Kad je 2003. godine Medlin Olbrajt objavila svoju memoarsku knjigu “Gospođa Sekretar”, taj je naslov možda imao manju zvučnost nego danas, ali je, međutim, delovao nesamerljivo originalnije nego što deluje danas. Već pet-šest godina, prva asocijacija na ovu frazu je čuvena CBS-ova televizijska serija sa Teom Leoni u glavnoj ulozi. U indeksu knjige, pod odrednicom “Srbija”, nalazilo se čak 37 referenci, i to bez onih koje se odnose na Kosovo i Slobodana Miloševića. Takođe, postojala je i posebna odrednica “Srbi” sa devetnaest referenci. Sedamnaest godina kasnije, u novoj memoarskoj knjizi Olbrajtove pod naslovom “Pakao i druge destinacije”, u indeksu nema ni Srbije ni Srba. Istini za volju, pomalo je reč i o previdu, jer se u knjizi Srbija pominje dva puta, a Srbi pet puta, no i taj previd je više nego indikativan.

NJEN RAT: Jedno od ključnih mesta u “Gospođi Sekretar” pripada mesecima bombardovanja SR Jugoslavije. Sa stanovitim ponosom ona se priseća naslovnice magazina “Tajm” na kojoj je bila i velikog članka koji je nosio naslov “Madlenin rat”. Ne idući baš toliko daleko da Klintonu oduzima ulogu vrhovnog komandanta, Olbrajtova sebe predstavlja kao glavnog političkog koordinatora napada na SR Jugoslaviju pišući, između ostalog, ovako: “Moj izbor je bio telefon… Nisam mogla da zovem svih 18 članica svakog dana. Alternativa je bila nešto novo u međunarodnoj diplomatiji – telefonska konferencija. Inicirala sam mnogo takvih grupnih poziva koji su postali poznati kao ‘kvintet’ – a uključivali su Robina Kuka, Ibera Vedrina, Lamberta Dinija i Jošku Fišera. (…) Mnogi u medijima su jednostavno ignorisali činjenicu da su Srbi prvi udarili. Dokazivali su da Milošević ubija zato što NATO bombarduje, umesto obratno…”

Ne želeći, međutim, da se predstavi isključivo kao “jastreb” Olbrajtova stanovitu pažnju poklanja i planovima šta činiti nakon rata: “Unutar Stejt departmenta smo zajedno sklapali dugoročni plan rekonstrukcije regiona Balkana. Naš cilj je bio da pokažemo da sukob nije izolovana čarka, već deo šire borbe između snaga virulentnog nacionalizma i zagovornika integracije i demokratije. Ukoliko želimo da ovo poslednje prevagne, trebalo je da prestanemo da plovimo iz krize u krizu i planiramo odlučni zaokret.”

PREDISTORIJA: U ovoj knjizi je Olbrajtovoj bilo važno da čitaoce uputi u činjenicu vlastite (porodične) predistorije sa Jugoslavijom, Srbima i Beogradom. Njen otac Jozef Korbel je neposredno nakon venčanja s njenom majkom sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio postavljen za atašea za štampu u čehoslovačkoj ambasadi u Beogradu. Nakon što je u Pragu, nešto pre okupacije, postavljena marionetska pronemačka vlada, njen otac biva smenjen: “Mom ocu su zamereni u Beogradu kontakti sa demokratskom opozicijom u Jugoslaviji, i novo čehoslovačko ministarstvo inostranih poslova se povinovalo zahtevu da on bude povučen. Tako smo se decembra 1938. godine vratili u Prag. Prema rečima moje majke, otac je dobio rutinski posao u desku ministarstva inostranih poslova, ali sa nacistima koji su preuzeli ostatak zemlje, i on se, kao i ostali prominentni Benešovi sledbenici, suočio sa užasnom i neizvesnom budućnošću.”

