Krivi smo mi

Srbija - Škotska 1:1 (4:5)

0
(BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/DS)

Penali nisu lutrija. Sve i da jesu, fudbalska reprezentacija Srbije u baražu za Evropsko prvenstvo nije ni pokušala da ogrebe svoju sreću, čekala je sedmicu, a nije uplatila listić.

Fudbaleri Srbije bili su duplo lošiji tim 89 minuta. Lošiji, da, iako Škotska nije briljirala, zbog toga što ništa na terenu nije funkcionisalo onako kako su izabranici Ljubiše Tumbakovića želeli. I sve je funkcionisalo onako kako je želeo gost na stadionu Rajko Mitić.

Svaki pas Srbije bio je unazad. Svaki aut bio je presporo izveden, svaka akcija presporo započeta, svaka druga lopta bila je u nogama škotskih igrača i neko bi rekao da je Srbija odlično čuvala vođstvo Škotske koje je doneo Kristi posle šuta iz okreta.

A onda su tri igrača koja je Tumbaković uveo (Mladenović, Katai i Jović) kreirala akciju koja je dovela do kornera, a korner do gola – Srbija je u poslednjem minutu pronašla tuđi listić i proslavila sedmicu. Luka Jović je doneo izjednačenje.

Od tog trenutka bila je Srbija bolji rival i 30 minuta produžetaka bila u situaciji da naplati to što je bolja. Nije bila konkretna, nekoliko šuteva sa distance (jedan, do duše, baš blizu) i ništa više, protiv rivala koji nije bio u stanju da uradi baš ništa.

Na kraju, po običaju, govorimo o lutriji.

Nema tu lutrije, Predrag Rajković sjajno brani penale i prva tri šuta Škotske je odlično procenio, bio na loptama, ali su Škoti dobro šutirali. Dobro su šutirali i fudbaleri Srbije, u prve četiri serije.

Po našem starom, dobrom običaju, negovanom od Piksija protiv Argentine, preko Mijatovića protiv Holandije, do dana današnjeg, penal je promašio onaj kome najviše verujemo i koji je toliko toga dao.

I nema u svemu ovome ni malo njihove krivice.

Šta su znali rukovodioci uz koje taj izraz dobro stoji samo ako podrazumeva da neko za ruku mora da ih vodi, osim da glume važnost, smenjuju selektore, prerano penzionišu najbolje fudbalske oficire i igraju se sa nama.

Nije kriv Ljubiša Tumbaković – a na ovom ste mestu mogli da pročitate o tome – što smo mu posle jednog okupljanja i dve dobre utakmice oprostili i poverovali da istu stvar nije mogao da uradi mnogo ranije.

Nema krivice ni Sergeja Milinkovića Savića, on je u Oslu zaista bio čaroban, ali što kaže stara britanska poslovica, hajde ako možeš budi čaroban i u kišnom Beogradu, četvrtkom uveče.

Nisu krivi oni koji su istrčali na teren što su nam obećali to što su obećali jer su za razliku od svih drugih i prethodnih – želeli. Jer su kao ilegalci došli u zemlju da igraju i jer se nikada nisu vadili i tražili opravdanja. Oni stvarno nisu krivi. Ili je baš toliko lako zaboraviti svaki Mitrovićev gol i presing i krvava kolena i laktove?

Jedino smo krivi mi.

Što smo poverovali. Ne igračima, njima nije bilo teško poverovati protiv Norveške i Turske, krivi smo što smo opet poverovali da iako se baš nijedan uzrok ne promeni, posledica može biti drugačija.

Krivi smo jer smo i sami poverovali u čuda posle 89 minuta užasne igre, krivi smo jer smo poverovali da su penali zaista lutrija i zaboravili smo da se sreća zaslužuje, a za račun i preko grbače ove ekipe mnogi su tu sreću potrošili.

Škotska je pre Srbije odigrala osam utakmica, u gotovo svih osam bila lošija, a ostvarila je šest pobeda u regularnom toku, jednom je pobedila posle penala i jednom remizirala. Toliko o sreći.

Srbija sve i da treći put promeni ime Evropsko prvenstvo neće videti.