Kako smo rekli zbogom dojč markama, “sick pigs” i evropsko ujedinjenje u krizama: Dvadeset godina evra

0
EPA-EFE/ORESTIS PANAGIOTOU

“Kada sam juče kupio Big Mac obrok, sa milk šejkom od vanile, platio sam ga 4,45 evra. Tačno onoliko koliko je koštao i pre sedam dana”, rekao je Vim Duizenberg na samom početku januara 2002. godine. Tadašnji predsednik Evropske centralne banke želeo je da kaže da nije primetio velike zloupotrebe, iako je između dve njegove posete Mekdonaldsu došlo do važnog evropskog zaokreta.

Taj je doček 2002. godine bio posve specifičan i sve je na Starom kontinentu izgledalo suprotno onome što smo videli prethodnog dana na snimcima i tvitovima. Dobro, najpre tada nije bilo tvitova, ali ljudi ne da nisu bili zatvoreni u svojim kućama nego su svi bili napolju, u redovima, čekajući ne novu godinu, već ispred bankomata.

Pre tačno 20 godina, 1. januara te 2002. godine evro je ušao u upotrebu.

Ako prelistate tadašnje novine, sa skorelim flekama tadašnje praznične hrane, videćete priču o tome kako se čitava Evropa – uz značajne razlike od države do države – oprostila od valute koja je bila sastavni deo evropskog svakodnevnog života.

Nemci su kod Branderburške kapije u milionskom špaliru ispratili svoju dojč marku, a od nje su se na različite načine, u redovima kod bankomata i na proslavama, opraštali i drugi Evropljani. Mnogi su, kao Irci ili Francuzi još tog 31. decembra insistirali da plate tamni Ginis ili 12 godina staro vinom svojom valutom, pre nego što zavlada evro. Drugi su, poput brojnih lokala u Amsterdamu, sve račune posle ponoći naplaćivali u evrima.

Bio je to novi početak.

Za svojih 20 godina života evro je preživeo veliku finansijsku krizu, terorističke krize širom Starog kontinenta, migrantsku krizu, a sada još uvek priželjkuje da će ispratiti i ovu najtežu od svih do sada, zdravstvenu. U osvit pesimističkih najava da ga očekuje nova kriza, evro je oduvao svećice sa brojem 20.

Na sedištu nebodera u Frankfurtu, tako je sinoć, sekund posle ponoći, u bojama Evropske unije, plavim i žutim laserom obeležena godišnjica i “novi list evropske monetarne politike”.

Upozorenja o logističkoj katastrofi nisu se obistinila.

Predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard — 2002. godine advokat velike advokatske firme — prisetila se kako je podigla svoje prve evre iz bankomata u blizini svoje kuće u Normandiji sa prijateljima koji su predviđaćo da će “prebacivanje valute preopteretiti mašine”.

„Opkladili smo se: ako bi nam mašina dala francuske franke umesto novčanica evra, oni bi mogli da zadrže novac“, napisala je ona na u svom blogu na sajtu ECB. “Iz bankomata su izašle potpuno nove oštre evro novčanice, i svi smo podigli čašu za novu evropsku valutu”.

ECB planira redizajn novčanica, a konačna odluka o novom izgledu očekuje se 2024. godine.

Originalni dizajn sa generičkim prozorima, vratima i mostovima iz različitih epoha koji ne predstavljaju neko određeno mesto ili spomenik pretrpeli su samo jedno menjanje za 20 godina.

Evro je kao valuta prošao kroz svoje uspone i padove od svog pokretanja kao velikog projekta evropskih integracija. Valutna unija se suočila sa spekulacijama da će se raspasti tokom produžene krize oko vladinog i bankarskog duga od 2011. do 2015. godine.

Šef Evropske centralne banke Mario Dragi pomogao je da se okončaju tržišne turbulencije svojim obećanjem od 26. jula 2012. da će „učiniti sve što je potrebno“ za očuvanje evra, nakon čega je usledila ponuda ECB da otkupi državni dug zemalja koje se suočavaju sa prevelikim troškovima zaduživanja.

