Kako vakcinisati svet: Herkulovski poduhvat i bitka za patente

Pišu Autori članka Piter Gudman, Apurva Mandavili, Rebeka Robins i Matina Stevis-Gridnef za The New York Times International Report

0
HASAN MERAL / Alamy / Alamy / Profimedia

Brzom proizvodnjom vakcina, farmaceutske kompanije – potpomognute monumentalnim državnim investicijama – dale su čovečanstvu čudesnu priliku da se oslobodi najgore pandemije u veku za nama.

No bogate zemlje prigrlile su korist za sebe. Svega 0,3 odsto vakcina koje su date na globalnom nivou primenjeno je u 29 najsiromašnijih država, u kojima živi oko devet odsto svetskog stanovništva.

Proizvođači vakcina tvrde da će se to uskoro popraviti, pošto agresivno povećavaju svoje proizvodne linije i postižu ugovore sa vladama širom sveta kako bi obezbedile milijarde dodatnih doza. Svakog meseca proizvede se između 400 i 500 miliona doza vakcina kompanija Moderna, Pfizer i Johnson & Johnson, kaže jedan američki zvaničnik upoznat sa globalnom raspodelom.

Ali daleko od toga da planeta ima dovoljno cepiva. Oko 11 milijardi doza neophodno je da bi se vakcinisalo 70 odsto svetske populacije, što je, grubo gledano, donji prag za sticanje imuniteta krda, procenjuju istraživači sa Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini. No zasad je na talonu svega mali procenat tog broja. I premda je teško izmeriti globalnu proizvodnju, analitičari iz kompanije Airfinity procenjuju da je dosad ona nekih 1,7 milijardi doza.

Problem je što fali mnogo sirovog materijala i ključne opreme. A globalna potreba za vakcinama možda će biti još veća od trenutnih procena, pošto je koronavirus meta koja stalno izmiče: ukoliko se pojave opasne nove varijante, koje će zahtevati dodatnu inokulaciju i vakcine napravljene po novim formulama, potražnja će se dramatično povećati. A to bi moglo da znači da će svaka zemlja potrčati da obezbedi potrepštine za svoje građane.

Jedini način da se izbegne trka za dozama jeste da se proširi globalno snabdevanje vakcinama. Ali koji je najbrži način da se to učini?

Neki stručnjaci smatraju da bi jedini način da se izbegne katastrofa bio da se farmaceutski giganti nateraju da odaju svoje tajne i da se sve više fabrika uključi u pravljenje vakcina. Umesto postojećeg aranžmana – po kojem farmaceutske kompanije zasnivaju partnerstva po sopstvenom nahođenju i same određuju koliko će njihove vakcine koštati – svetski lideri bi mogli da ih nateraju ili ubede da sarađuju sa više kompanije, ne bi li se napravilo dovoljno cepiva po pristupačnim cenama za siromašne zemlje.

Oni koji se zalažu za ovakvu intervenciju usredsredili su se na dva pristupa: uklanjanje patenata, kako bi više proizvođača moglo da iskopira postojeće vakcine, i zahtevanje od farmaceutskih kompanija da prenesu svoju tehnologiju – odnosno da pomognu drugim proizvođačima da imitiraju njihove proizvode.

Svetska trgovinska organizacija – defakto sudija u međunarodnim sporovima oko trgovine – mesto je na kojem se ovakve stvari rešavaju. Ali ova institucija zasnovana je na konsenzusu. A njega trenutno nema na vidiku.

Bajdenova administracija nedavno se priključila grupi od oko stotinu zemalja koje su apelovale na SZO da delimično ukine patente za vakcine.

No iz Evropske unije stiže otpor. U EU će podržati samo dobrovoljni transfer znanja i tehnologije, što znači da je Brisel stao na stranu farmaceutske industrije.

Pojedini stručnjaci upozoravaju da bi brisanje pravila o intelektualnoj svojini moglo da uzdrma industriju, i da uspori napore o isporukama vakcina.

Drugi uzvraćaju da je upravo ostavljanje farmaceutskoj industriji da obezbedi vakcine čitavom svetu dovelo do jaza između onih koji žele da prime vakcine i onih koji im se protive.

Svet ne bi trebalo da stavi siromašne zemlje “u poziciju da moraju da preklinju, ili da čekaju donacije malih količina vakcina”, kaže dr Kris Bejrer, viši naučni savetnik u organizaciji “Covid-19 Prevention Network”. “Smatram da je model milosrđa neprihvatljiv.”

Mnogi stručnjaci za javno zdravlje kažu da ukidanje patenata neće imati nikakvog efekta ukoliko tvorci vakcina ne pristanu da podele i svoje proizvodne metode.

