Gala Videnović je zaista ona osoba iz ovog intervjua. Nikada nije sebe doživljavala pretenciozno. I taj odbrambeni štit od medija bio je toliko jak da nisam uspevao ni na našim prijateljskim kafama da je nagovorim na razgovor za novine. A onda smo se dogovorili pre nekoliko meseci da to uradimo, ali kad krene serija koja se emituje ovih nedelja, tačnije subota – “Pet”.

Bilbordi koji najavljuju ovu TV priču na RTS-u pratili su nas tokom razgovora kao i tokom vožnje do Ateljea u kojem smo radili fotografije, gde smo prošli kroz “drvored” svetlećih reklama “Petice”.

Gala Videnović (Aleksić) jedna je od najvećih tinejdžerskih zvezda bivše Jugoslavije. Najupečatljivija uloga je sigurno ona iz filma “Bal na vodi”. Pre toga bila je u jednom od nastavaka “Ludih godina” u kojem je po drugi put glumila uz Nikolu Koju (Pre toga u “Moj tata na određeno vreme”), a poslednji put je uz Koja, neku vrstu sudbinskog partnera, baš u ovoj novoj TV seriji. Zanimljivo je i da smo dogovor za ovaj razgovor napravili pre nekoliko meseci u kafiću podno Kojine kuće.

Foto Igor Pavicevic

Početak

Moja majka Dagmar Stojanović bila je kostimograf i scenograf i radila je dokumentarac o Korni grupi. Ja sam u vreme snimanja imala četiri i po godine i motala sam se po setu. Tokom jednog od tih motanja, režiser je rekao: “Ajde da slikamo ovu malu.” I slikali su me, a taj dokumentarni film o Korni grupi je na kraju dobio ime “Koncert za malu devojčicu”.

Posle par godina od tog filma mama me je upitala da li želim da idem na časove glume. Pošla sam u glumačku školu Bate Miladinovića. Ubrzo je došla audicija za seriju “Naši pesnici”. Izađe jedno dete, pa drugo, treće… Izađeš, pročitaš to i to. I dobijem ulogu. Usledile su drame, TV serije… I prvi igrani film, bio je to “Moj tata na određeno vreme”. Imala sam devet godina i glumila sam sa Nikolom Kojom. Posle godinu i nešto igrali smo zajedno u “Šta se zgodi kad se ljubav rodi” i “Žikinoj dinastiji”, a u novoj seriji “Pet” smo, eto, Koja i ja muž i žena.

“Bal na vodi”

Snimala sam film “Jagode u grlu”, seriju “Vuk Karadžić” i film “Držanje za vazduh” i pokušala da upišem FDU. Imala sam tada nepunih 16 godina. Ušla sam u uži izbor, ali me na kraju nisu primili. Odmah posle tog ispita odlazim na more, na Brač, čvrsto rešena da se više ne bavim filmom. Nije to bila sujeta, nisam bila ni ljuta, jednostavno nisam htela taj život. Mislila sam da mi je on zakinuo normalne stvari. Tokom snimanja serije “Vuk Karadžić” nisam tri meseca išla u školu. Bilo je teško nastavnicima da tolerišu nekoga ko se toliko dugo nije pojavio u školi. Onda me doveze šofer iz filmske ekipe ispred tadašnje Osme gimnazije, sa malim “samsonite” koferom u ruci. Uđem u razred, a ovi: “Aha, glumica, rešila da se pojavi.” Pa sam kasnije upisala vanredno i stigla moju generaciju. Radila sam mnogo i borila se sa popularnošću. Meni je poštar u to doba donosio svakih nekoliko dana po džak pisama u stan u Krunskoj. Bez preterivanja.

Htela sam normalan život. Da nemam veze sa glumom. Da budem tinejdžer kao svi. I tako mislim tokom tog letovanja na Braču. Petog dana na moru, zvoni telefon u kući. Zovu me da dođem u Beograd. Snima se film “Bal na vodi”. Ne želim. Kažu, fenomenalna je uloga. Odlična je i ekipa: Dragan Bjelogrlić, Žika Todorović, Milan Štrljić, Nebojša Bakočević, Goran Radaković. Oni već treniraju veslanje, spremaju se za film. Trajalo je tri dana ubeđivanje i na kraju pristanem. Dolazim u Beograd, ekipa sedi u “Maderi”. Pitam kad počinje snimanje. Kažu: “Prekosutra.” “Bal na vodi” je označavan kao antikomunistički film, kao i za tadašnje prilike veliki antidržavni film. Ali ja sam tada bila klinka. Nisam imala pojma o svemu tome.

