Neki plaču, neki slave. Rekla sam sebi da neću pisati o izborima ali čitav dan ne mogu da mislim ni o čemu drugom. Imam samo dva prijatelja koji nisu glasali. Jedan je pobornik svih onih olinjalih izgovora tipa „Svi su isti“ i „Šta moj jedan glas može da promeni“, a drugi ne veruje u demokratiju i smatra da njegov glas neće rešiti najveći problem sveta – kapitalizam. Neću ni da komentarišem, suština je da je izašao žalosno mali broj ljudi. U redu za glasanje su opet pretežno bili stariji ljudi. Zar su mladi stvarno toliko obeshrabreni ili nezainteresovani? To me poražava možda više i od samih rezultata.
Razmišljam o svim onim mladim ljudima kojima je izgovor za neglasanje to što ih politika ne zanima. Razmišljam o osnovnoj i srednjoj školi i o tome kako su nam tu „politiku“ prvi put predstavili. Za nas je politika bila samo neka nauka kojom se bave političari.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
