Predsednička kampanja u Francuskoj gotovo da se nije osetila između pandemije i rata u Ukrajini. Emanuel Makron je važio za favorita do pred same izbore, u dosadnoj kampanji sa dosadnim kandidatima kako je većina Francuza doživela. „Une campagne de merde“, što bi rekao jedan manje poznat predsednički kandidat.

Nedelju dana pred prvi krug izbora 10. aprila pojavila se sumnja u očekivani ishod. Dok je Makron bio na vezi sa Moskvom, Vašingtonom, Berlinom i Kijevom oko ukrajinske krize, Francuzi su imali utisak da njihov predsednik nije tu za njih. Imidž državnika koji, suočen sa istorijskim izazovima, rešava globalne probleme, u prvo vreme mu je doneo ugodnu prednost nad ostalim kandidatima. Francuze tišti što su izgubili mesto velike diplomatske sile kakvo su nekada imali, a Makronova predsednička ambicija je da povrati stari sjaj.

Dok je Makron bio na vezi sa Moskvom, Vašingtonom, Berlinom i Kijevom oko ukrajinske krize, Francuzi su imali utisak da njihov predsednik nije tu za njih

Njegov petogodišnji mandat obeležile su, međutim, brojne krize. Najveći unutrašnji potres je bio protest „žutih prsluka“ koji je izbio 2018, kada se na ulice i trgove francuskih gradova izlio bes radničke klase ugušene porezima i taksama. Makronov rejting se strovalio u ambis i izgledalo je da će se teško iz njega izvući. Globalna zdravstvena kriza je poklopila politički život u zemlji, a iz nje je Makron izašao osnažen uprkos brojnim kritikama zbog stanja u zdravstvenom sistemu zemlje. Rat u Ukrajini je dodatno zbio redove. Makron je neuspeh svoje posredničke misije sa Rusijom, od koje će ostati upamćen prizor dva državnika za dugačkim belim stolom u pompeznom dekoru jedne od sala Kremlja, kao simbol nemogućeg dijaloga dva sveta, uspeo da pretvori u adut svoje evropske politike. U trenutku dok Francuska predsedava Evropskoj uniji, zadržao je diplomatski kanal sa Vladimirom Putinom kao jedan od retkih zapadnih lidera koji sa njim još razgovara. Ova diplomatija ravnoteže je naišla na odobravanje, što mu je dalo sigurnu prednost nad ostalim kandidatima.

Ali nakon neverice u kojoj su se Francuzi našli pred prizorima ruskih tenkova koji prelaze ukrajinsku granicu, usledila je bojazan kako će se ovaj rat odraziti na njihov svakodnevni život. Neizvesnost od toga šta sledi snažno se oseća naročito u slojevima koji su najviše pogođeni uzastopnim krizama koje su poslednjih godina potresle Francusku – među radnicima i pripadnicima srednje klase čiji se životni standard urušava, među poljoprivrednicima, kamiondžijama, ribarima i malim privrednicima koji zavise od cena goriva koje je sve teže obuzdati kao posledica rata u Ukrajini.

Ova bojazan najviše ide u prilog glavnom Makronovom rivalu, Marin Le Pen, koja predvodi tvrdu desnicu okupljenu u Nacionalni zbor. Strah od sastavljanja kraja sa krajem i strah za sopstvenu bezbednost u svetu u kome je terorističke napade na evropskom tlu zamenio rat neslućenih razmera pogodno su tlo za rast radikalne desnice. Za razliku od druge dve kandidatkinje za predsednika – Valeri Pekres iz redova tradicionalne desničarske partije Republikanci i An Idalgo, gradonačelnice Pariza i kandidatkinje Socijalističke partije – Le Penova jedina ima šanse da postane prva žena na čelu Francuske. Poslednja istraživanja pokazuju da se razlika između nje i Makrona smanjila (27 odsto za aktuelnog predsednika, 22 za protivkandidatkinju) i da su velike šanse da uđe u drugi krug, kao što je to bio slučaj 2017. Makron je iz tog duela izašao kao pobednik sa 66 odsto glasova Francuza. Ovaj put situacija je nešto složenija.

Deja vu

Od dvanaest kandidata za predsednika Francuske većina su veterani na političkoj sceni. Nedostatak novih snaga i ideja guši politički prostor i ostavlja utisak već viđenog. Francuzi se žale da nemaju za koga da glasaju, iako je politička scena razuđenija nego ranije. Ovakvo raspoloženje odražavaju i ankete u kojima se predviđa rekordno mala izlaznost – očekuje se da će u prvom krugu odziv biti 67 odsto, što je znatno manje nego 2017, kada je glasalo 77,7 odsto Francuza. Najniža izlaznost od kada je 1965. godine ustanovljen predsednički sistem u Francuskoj zabeležena je 2002, kada je iznosila 72,6 odsto. Ukoliko se potvrdi u prvom krugu, ovaj trend će biti suprotan tendenciji rasta izlaznosti koja je zabeležena na poslednjim izborima u SAD, Nemačkoj ili Japanu.

