“Koji smo mi Indijanci”: Uvodnik Veljka Lalića iz jubilarnog 500. broja Nedeljnika

0

Ljudi verovatno misle da je ovo lako. Petsto brojeva kao 500 knjiga, i onda kad si u jeku sledećeg broja, opušten ili nervozan u zavisnosti od toga da li imaš naslovnu stranu, kreću komentari za stari broj.

Prošle nedelje meni je to bilo posebno interesantno.

Em što sam se upravo vratio sa odmora, em što je išla i knjiga o Ðinđiću koju sam pisao, i magazin.

I onda od „Dobar ovaj mali Telesko“, što je već intimizacija, do gomile poziva i zakazanih ručkova oko Ðinđića.

Sve to nekako krene od Fejsbuka. Gde se pitaš: Ko su, bre, ovi ljudi? Serije uvreda, psovki… Nešto skidaš, nešto ne skidaš.

No, kapiram, hiljade lajkova, palaca, srca i desetine nenormalnih komentara koje kao da pišu doživotni osuđenici na sebe same.

Onda usledi Instagram. Ljubičica tratinčica. Volim tu mrežu, iako ne volim da se slikam.

Kako Beograd sve više liči na Atinu, u koju se i seli naša elita, a sve manje na Beč, u koji se nekad selila, taj unutrašnji Bejrut nećemo moći da pobedimo sami sa sobom. Ali neće nam pomoći ni EU, kad nije večnoj Atini

Da li su klinci baš tako super, ili je do imidža društvene mreže?

Sa ovim magazinom, kao i sa svakim poslom, postoji jedno pravilo. Treći broj je trend, a sedmi istina!

Tako dolaze i komentari. Posebno u „Klubu 100“ do kojeg ti je najviše stalo, što sam naučio od Tijanića.

U kolumnama postoji još samo jedno pravilo – kada sedneš da pišeš, moraš da vodiš računa o pet ljudi koji temu poznaju bolje od tebe.

Zato je bio težak zadatak oko Ðinđića. Ali nisam nezadovoljan.

Za vikend odlazim u Maderu. Čudno neko veče. Pola stolova poznato.

Svi bi da pričaju o knjizi. Šalju poruke sa stolova sa strane.

Osećam se kao u Holivudu, svestan da ciljna grupa ne može da bude uža.

Manjo pravi analizu u hodu, i već ima neke ideje. Javljaju se, polako, svi meni važni ljudi.

Od ovih što ne vole Ðinđića, s kojima razgovor od pola sata izgleda ovako: Jesi pročitala Ðinđića? Jesam! Nije to lako napisati.

I to je to… Sve smo se razumeli.

Onda dođe ponedeljak. Meni stresan dan. Dok pakuješ novi broj, stiže Oliverin mejl u kojem vidiš presek prodaje.

Od toga zavisi nastavak dana, a često i priprema broja. Ali nema lepše poruke nego kad vidiš da se Ðinđić u dva dana prodao kao Dobrica za 14 u dvobroju.

Zadovoljstvo kao kod onih na kokainu, pretpostavljam, pa heroinski pad kad shvatiš da je trebalo da štampaš više.

Da ljudi ne pomisle da je ovo lak posao. Ko ga ne voli prosto je lud što se njime bavi.

Ukoliko vam ne znače ti mali razgovori u kojima vam ljudi objašnjavaju kako ste dali genijalan naslov, „Zoran Ðinđić i nedovršena država“, pošto je iza njega ostala nedovršena karijera, nedovršena politika, nedovršena sahrana, pa i nedovršen Hram u kojem je bilo opelo…

Tako znači ljudi ispadaju pametni… ipak, mator sam da prihvatam takve zasluge.

Libekovci bodu osnovnu ideju oko elite, što ima veze sa našim mapama mozga.

Ali reaguje i elita, koju nisi pomenuo, i traži opravdanje za svoj oportunizam, iako je moj zaključak da oni stalno koriste ljude na vlasti, a ne obrnuto, što bi njihovoj pokvarenosti trebalo da imponuje.

Kako Beograd sve više liči na Atinu, u koju se i seli naša elita, a sve manje na Beč, u koji se nekad selila, taj unutrašnji Bejrut nećemo moći da pobedimo sami sa sobom. Ali neće nam pomoći ni EU, kad nije večnoj Atini.

Iz ove zemlje, ipak, sve više ljudi odlazi bez strasti. Ali i bez straha pošto ih tamo čekaju gotovi poslovi, kao nekada 0,1 odsto najtalentovanije dece.

Komunistička zemlja koja je imala najbolju građansku bazu, ljudi na recepcijama hotela govorili su po tri strana jezika, došla je do toga da ne možeš da nađeš ni široko obrazovanog novinara. Ili menadžera.

I dok evociramo uspomene oko jubileja, pričamo o jednom klincu koji je pre pet-šest godina razmišljao između Nedeljnika i ponude jedne strane firme.

Posle nedelju dana lomova rekao mi je da je zaključio da ako ostane ovde, onda je to u narednih 20 godina, a ako ode ima jedan odsto šanse da ode preko.

Fair enough. Iako je i dalje tu, a makar ja imam osećaj da sve više klinaca razmišlja tako.

Iskreno, to polako postaje i naš biznis model.

Prošle godine imali smo neverovatan broj digitalnih pretplata iz inostranstva (sa onim mejlovima .edu i sl.) koji nam je nadoknadio gubitak marketinga zbog korone, i obezbedio rast prihoda od 20 odsto.

Gde ćemo se onda sresti sa Ðinđićem?

U Minhenu. Ili u Indijani?

***

Uvodnik Veljka Lalića iz jubilarnog 500. broja Nedeljnika koji je od danas u prodaji. Uz jubilarni Nedeljnik se dobija na poklon specijalno izdanje na 164 strane sa najboljim tekstovima iz prethodnih 10 godina našeg lista

This image has an empty alt attribute; its file name is nedeljnik-1.jpg