Godine 1881, nemački kancelar Oto fon Bizmark, pogođen usponom socijalističke ideologije, predložio je nacionalnu penziju kako bi umirio levičarske mase. On je odredio starosnu granicu za odlazak u penziju na 70 godina. Prosečan životni vek u to vreme bio je oko 40 godina, piše The New York Times.
Bizmark je dao ostavku ubrzo nakon što je ovakva politika dobila „prođu“, ali je ostalo njegovo nasleđe, a nemačka penzija (koja je smanjena na 65 godina 1916. godine) postala je model za mnoge druge sisteme.
Kada je predsednik SAD Ruzvelt uspostavio Zakon o socijalnom osiguranju iz 1935. godine, granica od 65 godina je na sličan način postala izbor za nacionalnu starosnu normu za penzionisanje, uprkos činjenici da je manje od 60 odsto odraslih Amerikanaca živelo toliko dugo.
Danas, međutim, mnogo više ljudi živi dovoljno dugo da ima pristup nacionalnom penzionom fondu. Prosečan životni vek u Sjedinjenim Državama je 76, a u mnogim evropskim zemljama čak i veći. Nacionalna starosna granica za odlazak u penziju u SAD (kada možete početi da tražite pune beneficije socijalnog osiguranja) porasla je postepeno na 67 godina za ljude rođene posle 1960.
Kao odgovor, nekoliko zemalja (među kojima je najpoznatija Francuska, gde je starosna granica za odlazak u penziju 62 godine, a očekivani životni vek 82 godine) raspravlja o podizanju starosne granice za odlazak u penziju, kako bi pokušali da nadoknade ekonomske pritiske starenja stanovništva.
Sa ekonomskog stanovišta, kasniji odlazak u penziju možda koristi svima. Međutim, ako ostavimo finansije po strani, koje su mentalne i fizičke implikacije podizanja starosne granice za odlazak u penziju?
Očekivani radni vek
Jedan od načina da se odgovori na ovo pitanje je da se pogledaju promene ne u životnom, već u zdravstvenom veku – broju godina u kojima su ljudi zdravi i bez invaliditeta. Zamislite to kao svoj radni period.
Gal Vettstein, viši istraživački ekonomista, razmatrao je godine starosti i potencijal za zapošljavanje u studiji o očekivanom radnom veku ljudi. Otkrio je da Amerikanci koji su zdravi sa 50 godina mogu očekivati da će imati još otprilike 23 godine bez invaliditeta, plus oko osam godina života sa invaliditetom. To bi značilo da je maksimalni očekivani radni vek ljudi, u proseku, 73 godine.
„Nema sumnje da je očekivani životni vek duži, a povećana je i sposobnost za rad. Deo toga su medicinske promene, a deo toga je promena prirode posla“, rekao je dr Vettstein.
U 2020. godini, otprilike 45 odsto američke radne snage radilo je u oblastima zasnovanim na znanju, kao što su menadžment, poslovanje i finansije, obrazovanje i zdravstvena zaštita. Godine 1935. ove vrste profesija su činile samo šest procenata radne snage.
Dr Pinchas Cohen, dekan gerontološke škole Leonard Davis na Univerzitetu Južne Kalifornije, složio se da, sa zdravstvenog stanovišta ljudi u ovim oblastima, starosna granica za odlazak u penziju ispod 65 godina „nema smisla“.
„Čak je i broj 65 iz 20. veka“, rekao je on.
Za ljude koji rade na poslovima zasnovanim na znanju, starosna granica za odlazak u penziju u 70-im godinama je razumna i iz kognitivne perspektive, kako je ocenila Liza Renzi-Hamond, direktorka Instituta za gerontologiju na Univerzitetu Džordžije.
„Naše kognitivne sposobnosti možemo da održimo, obično, prilično dobro u našim 70-im godinama. Ako se starosna granica za odlazak u penziju određuje na osnovu sposobnosti ili kompetencije zaposlenih, nema apsolutno nikakvog razloga da starosna granica za penzionisanje bude u 60-im godinama “, rekla je ona.
“Delovi mozga (a pre svega prefrontalni korteks koji je kritičan za izvršno funkcionisanje, pažnju i radnu memoriju) počinju da gube volumen već oko 45. godine, ali druge oblasti su u stanju da to nadoknade”, rekao je dr Renzi-Hamond.
I drugi aspekti kognicije, kao što su kristalizovana inteligencija (akumulirano znanje koje se može primeniti na nove situacije) i socijalna kognicija (prikladno ponašanje u međuljudskim interakcijama) – nastavljaju da se poboljšavaju decenijama.
Mnogi od ovih kognitivnih procesa održava i jača u radna snaga, zato neki ljudi nazaduju mentalno i fizički kada prestanu da rade. Jedna studija je čak otkrila da je odlaganje penzionisanja povezano sa smanjenim rizikom od smrti, bez obzira na zdravstveno stanje pre penzionisanja. Stručnjaci spekulišu da su gubici fizičke aktivnosti vezane za posao i društvene interakcije koji dolaze sa napuštanjem posla u velikoj meri “krivi” za ovu stagnaciju nakon penzionisanja.
Penzioni kapital
Dok neki ljudi ostaju žilavi i nastavljaju da rade do 80-ih, drugi poslovi su fizički zahtevniji i utiču na zdravlje.
„Postoje ljudi koji se bave fizičkim radom, a sa 65 godina zaista ne mogu da nastave da rade ovaj veoma izazovan posao. Njihovu potrebu da se penzionišu treba poštovati “, rekao je dr Koen.
Za ove vrste posla, penzionisanje zapravo može poboljšati zdravstvene ishode, kako kaže dr Renzi-Hamond. Navodi da je penzija odlična za zdravlje ukoliko napuštate posao koji je fizički loš za vas, ako zbog posla užasno spavate i stalno ste pod stresom.
Prosečna dužina života i period (zdravog) života nisu isti za sve. Razlikuju se u zavisnosti od rase i pola. Razlike su delimično posledica vrste poslova koje određene demografske grupe češće obavljaju, ali i zbog toga što hronični stres usled diskriminacije ima štetan uticaj na zdravlje.
U svom istraživanju, dr Vettstein je otkrio da, u dobi od 50 godina, afroamerikanci imaju očekivani radni vek od približno 17 godina, dok bi „bele žene“ mogle da nastave da rade 24 godine. Dr Vettstein je izrazio zabrinutost za pravičnost, kako na strani očekivanog životnog veka, tako i na strani očekivanog radnog veka.
Direktorka Centra za zdravstvenu jednakost Džons Hopkins dr Liza Kuper navela je da je poznato da afroamerikanci razviju bolesti u ranijim godinama, žive sa više invaliditeta i umiru mlađi.
„Dakle, ako im ne dozvolite da se penzionišu dok ne postanu stariji, to znači da jednostavno neće imati toliko koristi od „socijalnog osiguranja. To važi i za ljude nižeg imovinskog razreda i one koji rade na fizički intenzivnim poslovima “, dodala je ona.
Prvobitna namera socijalnog osiguranja od osnivanja 1935. bila je da izdržava ljude kada fizički više nisu u stanju da rade. Drugi način razmišljanja o federalno finansiranom penzionisanju je da bi trebalo da nagradi ljude sa nekoliko godina slobodnog vremena.
Jedno od pitanja o kom se ne govori dovoljno je – šta ljudi zaslužuju?
„Da li je nekoliko divnih godina kada ste još zdravi, da možete da radite stvari, da putujete i tako dalje – da li je to nacionalni cilj?“
U Francuskoj, a verovatno i drugde, mnogi bi rekli da jeste.