“Ako želite da pravite vakcine, treba vam nekoliko stvari odjednom”, rekla je nedavno novinarima generalna direktorka STO Ngozi Okondžo-Iveala. “A ako nema transfera tehnologije, to jednostavno neće funkcionisati.”

Čak i sa patentima, transferom tehnologije i pristupom sirovinama, moglo bi da prođe više od šest meseci da nova postrojenja počnu da izbacuju vakcine na tržište.

Jedini izlaz na kratke staze, poručuju oni, a slažu se evropski lideri, jeste da bogate zemlje doniraju i izvezu više vakcina u ostatak sveta. Evropska unija dozvolila je izvoz na stotine miliona doza, dok su Sjedinjene Države nedavno saopštile da će poslati dvadeset miliona doza u inostranstvo tokom juna.

Ali i ovo može da predstavlja rizik. Indija je ove godine poslala u inostranstvo više od 60 miliona doza, pre nego što je izvoz zaustavljen. Onda je došao talas smrtnih slučajeva koji je pogodio mahom nevakcinisano stanovništvo Indije, pa je vlada na udaru jer je nekom drugom poklonila doze.

Detalji svih planova da se poboljša stopa vakcinacije u svetu možda je manje važna od izmene preduslova koji su doveli do trenutne situacije. Bogate zemlje jednostavno su monopolizovale snabdevanje.

Kompanije poput Fajzera i Moderne zgrnule su milijarde prodajom većine doza u zemlje Severne Amerike i Evrope. To je ostavilo premalo vakcina za Kovaks, multilateralno partnerstvo nastalo da bi se cepiva obezbedila siromašnim i srednje bogatim zemljama, po relativno niskim cenama.

Promena ove računice zavisi od toga da li će bogate države shvatiti da to što je dobar deo sveta nezaštićen predstavlja univerzalni rizik, jer omogućava različitim varijantama da se razviju, pa bi se svet pretvorio u beskrajni trg farmaceutske trke.

Godine 2001, SZO je presudila da zemlje smeju da dozvole lokalnim kompanijama da objave svoje patente, u slučaju hitne potrebe. Ta odluka je i dalje na snazi. No bez transfera tehnologije, malo koja firma bi mogla brzo da replicira vakcine.

Dve godine kasnije, SZO je otišla korak dalje kada je reč o lekovima protiv HIV-a. Uklonili su patente i omogućili siromašnim zemljama da uvezu generičke verzije lekova proizvedene u Tajlandu, Južnoj Africi i Indiji.

Sada, sa kovidom, zahtev za ukidanje patenta stigao je upravo iz Južne Afrike i Indije, koje se nadaju da bi istorija mogla da se ponovi. No u protivljenju inicijativi, farmaceutska industrija koristila je iste argumente kao pre nekoliko decenija: svako slabljenje intelektualne svojine – na engleskom IP – obeshrabruje investicije koje dovode do spasonosnih inovacija.

Pa ipak, upravo su u toj eri farmaceutske kompanije nastavile da inoviraju i cvetaju.

Političari iz bogatih nacija javno se zalažu za pravedniju raspodelu vakcina protiv kovida. No pobedio je imperativ da prvo obezbede svoje građane.

I farmaceutske kompanije obećale su veću podršku siromašnijim zemljama. Vakcina AstraZeneke postala je primarni snabdevač Kovaksa.

U januaru je i Fajzer saopštio da će se pridružiti Kovaksu, i da će obezbediti 40 miliona doza. Do sredine maja, isporučili su 1,25 miliona od tog broja.

Tokom jednog samita koji je organizovala Svetska zdravstvena organizacija u aprilu, pred tim telom čulo se da proizvođači u Pakistanu, Bangladešu, Južnoj Africi, Senegalu i Indoneziji poseduju kapacitete za proizvodnju vakcina protiv kovida.

Jedna kanadska kompanija, Biolyse Pharma, koja pravi lekove protiv raka, navela je da će isporučiti 15 miliona doza vakcine Džonson & Džonson Boliviji – ali samo ukoliko od Džonsona & Džonsona dobiju dozvolu i tehnološki nou-hau.

No čak i velike kompanije su se zagrcnule i nisu uspele da ispune svoje mete. A proizvodnja mRNK vakcina, kao što su one od Pfizer-BioNTech i Moderne, jeste komplikovano.

Bez jasnog puta kojim treba da se ide, Ngozi Okondžo-Iveala je rekla da se nada da će predlog Južne Afrike i Indije makar otvoriti dijalog.

“Verujem da možemo da dođemo praktičnog ishoda”, kaže ona. “Razlika je jednostavno prevelika.”