“SICK PIGS”

U tom periodu nastala je kovanica “grčka dužnička kriza”, a broj zemalja koje su mučile muku sa oporavkom od finansijskog sloma rastao je.

Prvobitni akronim bio je: “PIIGS” ili “GIIPS”.

Bili su na listi onih koji se muče da reše svoje finansijske probleme i Portugal, Irska, Italija i Španija.

A onda je lista počela da raste. Na nju su ušli i Kipar i Slovenija.T

Tako je akronim mogao da bude i: “SIC(K) PIGS”.

Sažetak tadašnje krize evra pisao se ovako:

“Evrozona nema fiskalne ili bankarske unije koje su joj potrebne da bi monetarna unija funkcionisala, i nije blizu da to promeni. U međuvremenu, stalne mane evra nastavljaju da uvlače zemlje u krizu. I njihova politika se radikalizuje. Nedavno je Kipar bio primoran da prihvati spasavanje, jer su njegove banke koje su bile prevelike da bi se spasile same, napravile užasno loše opklade na grčke obveznice. Slovenija izgleda kao da bi mogla da bude sledeća na turneji spasavanja evra, jer, kako ističe Dilan Metjuz iz Vašington posta, njene banke koje su prevelike da bi se spasile napravile su užasno loše opklade na sopstvene kompanije. Sada, banke stalno prave loše opklade, ali te loše opklade nisu bezazlene kako su nekada mogle da izgledaju. Sada loše opklade dovode do bankrota čitavih država…”

U periodu krize evro je opisivan i kao “sredstvo sudnjeg dana za masovni bankrot”. Govorilo se o tome da bi evro kao “zlatni standard” mogao da bude koban za mnoge države.

Jedna od osnovnih zamerki bio je “jaz u konkurentnosti unutar evra”. Dakle, različite države koje bi trebalo da zbog svojih karakteristika imaju različite monetarne politike, bile su uvečene pod plašt evra i to je dovelo do disbalansa. U tome nije pomogla ni “dodatna štednja”, deficit je samo rastao.

Pored toga, mimo Nemačke gotovo niko nije koristio evro za značajne trgovinske poduhvate mimo međusobne trgovine onih za koje je evro glavna valuta. To je u jednom delu Evrope dovelo do depresije, a u drugom do recesije.

Pa opet, u godinama koje su usledile, iako su grčka ili španska ekonomija ostale razorene, evro se stabilizovao. Toliko da od njega ne odustaju njegovi stari zagovornici.

Pandemija i evro kao “ujedinjenje”

Iako je Velika Britanija u međuvremenu izašla iz Evropske unije, Toni Bler na primer, i dalje, kao na onim starim snimcima gde je znatno mlađi i zategnutiji, ali jednako antipatičan dok nešto samouvereno objašnjava, tvrdi da je evro sudbina Velike Britanije.

On je i kada je evro uveden govorio o tome da bi na Ostrvu trebalo da se prestane sa korišćenjem funte. Niko ga nije poslušao. Iako on, kao i dobar deo Britanaca koji su na referendumu glasali protiv Bregzita, veruje da bi borba sa posledicama svake krize bila lakša u širem društvu.

Evropska centralna banka je primenila program kupovine obveznica vredan 1,85 biliona evra (2,1 bilion dolara) sa ciljem da smanji troškove zajmova firmi, kako bi iste mogle da prebrode najgore posledice pandemije.

Kao odgovor na pandemiju, vlade Evropske unije su preduzele dalji korak ka ekonomskoj i finansijskoj integraciji tako što su se dogovorile da zajedno pozajme novac za fond EU za oporavak sledeće generacije od 807 milijardi evra.

Fond ima za cilj da podrži oporavak nakon pandemije finansiranjem projekata koji pomažu privredi da smanji emisije ugljen-dioksida u cilju borbe protiv klimatskih promena i koji podržavaju sve veću upotrebu digitalne tehnologije.

“Nijedno od ovih pitanja ne može da se reši tako što zemlje deluju same”, zaključili su ministri finansija članica EU. “Evro je dokaz šta možemo da postignemo kada radimo zajedno”.