Kako su Jošku Fišera stranačke kolege gađale crvenom farbom jer je podržao bombardovanje Jugoslavije

0
Profimedia

Nemačka stranka Zelenih slavi četrdeset godina od nastanka. Pre četiri decenije niko nije mogao ni da sanja učešće u vlasti ili današnju popularnost, a Dojče vele je objavio kratki istorijat “neobične partije koja je mnogo promenila Nemačku”.

Izrazito šarena gomila se okupila u Karlsrueu 12. i 13. januara 1980. Tu su bili i veterani studentskog pokreta iz 1968, ekolozi, pacifisti, konzervativci, aktivisti za prava životinja, feministkinje i komunisti.

Mnogi muškarci su imali duge brade i radničke kombinezone u svim mogućim bojama, a žene pletene džempere, uglavnom ručne izrade. I na kraju je to bila jedna nova stranka koja će promeniti zemlju. Osnovani su nemački Zeleni.

Za etablirane stranke u Nemačkoj to je bilo sasvim novo i nepoznato. Od Drugog svetskog rata su Demohrišćani (CDU i CSU), socijaldemokrate (SPD) i Liberali (FDP) praktično bez druge konkurencije upravljali Zapadnom Nemačkom.

Ali već 1983. je Zelenima pošlo za rukom da uđu u Bundestag, gde su ih na početku posmatrali kao mešavinu osobenjaka i nevaspitane dece.

Ubrzo je u toj stranci preuzela vodeće pozicije generacija koja je još bila pod uticajem studentskih nemira kasnih šezdesetih. Oto Šili, levičarski advokat, formirao je prvu parlamentarnu grupu. Jozef Joška Fišer, koji je u Frankfurtu delovao u nasilnim levim krugovima, postao je 1985. prvi ministar iz stranke Zelenih, dobivši resor ekologije u pokrajinskoj vladi u Hesenu.

Između ostalog, u ovom tekstu se podseća kako je 1998, skoro 20 godina posle osnivanja stranke, Zelenima uspelo da uđu u vlast na saveznom nivou, a Jozef Joška Fišer je postao savezni ministar spoljnih poslova. Zeleni su zajedno sa Socijaldemokratama sedam godina vladali Nemačkom.

Tada su doživeli i najveću prekretnicu u svojoj istoriji: Fišer je pristao na učešće nemačkih vojnika u bombardovanju SR Jugoslavije bez mandata UN. To su bile prve borbe u kojima su nemački vojnici učestvovali od Drugog svetskog rata. Do tada strogo pacifistička stranka ga je s mukom sledila. Na njega je tokom jednog stranačkog kongresa bačena kesa napunjena crvenom bojom.

Zeleni sa Zapada su dobili istomišljenike na Istoku

Mihael Kelner je tada bio novi član stranke i bio je protiv Fišera. Nakon pobede tadašnjeg ministra spoljnih poslova na kongresu stranke 1999. godine održanom u Bilefeldu, dugo je razmišljao da li da napusti Zelene. No, ipak je ostao, jer su mu glavni ciljevi stranke bili važniji.

Kelner o razlozima ostanka u stranci za DW kaže: „Zato što smo uneli samostalnu ideju u politiku, naime, ideju da je za ljude važno kada se pitanja zaštite životne sredine i prirode uvedu u centar politike.“

Pre toga, dok su bili opozicija, dogodila se još jedna radikalna prekretnica: Zeleni sa Zapada su dobili istomišljenike na Istoku. Različiti građanski pokreti, među kojima je bio i „Novi forum“, priključili su se Savezu 90.

Ali tek u maju 1993. obe grupe spojile su se u jednu stranku, koja od tada nosi zvanični naziv: „Savez 90/Zeleni. No, ni do danas Zeleni nisu zaista prihvaćeni na istoku Nemačke, njihovi rezultati izbora tamo su daleko ispod onih na zapadu, posebno u velikim gradovima.

Prvo odustajanje od nuklearne energije

Drugi važan rezultat tokom vladavine Zelenih bilo je odustajanje od nuklearne energije. Nakon duge i istrajne borbe, politika i privreda su se 2002. usaglasile oko toga da se to postigne do 2020. godine.

Za Analenu Berbok, današnju šeficu stranke, to je odlučujući događaj. Ona je tada imala 22 godine. „Jasno pokazati da politika može dovesti do promena, čak i onda kada je otpor veoma veliki“, kaže Berbok za DW. „To sam tako videla: učešćem Zelenih u vladi sprovedeno je ono za što se godinama borilo.“

Kasnija vlada je povukla tu odluku, ali se 2011. dogodila nuklearna katastrofa u Fukušimi i nakon toga je odustajanje Nemačke od atomske energije napokon zapečaćeno. Zeleni su tada u anketama doživeli uspon i spektakularno pobedili na parlamentarnim izborima u Baden-Virtembergu. Vinfried Krečman postao je prvi zeleni premijer u jednoj saveznoj pokrajini.