Odsustvo interesovanja za izbore za koje su Francuzi inače najviše zainteresovani zbog snažnog predsedničkog sistema govori da se ne prepoznaju u programima političkih partija. Fokusiranje na ukrajinsku krizu odvuklo je pažnju od socijalnih problema koji prete da postanu još veći kako se posledice sankcija Rusiji koje pogađaju i Evropsku uniju budu sve više osećale. Pitanje kupovne moći nametnulo se u završnici kampanje kao tema koja najviše okupira Francuze, daleko više od zdravstvenog sistema, životne sredine ili imigracija. Po tome se Francuska ne razlikuje od drugih evropskih zemalja koje strahuju od teškog perioda koji sledi. Francuzi, međutim, smatraju da se njihovi političari i mediji ne bave dovoljno ovom temom.

Sa liberalnom politikom koja brani interese krupnog kapitala Makron teško može da prođe kao čovek iz naroda koji razume probleme običnog čoveka. To je ilustrovao i njegov jedini predizborni skup koji je više ličio na američki Superboul spektakl sa vatrometima, velikim ekranima, voditeljem koji diže atmosferu i navijanjem kao na fudbalskoj utakmici – samo je nedostajao Snup Dog. A upravo je „sposobnost da se razumeju Francuzi“ i njihovi problemi jedna od glavnih karakteristika predsedničkog kandidata po mišljenju Francuza, uz manifestovanu želju „za istinskim promenama“. Makron je prethodne izbore dobio uz obećanje da će da unese revoluciju u politički život i promeni ustaljene mehanizme, a sada najavljuje kontinuitet dosadašnje politike, sa nekoliko novih predloga kojima se dodvorava liberalnoj desnici, kao što je podizanje praga za odlazak u penziju sa 62 na 65 godina i obaveza onih koji primaju socijalnu pomoć od države da rade petnaest do dvadeset sati nedeljno. Velika promena na prošlim izborima je bilo pomeranje ka centru političkog života, čiji ritam je decenijama određivao odnos levice i desnice. Ova pozicija na centru, sa kojom je Makron pobedio, omogućava mu da se prema potrebi naginje čas ka desnici, čas ka levici. Naspram kandidata sa desnice imaće glasove levice i obrnuto.

Za razliku od prethodnih izbora, Marin Le Pen može da računa na veći rezervoar glasova, zahvaljujući Eriku Zemuru, jedinom kandidatu koji je napravio iznenađenje u predsedničkoj kampanji. Zemur je ušao u politiku poput komete, predstavljajući se kao „spasilac nacije“ od muslimanskih migranata koje smatra pretnjom po nacionalni identitet. Bivši novinar „Figaroa“, koji je sa 15 odsto projektovanih glasova sredinom februara bio rame uz rame sa Marin Le Pen, privukao je veliki broj nekadašnjih simpatizera njene partije koji su je napustili nakon što je promenila orijentaciju. Le Penova je poslednjih godina ublažila ultradesničarsku retoriku sa ciljem da privuče širi krug birača. Zemur je krenuo u osvajanje terena koji je zauzimala njena stranka i svoju kampanju zasnovao na pitanjima imigracije i identiteta. Marin Le Pen je ovaj put pažnju usmerila na socijalne probleme, što se pokazalo kao dobra strategija. Veliki broj njenih simpatizera dolazi iz radničkog sloja koji je najteže pogođen krizom. Procenila je da nezadovoljstvo koje su pokazali „žuti prsluci“ još uvek tinja i da će igrati ulogu u odlučivanju na izborima, zbog čega je predložila smanjenje poreza na gas, električnu energiju i gorivo.

Četiri od deset Francuza će prema anketama glasati za kandidata desnice, a ako se računa i Makron, koga većina sunarodnika doživljava kao desni centar ili desnicu, taj broj se penje na sedam od deset glasača, što nije zabeleženo od osnivanja Pete republike 1958.

Makron je brže-bolje obećao milijarde državnih subvencija kako bi se ublažili efekti krize i inflacije koja je podigla cene energenata i hrane u Francuskoj, ali je ona preuzela bal. Rejting joj je porastao, dok je Zemurov pao na 10 odsto nedelju dana pred izbore, u mrtvoj trci sa Valeri Pekres, iza kandidata sa krajnjeg levog krila, Žan Lika Melanšona.

Marin Le Pen je tako uspela da izbegne zamke u kampanji u kojoj je ruska invazija Ukrajine mogla da joj naudi zbog njenih veza sa Putinom. Uz mađarskog premijera Viktora Orbana važi za evropskog političara sa najsnažnijim vezama sa ruskim predsednikom, sa kojim deli antiglobalističke i antibriselske sentimente. Optužbe da Rusija traži da preko njene partije utiče na politički život Francuske dugo su je pratile zbog pozajmice od devet miliona evra koju je 2014. dobila od jedne ruske privatne banke. Na prethodnim izborima 2017. bila je Putinov favorit, što je pokazao i njihov susret u Moskvi neposredno pred prvi krug glasanja kada je rekla da se njen pogled na sukob u Ukrajini i status Krima poklapa sa ruskim.

