Ko čini tvrdo jezgro antivakserskog i antinaučnog pokreta u Srbiji? Veliko istraživanje novog Mond diplomatika

Piše Vuk Vuković, sociolog i izvršni urednik srpskog izdanja Le Monde diplomatique

0
Vladimir Zivojinovic / AFP / Profimedia

U trenutku pripreme ovog, sedamdeset i trećeg broja srpskog izdanja Le Monde diplomatique, čuvena „brojka“ prešla je 5.000 dnevnih slučajeva novozaraženih koronavirusom, a broj umrlih je odavno prešao dvocifrene vrednosti. Sve podseća na situaciju od pre godinu dana, s tom razlikom što su osnovci i srednjoškolci nedavno pošli u školu, u većini opština u zemlji epidemiološke mere se poštuju skoro kao i verski običaji (dakle, kako ko i kako gde), a među stanovništvom kolaju – ili se na to spremaju – novi sojevi. Tempo imunizacije je, nakon prvobitnog zaleta, usporio i lebdi na oko 50% vakcinisanih. Iako niko ne veruje da nam sledi još jedan lockdown, svi nervozno iščekuju rast krive u jesenjim i zimskim mesecima. Osim, naravno, onih kojima je to sve smešno.

Stanje u široj javnosti najbolje se da sumirati u tri reči: zbunjenost, napetost i zamor. Zbunjenost jer niko pri čistoj svesti više ne veruje Kriznom štabu ni njegovim predstavnicima, ali i zato što se razvoj virusa i problematika vakcinacije (koja je jednom „olako obećanom brzinom“ predstavljena kao deus ex machina, mada se i tad znalo da to nije) objektivno ispostavljaju kao teški za razumevanje u medijskom prostoru kojim dominiraju informacije kratkog veka i još kraći attention span. Većina medija se nije proslavila ni kvalitetom izveštavanja o pandemiji. Napetost jer je dubina podela između pobornika vakcinacije, i naučnog pristupa borbi protiv pandemije uopšte, i sad već čuvenih „antivaksera“ tolika da poprima obrise novog oblika ideološkog sukoba. S obe strane pljušte pozivi na „procesuiranje“, hapšenje i vraćanje milo za drago, mada su antivakseri u tome najagresivniji.

Neposredno s tim ima veze i osećaj zamora u svim slojevima i grupacijama stanovništva – s jedne strane, zamora od borbe protiv pandemije koja nikako da se privede kraju, a sa druge, i možda još važnije, zamora od empatije, zamora od saosećanja sa sudbinama drugih, zamora od obzira prema kolektivu i opštem dobru. A on kod nas i inače – možda i iz razumljivih razloga – oskudeva. Kako to uvek biva, i ovde riba smrdi od glave. Drugim rečima, za rastuće podele među narodom i neproduktivnost tog sukoba najviše je odgovorna vlast. Prvo je, za potrebe predizborne kampanje i održavanja izbora, erodirano poverenje javnosti u ocene i motive Kriznog štaba. Potom su na oltaru tržišne privrede žrtvovani svi oni koji su oboleli ili umrli u periodu u kome je trebalo da snazi budu epidemiološke mere (ili da se bar obavlja dosledna kontrola onih važećih), ali to nije bio slučaj jer – ekonomija. To nije bio sasvim proizvoljan hir političke klase, već objektivni imperativ tržišne privrede i kapitalizma koji zahtevaju neprestanu i rastuću cirkulaciju robe i kapitala. Kada se politički uspesi vežu za obećanje ekonomskog rasta, privredni rizici se najneposrednije prevode u političke rizike.

Ceo tekst objavljen je u novom Mond diplomatiku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 16. septembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime