Ličnost godine u izboru Nedeljnika: Mrak

Sedam zima, sedam decembara, dešavala se ista stvar u redakciji Nedeljnika: kolegijum bi početkom meseca napravio širi spisak, onda bismo ga negde do Nikoljdana sveli na dva-tri imena, da bismo u broju uoči blagdana proglasili Nedeljnikovu ličnost godine. Bila je to uvek neka vrsta počasti, odavanje priznanja hrabrim i borbenim ljudima. Boljim od svih nas, kao jedini kriterijum. 

Nekada bi, doduše, nagrada (sve to imate u boksu sa strane) pripala i kolektivu, a ne samo pojedincu, što je nije činilo manje važnom, naprotiv.  

Ali, kako u godini koja je imala ovaj tamni maj, sa ubijenom decom u Beogradu i Mladenovcu, kako proglasiti ličnost godine? (Može se, naravno, postaviti i pitanje kako bilo šta proslavljati, kako piti šampanjac ili paliti vatromete u, recimo, izbornoj noći; ali neka bude da je to jedna druga tema.) Kako pronaći luču u mraku koji nas je obuzeo tada, i od kojeg se – ma šta sebi govorili – i dalje nismo oporavili? 

Zato nema ničeg logičnijeg, i ničeg tragičnijeg, nego da ličnost godine Nedeljnika za 2023. bude baš to.  

Mrak.  

Mrak kao tuga koja se prolomila Beogradom i Mladenovcem.  

Mrak kao naslovna strana onog majskog broja koji smo nekako napisali, prelomili, zatvorili, odštampali, mada nam i dalje nije jasno odakle nam snaga da tih dana nastavimo život. 

Kao što nam do danas nije jasno odakle snaga Milanki Negić. Majka male Sofije odlučila je svega nedelju dana nakon zločina u „Ribnikaru“ da sedne sa novinarkom Nedeljnika Anom Mitić, da ispriča srpskoj javnosti kakva je bila Sofija, da pokaže kako je nositi se sa nepojmljivim bolom.  

Dugo smo i tada većali, uoči objavljivanja tog intervjua, da li činimo pravu stvar. Da li je prerano? Da li je u redu? Da li o tome treba pričati, baš tako? Mesecima kasnije, u razgovoru sa Elizabet Skjut, profesorkom novinarstva iz Sjedinjenih Država, dobili smo odgovor – čak ste i zakasnili. 

„Novinari i urednici kada su ovako krizne situacije u pitanju moraju biti autorefleksivni i moraju da razgovaraju o tome da li je to što su zamislili dobro ili manje dobro. Samo tako se može doći do rešenja koje će društvu doneti korist. Činjenica da u Srbiji nije bilo iskustava sa masovnim ubistvima koja nemaju veze sa kriminalom dovela je do toga da se svaki čovek prirodno zapita da li bi trebalo da se zaštite žrtve i njihove porodice. Odgovor je apsolutno – da. Ali ako bilo ko od tih ljudi želi da razgovara o tome što se dogodilo, potpuno je u redu da novinari taj posao obave. Instinkt da se zaštiti žrtva je odličan, ali u nedostatku iskustva sa takvim kriznim situacijama, možemo biti prezaštitnički nastrojeni. Ako će u dve nedelje nakon masovnog ubistva pažnja biti posvećena ubici, da, onda ste zakasnili sa tim intervjuom.“ 

Ne samo Milanka, nego i Slobodan Negić, koji je naciju doveo do suza svojom ispovešću u „Utisku nedelje“, nego i svi roditelji, dece iz „Ribnikara“ i dece iz Dubone i Mladenovca, koji su pokazali kako se najcrnja stvar može iskoristiti da se pošalje humani glas, nešto su najbolje što ova zemlja ima. 

Svaki njihov potez, svaki njihov nastup u javnosti, od rečenica upućenih zločincu i njegovoj porodici („To je neko dete od 13 godina. Moje dete ima 13 godina i znam da, koliko god da je bila zrela – ona je isto bila samo dete. Naravno da smo mi roditelji uvek krivi za postupke naše dece, ali društvo takođe mora da brine u kakvom okruženju rastu naša deca“, pričala je Milanka Negić u Nedeljniku), pa do borbe da se najcrnja mesta na teritoriji Beograda dostojno obeleže, bili su za duboki naklon, onaj posle kojeg ti je teško da se osloniš na noge.  

Njihova hrabrost, njihova istrajnost, strašno nerazumevanje na koje su nailazili i još nailaze, posle svega – pa zar moraju roditelji ubijene dece da se okupe i da protestuju da bi se čulo šta žele! – učinili su ovu zemlju i ovaj grad malo boljim, pristojnijim mestom za život. Jer on ide dalje, da, i posle svega. 

Zato je bilo onih glasova na našim redakcijskim razgovorima koji su smatrali da bi roditelji nastradale dece iz „Ribnikara“ i Mladenovca mogli da se nazovu ličnostima godine. Ali – eto još malo detalja iz naših dugih dijaloga – ne bi li to podrazumevalo neku počast? Kako obrazložiti takvu stvar, a da ti niko – a oni pre svega – ne zameri? 

A opet, ništa drugo, naravno, što se dogodilo ove godine, nije imalo toliku snagu.  

I ništa drugo nije bilo toliko crno. Mrak se uselio u tih par majskih dana u naše duše, a onima koji vide svetlo uglavnom se ne veruje. 

Znamo da to u blagdane – eh, mada su i ovi ispunjeni tenzijama, protestima, mladošću na ulicama i pendrecima po njihovim leđima – možda nije prikladna tema, ali nema više nijedne prikladne teme u Srbiji posle tog majskog mraka.  

Nadamo se samo da je ovo poslednja godina kada će ličnost godine Nedeljnika biti nešto toliko neuhvatljivo i toliko sveprisutno.  

Da ćemo 2024. opet moći da se radujemo nečijem uspehu, da govorimo o nekome velikom, da odaberemo nekoga ko će nam vratiti osmeh na lice.