, već pravo na učešće u Ligi šampiona naredne sezone.

Podela po nivoima je neophodna kako bi fudbalski turniri u Evropi mogli da se održavaju, s obzirom na to da na njima učestvuje preko hiljadu profesionalnih klubova od Rejkjavika do Donjecka.

Trenutno, nešto slično je u planu za organizaciju evropske politike.

Zavisno od toga gde povučete liniju, u Evropi se nalazi 40-50 zemalja. Svaka od njih je ili kvalifikovana za najveći šou – Evropsku uniju, čijih 27 zemalja članica teži stvaranju još tešnjeg saveza, ili se nalazi van nje.

Francuski predsednik Emanuel Makron i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel su jedni od onih koji se zalažu za nešto labavije kontinentalno grupisanje koje bi moglo da uključi one koji se trenutno nalaze van bloka. Mnogi strahuju da bi stvaranje ove „Evropske političke zajednice“ moglo da predstavlja Ligu Evrope za zemlje koje teže pridruživanju Uniji.

Predlozi za razdvajanje Evrope u koncentrične krugove imaju dugačku istoriju. Nakon pada Berlinskog zida, Fransoa Miteran je predložio da bi zemlje sa istoka Evrope trebalo da se pridruže labavijoj „Evropskoj konfederaciji“. Neke od organizacija na tlu Evrope pokrivaju ceo kontinent, ali se bave samo određenim oblastima, kao što su muzika, sporti i ljudska prava.

Nivoi u okviru Unije su se takođe razvijali tokom vremena. Većina zemalja, ali ne sve, koriste evro ili dozvoljavaju slobodan protok ljudi i roba. Kada se ovakvi nivoi uzmu u obzir, Evropska unija počinje da liči na tortu koja je napravljena na nekoliko spratova, ili na nešto što je napisao Dante Aligijeri.

Reizabrani francuski predsednik Makron želi da doda nove nivoe kako izvan, tako i unutar Evropske unije. Sa dubljom i selektivnom integracijom su načelno svi saglasni, ali problem je ideja o grupisanju zemalja koje nisu članice Unije.

Mnogi u istočnoj Evropi ovo vide ovaj razvodnjeni proširani krug i kao način da se odloži njihovo članstvo, kao što je to već uradila prethodna generacija. Ovakva razmišljanja podstakle su i Makronove reči prema kojima će Ukrajini biti potrebne decenije kako bi postala punopravni član, uprkos zahtevu Ukrajinaca da se taj proces ubrza s obzirom na rat koji se vodi na njihovoj teritoriji.

Problem sa nivoima van Evropske unije od osamdesetih je to što niko ne želi da bude u njima. U teoriji, ova zajednica bi bila odvojena od Unije, a možda bi se i njeno predsedništvo nalazilo daleko od Brisela. Svaku odluku užeg kruga morale bi da potvrde i države koje se van njega nalaze, ali je to teško očekivati.

Postoje tri grupe zemalja koje koje bi bili kandidati za Makronovu Ligu Evrope. U prvom šeširu bi se našle zemlje koje nisu članice, niti žele da to postanu, kao što su na primer Norveška ili Švajcarska. U drugoj grupi se nalazi Velika Britanija – jedina država koja je napustila Uniju i na koju je je Makron posebno mislio kada je izložio svoju ideju o nivoima van EU. Treću i najveću grupu čine zemlje od Balkana do Gruzije i Ukrajine koje žele punopravno članstvo.

Učiniti spoljni krug atraktivnim za države koje nisu članice biće veoma teško. Jedna od mogućnosti je učiniti ove nivoe grupisanja odskočnom daskom za ulazak u EU. Države godinama rade na ispunjavanju zahteva, ali u plodovima svog truda – kao što su slobodno kretanje građana i razmena studenata – mogu da uživaju tek kada se proces završi. Ukoliko pak ne uspete da ispratite sve reforme, bićete izbačeni napolje i to je ono čega najveći broj država plaši. Sa tolikom količinom nivoa, ispadanje iz jednog u drugi je gotovo neizbežno. Trenutno članstvo u užem klubu garantuje igranje Lige šampiona iz godine u godinu. Za zemlje čalnice EU, ideja o ispadanju je rezervisana je samo za sportska takmičenja.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 541), od 26. maja