Odlazak iz Jugoslavije

Posle “Bala na vodi”, snimam “Metlu bez drške”, a onda i svoj poslednji film u Jugoslaviji “Vila Orhideja”. Snimala sam tri meseca u Zagrebu.

Sa filmom “Bal na vodi” išla sam svuda po svetu. Na festival u Londonu, Parizu, Milanu… Na festivalu u Njujorku intervjuisali su me za čuveni “Intervju”, magazin Endija Vorhola. Tada nisam skroz kapirala priliku koja mi je ukazana pojavljivanjem u “Intervjuu”. Bio je to, za to vreme, možda najuticajniji umetnički časopis na planeti. Znala sam ko je Endi Vorhol, ali nisam shvatala koliko je značajno pojavljivanje u „Intervjuu”. Inače nikada nisam sebe preuveličavala i shvatala se preozbiljno.

Kada sam završila snimanje “Vile Orhideje” u Zagrebu, sela sam i pomislila: “Okej, uskoro ću napuniti 20 godina, možda je vreme da odem u Ameriku i upišem Li Strasberg akademiju.” Tokom svih tih godina ja sam sa roditeljima redovno išla u Ameriku, u Los Anđeles, i provodila tamo dosta vremena.

I dođem 1990. u Ameriku sa idejom o studiranju. Jednog dana zove Dan Tana našeg porodičnog prijatelja kod koga sam boravila u Malibuu. Kaže mu: “Universal pravi kasting i videli su malu iz ‘Bala na vodi’. Hteli bi da ona dođe u Ameriku i da naprave probni snimak.” Taj naš prijatelj mu odgovori: “Evo, ta mala je kod mene u kući.” Hteli su da mi kupe avionsku kartu da dođem u LA. Pomislila sam da je možda prerano za snimanja i da je bolje da ostanem na plaži. Ipak, otišla sam na kasting u Universal.

Neko je tu iz ekipe rekao da mi treba agent, menadžer. U to vreme sam čuvala klince jedne američke glumice. I ona mi preporuči da njen prijatelj brine o mojoj karijeri. On je bio menadžer Prinsa, REM, Stinga… I on prihvati. Vidi da nemam akcenat, da mogu da radim uloge Amerikanaca. Napravio je fotografije, portfolio, na VHS kasetu je snimio sve što sam uradila do tada i sve to spakovao u kratki promo film od dva minuta. Rekao je: “Treba mi šest meseci za tebe.” Da mi pokrene karijeru. Da za šest meseci dobijem dobru ulogu.

Živim u Malibuu, delu Los Anđelesa gde žive mnogi. Imam svoju iznajmljenu kuću u jednom od kanjona. Na vrhu brda je živeo Šon Pen. Preko puta je živeo Ed Haris.

Viđala sam te zvezde koje idu u rehab centre i skidaju se sa alkohola, tableta, narkotika… Nisam želela da mi se desi da odem na tu stranu. I nikada se nisam pokajala

Ali dešava se sledeće. Ostajem u drugom stanju, a niko to ne zna. I to u trenutku kada me očekuje mnogo posla, ali ja verujem da ništa nije slučajno. Moj menadžer ima sistem da te uvuče u društvo. Ideš kod Stinga na roštilj na plaži. Pa onda na kućnu žurku kod benda Dipeš mod. U Malibuu svaki dan viđaš gomilu filmskih zvezda koje su ti komšije. Odlazim na audicije, stomak mi se ne vidi. Shvatam da neću još dugo moći to da krijem. A sve se dešava u tih ključnih šest meseci kad treba da mi se ostvari karijera. I ja rešim da nestanem. Ne javljam se na telefon. Rađam dečaka Demijana u Malibuu.

Menadžer Majkl Mekingli mi kaže da treba da nastavim. I ja sam do Demijanovog trećeg meseca išla na kastinge. A onda sam odlučila da ne želim da ostavljam dete Filipinki dok ja idem na audicije. Kao klinka nisam imala život i ekipu, nego sam jurila na snimanja. I odlučila sam da budem mama. Možda sam odluku donela i na osnovu gledanja Holivuda iz neposredne blizine. Viđala sam te zvezde koje idu u rehab centre i skidaju se sa alkohola, tableta, narkotika… Nisam želela da mi se desi da odem na tu stranu. I nikada se nisam pokajala.

screenshot

Nepristojna ponuda

Imala sam nepristojnu ponudu u Los Anđelesu. Imala sam 18 godina i po američkim zakonima nisam bila punoletna. Tada su mnogi davali sve da dobiju takvu ponudu u Holivudu. Ali nisam nikada pristajala na takve stvari, na sklapanje ugovora sa đavolom.