Nešto pre početka Drugog svetskog rata, njena porodica preko Beograda beži za London, a posle oslobođenja Evrope – otac Olbrajtove se vraća u Beograd, više ne kao puki ataše, nego kao ambasador. U Beograd stiže i njegova osmogodišnja ćerka koja će se i posle više od pedeset godina sećati da je čehoslovačka ambasada bila preko puta Glavne pošte, odnosno u neposrednoj blizini Savezne skupštine. Ipak, Korbelova pozicija je vrlo brzo postala neodrživa, pošto je on bio antikomunista, a čehoslovačka “narodna demokratija” je nakon kratkog perioda taktičkog tolerisanja nekomunističkih elemenata prerasla u otvoreni jednopartijski sistem. Nakon toga, cela porodica dobiva politički azil u SAD gde će Medlin Olbrajt posle nešto više od četiri decenije postati državna sekretarka i jedna od najbližih saradnica predsednika. Prva knjiga koju je Jozef Korbel objavio nedugo nakon konačne selidbe u Ameriku zvala se “Titov komunizam”, a objavila ju je Štamparija Univerziteta Denver. Na ovu knjigu se Olbrajtova pozivala kad je želela da ubedi ljude da ona zapravo dolazi iz srbofilne porodice jer je njen otac imao običaj da kaže kako bi da nije Čehoslovak, voleo da je Srbin. Ipak, nije mislila da zalaganjem za bombardovanje Srbije odnosno SR Jugoslavije ruši očeve ideale: “Suštinska opredeljenja mog oca su bili ideali slobode i tolerancije. Da je živ danas, govorio bi protiv Miloševića, i zalagao se za te ideale, najmanje onoliko energično koliko i ja.”

Nema sumnje da je pozicija Srbije iz američke perspektive pozitivnija nego što je bila kad je u prvoj memoarskoj knjizi bivše američke državne sekretarke bila maltene glavna tema. Kontrast je danas više nego očigledan. A i samoj Olbrajtovoj kao da je odjednom popularna kultura važnija od politike

EKSPERTIZA: U “Gospođi Sekretar” je Medlin Olbrajt pisala o prve šezdeset tri godine vlastitog života, odnosno onom delu života provedenom u dvadesetom veku, gde su opet finalne godine bile godine njenog najvećeg političkog uspona. “Pakao i druge destinacije” je knjiga koja već u podnaslovu ima odrednicu “Memoari iz dvadeset i prvog veka”. Ako bismo se našalili sa čuvenom Šatobrijanovom frazom, ovo bi bili nekakvi “memoari sa one strane vlasti”. Ipak, u knjizi, naravno, ne manjka prisećanja na “dane ponosa i slave” kao ni pokušaja da se pronađe neka konkretna baština iz vremena koje je provela na vlasti. Zanimljiv je, recimo, odlomak sa etimološkim prologom: Olbrajtova podseća svog čitaoca da reč “ekspert” potiče od latinskog “experiri” što će reći: “iskusiti”, pa nastavlja kako u tom smislu, nažalost, na svetu ima mnogo eksperata za genocid: od bivše Jugoslavije preko Ruande, Liberije, Sijera Leonea, Istočnog Timora do Sudana. Nema podsećanja na bombardovanje iz 1999, poduzeto sa opravdanjem sprečavanja genocida. Celi taj deo njene karijere se neobično retko priziva u ovoj knjizi.

GODIŠNJICA: Jedan od tih retkih primera je kratki opis posete Kosovu u junu 2019. godine, o dvadesetoj godišnjici završetka bombardovanja. Prilično rezervisanim tonom Olbrajtova piše o “značajnom napretku” koji se desio u protekle dve decenije, uz insistiranje na ustavu “koji garantuje slobodu religije, govora, okupljanja i udruživanja”. Naglašava da su u tome važnu ulogu odigrale Sjedinjene Američke Države generalno, a naročito Nacionalni demokratski institut (NDI). Stalo joj je da potencira slobodu govora jer, eto, toga na Kosovu nije bilo nikad pošto su tim krajevima uzastopno vladali “Rimljani, Vizantinci, Bugari, Srbi, otomanski Turci i Jugosloveni”. Ima nečeg dosta bizarnog u kontekstualizovanju koncepta slobode govora unutar epohe od dve hiljade godina koja počinje antičkim Rimom, a završava se socijalističkom Jugoslavijom. Ipak, kaže ona, nije da nema prostora za napredak, a u tom pasusu naročito naglašava potrebu pomirenja između “etničke albanske većine i srpske manjine”. Nije zadovoljna ni činjenicom da je korupcija opšteprisutna, te da utiče i na pravosuđe. Bez ikakve ironije opisuje kako su obišli Klintonov kip i njenu bistu. Neko bi imao potrebu barem da proceni da li bista liči na model po kome je pravljena, ali Olbrajtova preko cele stvari prelazi prilično lakonski i rutinerski.

