Kako turska istorija gleda na Kosovsku bitku: “Neprijatna činjenica da je malo ko čuo za narod sa kojim je ratovao poginuli sultan…”

Istoričar Čedomir Antić u redovnom feljtonu u Nedeljniku "Globalna istorija Srbije" piše o našoj istoriji iz potpuno drugačijeg ugla...

9
Profimedia

Za srpski narod Kosovska bitka iz 1389. najvažniji je istorijski događaj. Iako je za sudbinu srpskih zemalja u 14. i 15. veku bila manje presudna od Maričke bitke iz 1371, kada su posle poraza vladara južnih zemalja preostalih iza Dušanovog carstva – kralja Vukašina i despota Uglješe – gotovo sve balkanske zemlje južno od Dunava postale turski vazali, ova je bitka postala simbol nacionalnog stradanja, hrišćanskog verovanja u večnu pravdu i trijumf stradalnika za veru na onom svetu. O bici nam savremeni izvori ne govore mnogo, veliki srpski medievista Sima Ćirković tvrdio je da pouzdano znamo da je bitka bila velika, da su u njoj učestvovali feudalci iz Srbije i Bosne, te da su u njoj poginula oba vladara – osmanski sultan Murat, unuk osnivača dinastije Osmana, i vladar severnih srpskih zemalja, knez Lazar Hrebeljanović.

Koliko je u srpskoj kolektivnoj svesti značaj ove bitke rastao, toliko je ona od velikih sila i susednih naroda bila umanjivana, relativizovana i čak ismevana. Konačno, albanski, hrvatski i bošnjački nacionalizmi nastojali su tokom poslednjih decenija da bitku prisvoje. Kosovska bitka čuvena je i po tome što je bila jedina prilika kada je tokom šest vekova i sedamdesetak velikih ratova na tri kontinenta, u ratu poginuo jedan osmanski sultan.

Da je to ostavilo traga na Turke, svedoči činjenica da su strani izaslanici pred vladare izvođeni tako što bi ih gardisti držali za ruke. Tako je primljen general Kutuzov krajem 18. i srpski poslanik Balugdžić početkom 20. veka. Za osmanske istoričare kasnijih vekova, koji su pisali u vreme kada je Porta iz Carigrada upravljala najvećom imperijom na svetu, neprijatna je bila činjenica da je malo ko čuo za narod sa kojim je ratovao poginuli sultan. Zato su već u 17. veku srpsku vojsku isprva precenili po broju, a potom je predstavili kao veliku, evropsku koaliciju.

Najstariji osmanski istoričari nisu saglasni. Dvorski pesnik Ahmedi u Iskandernami tvrdi da je “neophodna borba” nastala usled sultanove želje da posle pobede nad Vizantijom pokori i “Laza”. Istoričari od 15. veka – od Urudža do Idriza Bitlisija – tvrde, međutim, da je rat započeo knez Lazar, odlučan da se sa sultanom sretne u boju “licem u lice”. U pismu koje je poslao sultanu najavio je odsudnu bitku, a ovoga je sasvim neobično i neprilično (čak i kad je reč o tituli) oslovio sa “Brate moj, hane…”.

Dvorski pesnik Ahmedi je već početkom 1390. dao svoj prikaz bitke. Osmanska vojska je u njoj, tvrdio je, pobedila. Počela je da goni razbijenu hrišćansku vojsku. Jedan nevernik se pritajio na bojištu sav obliven krvlju. Ustao je u pravom času i udario sultana handžarom. Tako je sultan Murat postao “pobedonosni borac za veru” i “mučenik za nju”. Bilo je to, tvrdio je pesnik, “nebesko delo”.

***

Iz feljotna Čedomira Antića “Globalna istorija Srbije”. U svakom broju Nedeljnika čitajte o našoj istoriji iz potpuno drugačijeg ugla…

9 KOMENTARA

  1. Juris konjice predvodio je Milos Obilić koja je galopirala u Murata dok su levo i desno krilo razbili Vlatko Vuković i Vuk Branković hriscanskr crkve su zvonile u cast pobede hriscanske zemlje . Lazar je pogubljen posle bitkr kada se deo turske vojske vratila
    po Muratovo telo da ga sahrane .

