Tačno 26 godina navršilo se od smrti „sarajevskog Romea i Julije“, mladića i devojke koji nisu dopustili da ih rat u Bosni i Hercegovini razdvoji, te su svoju ljubav platili životima, podsećaju lokalni mediji, a prenosi N1.
Boško Brkić i Admira Ismić ubijeni su 18. maja 1993. godine kada su pokušali da napuste opkoljeno Sarajevo. Na „ničijoj zemlji“ kod mosta koji povezuje centar grada s naseljem Grbavica, tada pod kontrolom snaga bosanskih Srba, Boška i Admiru upucao je snajperista.
Boško je ubijen prvi, a Admira ga nije ni tada htela da napusti. Zagrlila ga je dok je ležao na asfaltu, a zatim i sama bila smrtno pogođena.
Njihova tela danima su ležala na asfaltu jer im niko nije mogao da priđe na brisanom prostoru. Tek kasnije su njihova tela preneta u predgrađe Lukavica i tamo privremeno sahranjena, a nakon rata, po želji roditelja ekshumirana i trajno sahranjena u Sarajevu.
Nikada nije utvrđeno ko je počinio ta ubistva o kojima su izvestili mediji širom sveta.
Priču o tome prvi je napisao Rojtersov novinar Kurt Šork, ratni izveštač koji je i sam ubijen tačno sedam godina posle u Sijera Leoneu, gde je takođe izveštavao o sukobima.
Nakon kremiranja njegovog tela, deo pepela sahranjen je u Vašingtonu, gde je žieio, a drugi deo uz grobnicu Boška i Admire na sarajevskom groblju „Lav“, gde leže posmrtni ostaci brojnih Sarajlija ubijenih tokom opsade tog grada od 1992. do 1995. godine.
Boško Brkić i Admira Ismić upoznali su se u Sarajevu 1984. godine. Uprkos pozivima Boškovih roditelja da 1992. godine napuste grad kojem je pretio rat, on je to odbio, jer je želeo da ostane uz Admiru.
Boškova majka Radmila od 1992. godine živi u selu Đunis, nadomak Kruševca. Sa mužem i starijim sinom otišla je iz Sarajeva kad je rat počeo. Boško da beži nije htio. Ostao je u Bosni zbog Admire. Radmila kaže da se jasno seća kako je njen mlađi sin zavoleo Admiru.
„Upoznali su se u prvoj godini Gimnazije i počeli da se zabavlaju za Novu godinu. Da su zajedno saznala sam slučajno. Razredna me je pozvala jer je Boško izostao iz škole, a u hodniku sam srela ženu koja mi je rekla da je nju zvala zbog kćerke. Bila je to Admirina majka Nera… Njih dvoje su tad pobegli iz škole i otišli u bioskop“ ispričala je jednom prilikom Radmila za Blic.
Boško i Admira su bili zajedno devet godina.
Ova tragedija našla je svoje mesto i u pesmi sarajevskog „Zabranjenog pušenja“.
„Ma kakva Julija, kakav Romeo, nitko se nije tako volio i nitko nikad neće sve dok Miljacka voda teče“ refren je pesme „Boško i Admira“ sa albuma „Radovi na cesti“.
Frontman „Pušenja“ Sejo Sexon je, kada je ta pesma nastajala, kazao da je vidi i kao izraz neke nade za BiH.
„Sama ideja je simbolična i metaforična, a govori o tome da je ljubav uistinu ispred svega“, kazao je.
Tagovi
