Knjiga o Zoranu Đinđiću, veliki poklon uz Nedeljnik: Jedina srpska alternativa, odrastanje i Habermasov uticaj, stenogrami sa sednica DOS-a, beleška DB-a po kojoj je sproveden atentat…

Uz novi Nedeljnik koji je na kioscima od četvrtka 5. avgusta svi čitaoci na poklon dobijaju poklon knjigu Veljka Lalića o Zoranu Đinđiću - "Zoran Đinđić i nedovršena država"

1
GERO BRELOER / AFP / Profimedia i naslovna strana knjige

Zoran Đinđić je pobedio. I Zoran Đinđić je izgubio. Ovo su dve vrlo teško dokazive teze. I pomalo hrabre za jedan esej, ali takav je bio i Đinđić, pa ću pokušati da ih dokažem.

Ja verujem da mi danas živimo u Đinđićevoj Srbiji, koliko god to perverzno zvučalo, i tu ne mislim na poređenja Vučića i Đinđića, niti na nekolicinu njima zajedničkih ljudi, već na prostu činjenicu: kako bi danas izgledala Srbija da nas u kapitalizam nije uveo Đinđić?

Da su Berlinski zid na Balkanu razbili Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj, ili još ranije Ivan Stambolić. To su potpuno različiti modeli tranzicije. I jedino je Đinđićev – alternativa. Ljudi koji žale za 6. oktobrom treba prvo da definišu „šta je 6. oktobar”.

Jer to je Miloševićeva pobeda. Nije teško zamisliti današnju Srbiju kao balkansku Belorusiju, pošto je i njemu trebalo još sasvim malo. Putin se utvrđivao na vlasti, a međunarodne okolnosti su se dramatično promenile posle američke invazije na Irak 2003. godine.

Na uvođenje demokratije u Srbiji tako je presudno uticala jedna indijska vračara, koja je Miri Marković rekla da idu na izbore posle bombi. Šta bi pak bilo da je Koštunica nametnuo svoj „polovičan model”, koji je i nametnuo kasnije, a koji je predstavljao simbiozu intelektualne i biznis elite (Srpski kulturni klub), čija je deviza da ekonomija ostane u „srpskim rukama”, iako su „srpske ruke”, i pre toga i nakon toga, uglavnom novac izvlačile iz zemlje.

Nil Klark 14. marta 2003. u „Gardijanu” piše da je pred 5. oktobar više od 7 700.000 jugoslovenskih preduzeća bilo u društvenom i državnom vlasništvu, a u privatnom samo pet odsto privrede. Danas je 50 : 50, i to su jedina dva sveta u kojima živimo, pošto priče kako se ne bi raspala Jugoslavija da su pred rat došli Šel i Filip Moris deluju kao bajke.

Danas je, ipak, moguće živeti bez „srpskih ruku” u džepu ili na vratu. Makar za polovinu stanovništva.

Đinđićeva vizija meni danas zvuči kao sintagma za neki glupi film, kao i priča o njegovom pragmatizmu, pošto pragmatičan čovek ne bi odbio mesto u nemačkom intelektualnom društvu, niti kasnije katedru na najprestižnijem Harvardu, kako bi vodio zemlju u kojoj državna bezbednost hoće da ga ubije, i na kraju ga i ubije…

***

POKLON KNJIGA UZ NEDELJNIK l Kako je Đinđić polarizovao mišljenje i formirao alternativu l Da li je stvarno pristao da ode na Harvard i povuče se iz politike l Ko je javio, a ko nije za pripremu atentata? l Odrastanje, Habermasov uticaj, Ljuba Tadić l Raspad DOS-a i stenogrami sa sednica l Beleška DB-a po kojoj je i sproveden atentat

Uz novi Nedeljnik koji je na kioscima od četvrtka 5. avgusta svi čitaoci na poklon dobijaju poklon knjigu Veljka Lalića o Zoranu Đinđiću – “Zoran Đinđić i nedovršena država”

***

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.

U ovoj poklon ediciji očekuju vas novi podaci i novi pogledi na ličnosti koje su, svaka na svoj način, stvarale narativ o Srbiji.

Tajni projekat koji je spreman godinu i po dana donosi i nova istraživanja i nepoznata svedočanstva.

U narednom jubilarnom 500. broju Nedeljnika 12. avgusta očekuje vas i poklon knjiga o Nedeljniku.

Napravite svoju istorijsku kolekciju: Knjige o ličnostima novije srpske istorije koje su nas proslavile i odredile.

1 KOMENTAR

  1. Да, и ја верујем да живим у Ђинђићевој Србији, и не само то, већ то и осећам. Сва она лица, која би данас морали да гледамо на потерницама, а чинила су састав његовог кабинета, и данас су уважени чланови овог друштва. Да, Србија би данас свакако изгледала другачије да је у капитализам није уводио Зоран Др. Ђинђић. Капитализам његовог схватања, је био обичан огољени либерални капиализам, који подразумева огроман број радника без посла, без перспективе, и свакако радно обесправњених. И тај се циљ морао постићи одмах на почетку. Зар је чудно што је тада једна од “перјаница” из те владе, изјављивао да је постојеће радно законодавство основна препрека већем “улагању” у српску привреду ! Данас је он председник једног струковног удружења. Када је видео куда “кола иду”, један тада угледни привредник, директор највеће увозно-извозне куће, је на путу са “Др”-ом, по Словенији, предложио управо такав модел. Одбијен је са индигнацијом и опаском да је то “исувише комунистички” ! Да, и јесте комунистички, толико да та Белорусија данас има производњу тролејбуса, којима се и ми између осталог, возимо, производњу камиона, тешких рударских, највећих на свету, камиона, фабрику трактора, по количини производње, другу на свету,… нека проба тамо неки послодавац да вам да отказ као у “Геокс”-у, и да вам не исплати ваше ? А “Геокс” и “Геокси”, радници који окапавају њихове ограде, су данс наша стварност. Да, има тамо проблема, и врло значајних, али уништити сопствену производњу, а не потражити могућност да се она организује на тржишним основама, је штеточинство и према народу и према држави. Ту нема рационалног објашњења, осим његове психопатололошке мржње према сопственом народу, не смогавши никада снаге да му опрости што је Милошевићу допустио тако дуго да влада. И да, нису то више “српске руке” у нашим џеповима, ето нам и “италијанских руку”, и још многих,… и јако нас радује таква промена. Права Ђинђићева, онако визионарска. Ђинђић је живот почео идејама и убеђењима, којима је Милошевић остао одан до краја живота, а потом је мењао своје погледе, што каже Томислав Николић, само се магарац не мења. А када их је скоро већ сасвим променио, остаде на ставу да је приватна својина “скувана чорба”, или “разбијен акваријум” ! Каква научна принципијелност ! Да, заиста је требао да настави каријеру на Харварду.

Comments are closed.