  2. Car Dušan je bio vladar Srba, Grka, Bugara i Arbansa 40 godina pre pomenute bitke. Dušanovo carstvo se prostiralo na teritoriji koju danas zovemo zapadni Balkan . Invazija osmanlija u Evropu je bila moguća jedino preko Srbije t.j. preko srpskih zemalja. Kako je moguće ,da onda neko tvrdi, da je sultan Murat ubijen u boju protiv tamo nekog nepoznatog naroda…

  3. Najverovatnija verzija Muratovog stradanja je juriš odabrane grupe vitezova “specijalaca” pravo na vođu suparničke vojske. Taktika koja je prvi put zapisana u hronikama o Aleksandru Velikom, taktika koju je u Carigradu naučio i uspešno primenio mladi Dušan Silni u bici kod Velbužda i koja je od tada bila poznata svim našim velmožama. Vođa te grupe vitezova je mogao biti samo neko ko je uživao ogromno poverenje Kneza Lazara, po meni njegov zapovednik garde koji je po tada uobičajenom bezbednosnom protokolu bio uvek uz gospodara, pa tako i na “kneževoj večeri”. Vuk Branković koji je istorijski zapravo bio zakleti neprijatelj Osmanlija, a ne “izdajnik” kako je u epovima opisan, je gotovo sigurno osporavao Lazarevu sposobnost da vodi vojsku i bitku dobacivši u afektu nešto kao “Videćeš, izdaće te i tvoja lična garda!”, što je bila dovoljno teška uvreda da zapovednik Lazareve garde reaguje kako su kasnije i guslari opevali.
    U turskim hronikama taj “nevernik” je nazvan “Biliš Kubila” što na arhaičnom turskom iz tog doba znači “onaj koji ume da zada udarac” što je vrlo moguće poreklo imena Miloš Kobilić/Obilić, pošto danas ne postoji nijedan dokaz da je čovek tog imena postojao i ko je uopšte on i bio. Gotovo je sigurno da je bio neki vitez visokog ranga i poverenja ali ne i samostalni plemić – velmoža kako je opisan u epovima, u predstavi i u Šotrinom filmu koji je po njoj snimljen.

  4. Kosovski poraz je nebitan u turskoh historiografiji. Radi se o ubistvu Murata na prevaru fanatizovanih ortotalibana.
    Jefino je bosanski velmoža V. Vuković bojevao herojsku borbu protivu Turaka, kohi su bili u izviđanju polja Kosovskog i poriječja tijeke Lab i Sitnica.

  5. Najbolje da se o svemu tome pitaju pazarci,oni sve znaju i veličaju,kako oni kažu,sultana Erdogana

  6. nije turska ratovala protiv srba nego cijele evrope, vatikan je sačuvao hrvate a srbe su predali tucima a šta je u tome problem da nisu bili pod turcima papa bi pokatolčijo i sad če te reči da tuci nisu valjali pravoslavcima sačuvali im narod i vjeru

  7. Ništa neobično, svaka država kroz naučni program gura svoju agendu, tako srbi, grci, bugari i albanci uče u školama da je S. Makedonija pripadala nekada njima i da treba u doglednoj budućnosti biti deo njihove države.
    Svako piše svoju istoriju, ali je na kraju nemci revidiraju.

  8. Pričajući s par mladjih Turaka, upisanih na tehničke fakultete, oni tu bitku, smatraju sramotom, jer, su navodno, tu ginula deca, sto je sasvim moguće, imajući u vidu naše Jugoviće…

  9. Patološki uobražene osobe misle da imaju pravo da se neometano pojavljuju svuda, čak iako su omraženi, kao što su se pomenuti sultan i austrougarski kralj pokušali kretati po Balkanu, ili kao što se Aleksandar Vučić pokušao pojaviti u Srebrenici, a atentat na austorugarskog kralja koji je omalovažavao Srbe, Hrvate i Bošnjake je dokaz da nisu trebali da omalaovažavaju Kosovsku bitku jer nije beznačajan događaj ubistvo sultana.

Comments are closed.