CIA, SNAJKA MARTA, CIA: I kao da zatvara krug, na jednom prilično neočekivanom mestu, u knjizi se ponovo javlja finalna “srpska” referenca. U delu knjige gde govori o čvrstim porodičnim odnosima koje decenijama čuva sa sestrom i bratom, opisuje kako je na svojoj farmi u Virdžiniji sa velikim zadovoljstvom organizovala venčanje Džoa Korbela, sina njenog brata Džona, i njegove izabranice Magde. Brat Olbrajtove, Džon, najmlađe dete u porodici, rođen je nakon Drugog svetskog rata u Beogradu, u vreme kad je Jozef Korbel bio ambasador u socijalističkoj Jugoslaviji. A supruga Džoa Korbela, unuka Jozefa koji je govorio da bi da nije Čehoslovak voleo biti Srbin, sina Džona rođenog u Beogradu, zove se Magda. Ovako njeno poreklo opisuje Medlin Olbrajt: Došla je u SAD kao izbeglica iz Balkanskog rata; otac joj je bosanski Musliman, a mati joj je Srpkinja. I tako, eto, posle dvadesetak godina, unutar biografsko-memoarske knjige Medlin Olbrajt Srbi više nisu puki negativci, nego participiraju i u porodičnom multietničkom skladu. Ne znači to, naravno, da treba verovati Danijelu Serveru da bi eventualna pobeda Bajdena na američkim predsedničkim izborima i vaskrsavanje administracije personalno i ideološki povezane sa Klintonovom mogla biti korisna Beogradu u kontekstu pregovora s Prištinom. Ali znači da je za zemlju veličine Srbije, u kontekstu američke spoljne politike najbolje da se ni po čemu posebnom ne ističe. Tu zaista važi ona formula: No news is good news.

https://www.nedeljnik.rs/odvratni-srbi-i-devojcica-sa-bulevara-arhitektura-mrznje-madlen-olbrajt/

Nema sumnje da je pozicija Srbije iz američke perspektive pozitivnija nego što je bila kad je u prvoj memoarskoj knjizi bivše američke državne sekretarke bila maltene glavna tema. Kontrast je danas više nego očigledan. A i samoj Olbrajtovoj kao da je odjednom popularna kultura važnija od politike. U sekciji s fotografijama je, recimo, slika sa Robertom Redfordom ispod koje je “legenda” koja više liči na spomenar tinejdžerke nego na memoarsku knjigu žene starije od osamdeset godina, a jako joj je stalo i da podseti na svoje gostovanje u seriji “Gilmorove”, kao i na konsultacije s pominjanom Teom Leoni. Među fotografijama je možda najdirljivija ona iz 1990. godine, gde Medlin Olbrajt Vaclavu Havelu poklanja laptop, uz objašnjenje da je to prvi laptop u njegovom životu. I dođe čoveku da pomisli šta bi bilo da je te 1990. godine ista ta Medlin Olbrajt poklonila laptop Milovanu Đilasu. Možda bi i frekvencija imena istočnoevropskih i balkanskih država u raznim memoarima zapadnih političara bila posve drukčija.

*Tekst je originalno objavlje u Nedeljniku br. 442 od 2. jula 2020. godine

1 KOMENTAR

  1. Зло од човека била и остала па у ма какве обланде се уматало. Уз то и ратни злочинац пар екселанс.

Comments are closed.