Povratak u Beograd

Iz Amerike se vraćam u Srbiju 1996. Vratila sam se iz ličnih razloga. Taj dolazak je bio i neka vrsta šoka u sudaru sa mojim rodnim gradom posle pauze od nekoliko godina. Otišla sam iz jedne zemlje, a vratila se u drugu. U međuvremenu sam gledala grozne vesti o mom gradu i zemlji na CNN-u. I kad god bih pitala moje šta se dešava ovde, jer u Americi kažu da je pakao, oni bi mi odgovarali: “Ma ništa, sve je okej.” Pitam da li treba nešto, oni odgovaraju da ne treba ništa. Meni je bilo užasno da gledam kako se raspada zemlja iz koje sam došla i da ljudi ginu, ostaju bez kuća, porodica.

Taj povratak u Beograd bio je u danu nekog nevremena. Idemo kolima kroz Ulicu kneza Miloša i sve je sivo. Godinu dana sam pokušavala da se prilagodim. I ponovo sretnem mog Vladu, mog muža. I rešimo da se nikada ne razdvojimo. Radili smo šou program “Uz malu pomoć prijatelja”. Posle ponovo pravim pauzu posvećujući se porodici. Onda dolazi bombardovanje. Rodio se Pavle, Demijan kreće u školu, a ja rešim da upišem slikarstvo. Gluma me više ne zanima. Samo ako mi neko ponudi dobar scenario.

Onda sam počela ozbiljno da se bavim jogom. Postala sam međunarodni instruktor joge.

Iz Amerike se vraćam u Srbiju 1996. Vratila sam se iz ličnih razloga. Taj dolazak je bio i neka vrsta šoka u sudaru sa mojim rodnim gradom posle pauze od nekoliko godina. Otišla sam iz jedne zemlje, a vratila se u drugu

Susreti sa smrću

Prvi put sam se susrela sa smrću u cesni nad planinom Big Bear u Kaliforniji. Imala sam prijatelja koji je skupljao sate da bi postao pilot. Vukao je stalno ekipu sa sobom da ne leti sam. I nas troje se spakujemo tog dana i sa malog aerodroma u Santa Moniki krenemo avionom do Vegasa. Stigli smo tamo, procunjali pored svih onih replika ovoga i onoga. Vraćamo se nazad u cesni, okrećem se i gledam dole na grad, pale se svetla, Vegas svetluca. I iznenada, upadamo u jezivo nevreme. Pilot je izgubio kontakt sa zemljom. Padali smo i dizali se. Ćutala sam sve vreme. Užasno je bilo napeto. Pilot i kopilot napred, a ja se pozadi tresem, odskakuje avion, kolena mi udaraju u bradu. U jednom momentu pomislim: “Ovo je kraj.” Čekala sam smrt i da samo udarimo i razbijemo se o stene. Zatvorila sam oči i kroz glavu mi je prošlo: “Žao mi je što će mi dete ostati bez mame.” Ali pilot je uspeo da povrati kontrolu nad cesnom i mi smo sleteli na aerodrom u Santa Moniki. Ćutali smo i svako je otišao do svog automobila. I više nikada nismo spominjali tu epizodu. Taj pilot je i kasnije dolazio u Beograd ali nikada nismo pričali o tom letu nad stenama Big Beara.

Pre dvanaest godina udarila su me kola u Bulevaru. Sve pamtim kao sloumoušn. Čitav taj let sa sve koferom od haube koja me je odbacila pa do pada. Vrište prodavci i viču: “Ne mrdaj vrat, lezi mirno!” Voze me u bolnicu a ja kažem doktoru kako moram po sina na Zlatibor.

Nik Nolti i paparaci

Malibu je mali grad. Tu su se glumci sklanjali od paparaca i medijskih potera. A onda se sve promenilo kada su u Malibu stigle Paris Hilton i Britni Spirs. Tokom poslednjeg boravka bila sam u hipermarketu, i na kasi krenem unazad i udarim čoveka iza. On ima pončo do zemlje, šešir, sedu kosu i bradu. Poznat mi čovek i ja mu kažem: “Ćao.” I tek onda skapiram da je to Nik Nolti koga ne poznajem. I izlazimo, on se sklanja iza stuba jer pet paparaca sa onim džinovskim objektivima “pucaju” u njega. Krene ka svojim kolima trkom, a ja se mislim: “Nikada mu ne bih bila u cipelama.” Ulaze mu u facu paparaci.

Sve te zvezde se naravno poznaju. Preko filma, partija, a mnogi i preko seansi Anonimnih alkoholičara. I to mi se vrtelo između ostalog kada sam donela odluku da u Holivudu budem “samo” mama.

1 KOMENTAR

Comments are closed.