Fotografija sa tog susreta koja se našla u njenom novom izbornom materijalu je bila povod, pišu francuski mediji, da se lokalnim sedištima stranaka pošalje uputstvo da unište primerke brošure koja je odštampana u milion primeraka. Nakon napada Rusije na Ukrajinu predsednica Nacionalnog zbora je rekla da se njena „vizija promenila“ i da se nada da će Putin „napraviti razuman izbor“ i odabrati diplomatsko rešenje sukoba., ali i da će u budućnosti sarađivati sa Rusijom koju smatra važnim partnerom u borbi protiv islamskog fundamentaliuma Ovaj put njena kampanja i njena partija, koja je na ivici bankrota, zavise od pozajmice koju je dobila od mađarske banke.

Desna Peta republika

Rast popularnosti Le Penove pred izbore potvrdio je tendenciju koja je u Francuskoj prisutna već duže vreme, a to je skretanje političkog života ka desnici. Le Penova i Zemur zajedno imaju 32 odsto potencijalnih glasova, što je pretnja koju u Makronovom krugu shvataju ozbiljno. „Naravno da bi mogla da pobedi“, kaže bivši premijer Eduar Filip koji podržava Makrona.

Četiri od deset Francuza će prema anketama glasati za kandidata desnice, a ako se računa i Makron, koga većina sunarodnika doživljava kao desni centar ili desnicu, taj broj se penje na sedam od deset glasača, što nije zabeleženo od osnivanja Pete republike 1958. Tome je doprinela i poljuljana bezbednosna situacija u zemlji nakon terorističkih napada poslednjih godina, kao i percepcija islama i imigranata iz azijskih i afričkih zemalja.

„Imam odgovor na strahove (Francuza) kada je reč o bezbednosti, o kupovnoj moći“, poručio je Makron pred izbore, izdvajajući glavne teme kampanje Marin Le Pen. U intervjuu radiju Frans enter početkom nedelje relativizovao je neispunjeno obećanje da će za vreme svog mandata da iskoreni radikalne političke opcije u Francuskoj.

„U našim društvima je došlo do velikih poremećaja“, rekao je Makron, navodeći pandemiju, ekološke i geopolitičke promene, kao i promene koje su donele društvene mreže. „Sve to je izazvalo strahove, a oni koji se igraju sa ovim strahovima su u usponu“, objasnio je svoje viđenje razloga za prodor desnice, za koji je odgovor u jačanju nezavisne Francuske i Evrope.

Makron je prethodne izbore dobio uz obećanje da će da unese revoluciju u politički život i promeni ustaljene mehanizme, a sada najavljuje kontinuitet dosadašnje politike, sa nekoliko novih predloga kojima se dodvorava liberalnoj desnici, kao što je podizanje praga za odlazak u penziju sa 62 na 65 godina i obaveza onih koji primaju socijalnu pomoć od države da rade više od petnaest sati nedeljno

„U proteklih pet godina smo videli da je potrebno da ponovo izgradimo francusku i evropsku nezavisnost. Na to ukazuje pandemija, rat u Ukrajini i pitanje energetike“, poručio je kandidat koji je kao predsednik veliki deo mandata posvetio evropskoj politici. Iako je kritika institucija EU u Briselu kod Marin Le Pen manje izričita nego ranije, mnogi veruju da bi, u slučaju da postane predsednica, pokrenula Fregzit.

Pošto je kao glavnog protivnika u kampanji označio krajnju desnicu, Makron je u predizbornom blickrigu napao Le Penovu kao deo „klana“ koji učestvuje na predsedničkim izborima još od 1960. „To nije zbor, to je klan“, poručio je predsednik koji je ujedno i predsednički kandidat. Otac Marin Le Pen, Žan Mari Le Pen, prvi put se kandidovao za predsednika 1974. Od tada su Le Penovi bili kandidati na gotovo svim predsedničkim izborima. Ovo je, međutim, prvi put da krajnja desnica ima dva kandidata.

„Francuzi imaju izbor između patriotizma i Evrope s jedne i nacionalizma s druge strane“, poručio je Makron na predizbornom skupu.

„Makron nema viziju“, uzvratila je Le Pen.

„Moj program je da spasem državu koja je na putu da oslabi“, rekla je glasačima.

Levica nije uspela da se nametne na ovim, kao ni na prethodnim izborima, i njen uticaj u Francuskoj je sve slabiji, o čemu govori i poražavajući rejting kandidata Socijalističke partije koja je podeljena na brojne frakcije. Kandidati sa levog krila (pored Melanšona koji je u anketama na trećem mestu sa 15 odsto glasova i An Idalgo koja ima 2 odsto, tu je i lider ekološke stranke, Janik Žado, sa 5 odsto glasova), oni ni u jednom trenutku kampanje nisu dostigli 30 odsto. Fragmentacija je još jedna odlika francuske političke scene. Od dvanaest kandidata za predsedničke izbore, pet ima šanse da osvoji najmanje 10 odsto glasova. Ova tendencija raslojavanja političkog života već je uočena u Španiji, Izraelu, Italiji i Holandiji i objašnjava se nezadovoljstvom građana ponudom tradicionalnih partija.

*Tekst je originalno objavljen u aktuelnom Nedeljniku