Karijev “last dance”: Bolje dve velike baklave nego jedna mala

0
Credit line: ESPA-Images/Image of Sport / Newscom / Profimedia

Malo ko je u Pirotu krajem pedesetih godina znao ko je Džerom Solon Felder, poznatiji kao Dok Pomus, a na igrankama bluz nije bio prva opcija. Dečaci su imali neke druge heroje, naročito dečaci koji su odrastali u Novosadskoj ulici i koji su, odlazeći u Osnovnu školu “8. septembar”, svet delili na ono što Parčik – fudbaler Radničkog i profesor fizičke kulture – kaže da je dobro i ono što kaže da je loše. Zahvaljujući njegovoj ljubavi prema sportu, ovog leta, jedan njegov učenik postao je živa slika jednog od najvećih hitova Doka Pomusa.

Zvuči komplikovanije od banalnog vica o Piroćancima?

U vicu Piroćanac uvek gleda kako da izvuče neku korist, makar to bila jedna mala baklava, a ako i ne može, onda napravi geg, ili jadikuje nad svojom sudbinom.

Nema Piroćanca koji se teže uklapa u vic a više voli da ih priča od Svetislava Pešića.

Bila je 1967. godina kada je Partizan i zvanično došao po njega. Talentovani klinac iz Pirota bio je dobar golman u pirotskom Radničkom, ali je košarka bila njegova veća ljubav. Bila je dovoljno egzotična i daleka. Kao neki bluz. A Partizanov trener Branislav Rajačić bio je poput Doka Pomusa.

Kari je samo hteo da igra.

Kada je zvala Bosna četiri godine kasnije, to je već bila umetnost. U bordo dresu na Baščaršiju, u odelu sa kravatom na parket. Nije bio među najvećim zvezdama tima – sa Mirzom i Varajićem to nikome ne bi bilo lako – ali nije mu bilo važno.

Kari je samo hteo da igra. I postao je šampion Jugoslavije i Evrope.

U Bosni je 1982. počeo i trenersku karijeru, gradeći svoje ime među talentovanim, mladim trenerima koji su cvetali širom Jugoslavije. Možda je u tom soliteru sa neonskom reklamom na vrhu na kojoj je pisalo “Jugoslovenska košarka”, na putu do vrha i bilo laktanja, ali njega to nije doticalo.

Kari je samo hteo da igra – uz aut-liniju, sa kravatom oko vrata, uz note njegovih dečaka.

Bili su po lovačkim domovima, “Beli harlemovci“, generacija rođena 1967. i 1968. godine, bili su izolovani i fokusirani jer košarka je zanatska stvar, a njih je učio pirotski zanatlija, mlad ali lukav. I u Bormiju su postali prvaci sveta, Kukoč je ubacio 11 trojki u finalu, Rađa i Divac su zakucavali, gradili, hvatali i svi su igrali po Karijevoj filozofiji – bolje dve velike baklave nego jedna mala.

Bolje pobediti i igrati lepo nego izgubiti.

Tu je mantru sa sobom uspeo da prenese gde god je radio. 

I kada je sa Nemačkom postao prvak Evrope, i kada je sa Jugoslavijom postao prvak Evrope i sveta, i kada je “otkrio” Navara, Gasola i Barselonu učinio evropskom silom, i kada se vratio u Zvezdu, i kada je odlučio da se vrati u Nemačku, u Bajern, da bude trener, direktor, savetnik i ćale.

Kari je uvek isključivo hteo da igra – uz aut-liniju, sa kravatom oko vrata, olabavljenom od stresa jer košarka za njega nikada nije bila samo igra. Ali je bila lepa.

Kada je Ranko Žeravica preminuo, novinaru Arena sport televizije Edinu Avdiću sam postavio pitanje – ko je sledeći naš veliki trener? 

“Ja stalno ističem da Kari Pešić ima najbogatiju biografiju od svih trenera u Evropi. Bio je evropski šampion sa Barselonom, ali i sa Nemačkom i Srbijom. Sa Srbijom i svetski šampion u Indijanapolisu, kada je u četvrtfinalu savladao Drim tim. I to nije bio prvi put, pobedio ih je u finalu i sa generacijom 67/68, kada je Toni Kukoč dao 11 trojki iz 12 pokušaja. Nijedan trener sa ovih prostora, na pola karijere, nema ni naznake takvog CV-ja”, rekao mi je tada Avdić.

Prošlo je šest godina i odgovor je i dalje aktuelan.

Jedan od najboljih trenera koje je naša košarka ikada iznedrila – i koji je nepogrešivo znao kada da se od nje otrgne, a kada da joj se vrati – ovih se tužnih dana, od kada se košarkaška reprezentacija Srbije nije plasirala na Olimpijske igre, često spominje kao njen budući selektor.

On iskren – mada je to u njegovom slučaju pleonazam – ne poriče da bi mogao da pomogne. Kao selektor, ili nešto drugo, nije ni važno.

Piroćanac koji se najteže uklapa u vic a najviše voli da ih priča i dalje samo želi da igra. Uz aut-liniju, ili negde pored parketa.

Kao u pesmi “Driftersa” koju je napisao Dok Pomus, ni košarka ni Srbija to nisu zaboravile i zato su za njega i sačuvale poslednji ples. Ili je to on uradio za njih.