Kako smo igrali fudbal, E3: Petkovićeva romantična tragi-komedija, Antićev nesrećan kraj i Krstajićevo ništa

Postoji ona teorija da „naš narod voli vođu“ i da se čak i srpski seljak, navikao na to da ima privatnu svojinu posle agrarne reforme, onaj koji nikoga nije štedeo, uvek na kraju povlačio pred zamišljenim autoritetom. Pobornici te teorije izvući će i kralja Aleksandra i njegovu diktaturu i Tita i Miloševića i danas Vučića. Iako je to pitanje slojevito i u njegovo je proučavanje neophodno uključiti i analizu društvenog i političkog nasleđa, obrazovanja i svih drugih fakotra, nije loše spomenuti ni fudbal u tom kontekstu. Kako je fudbal slika društva pod indigom, tako je i u njemu bilo „gospodara nad gospodarima“, onih čija je uvek bila poslednja.

U prva dva dela priče o tome kako smo zapravo igrali fudbal osvrnuli smo se na period kada je poslednju reč davao Tirke (od Drugog svetskog rata sve do kraja šezdesetih) i na period kada je poslednju reč imao Miljan Miljanić (od početka sedamdesetih do kraja 20. veka).

Posle njihovih 50 godina kontrole, usledio je period bez takvog lidera, a Čičin ljubimac i „prirodni naslednik“ nije se dugo zadržao na čelu Saveza da bi u ovu priču uskočio na njenom samom kraju, u zaključak.

***

Prvi Mundijal na koji reprezentacija odlazi u 21. veku jeste Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. a sa klupe je vodi Ilija Petković. Mnogo je afera koje su pratile taj tim i koje su upropastile ono pozitivno što je urađeno u kvalifikacijama. U kvalifikacionoj grupi bila je Španija, sklona kiksevima i Bosna i Hercegovina kao nešto teži rival od ostatka grupe. Naša odbrana – u sastavu Jevrić, Dragutinović, Krstajić, Vidić, Gavrančić – igrala je odlične kvalifikacije i bila oslonac tima. A onda se sve raspalo u paramparčad.

Bila je aktuelna tada priča da „Vidić neće da igra za reprezentaciju dok je Petković selektor“, mada je zvanična verzija da je bio povređen. Bilo je i ogovaranja da su se Vidić i Kežman potukli na treningu, da su Kežman i Stanković insistirali na zajedničkim religijskim obredima, da je Ilija Petković imao dva spremljena govora – fudbalsko književno istorijski traktati – za prvenstvo, da su neki igrači morali da igraju i naposletku da eto nije bilo boljeg igrača od selektorovog sina da popuni rupe u sastavu pred Mundijal.

Zbog svega toga došlo je do pretumbacija, odbrana je bila prilagođavana i to vrlo loše, Nenad Đorđević je na početku (i to vrlo kratko) igrao desnog beka, na otvaranju protih Holandije, na onoj strani sa koje smo primili jedini gol na utakmici. Pa je tu posle bio i Nađ, čak u jednom momentu i Duljaj. Predrag Đorđević je igrao gotovo na svim pozicijama gde je bilo rupa, a prvenstvo i reprezentativnu karijeru je završio kao levi bek. Stanković je igrao i levo i desno krilo. U nakaradnoj atmosferi i slično okvalifikovanoj postavci na terenu gol razlika 2:10 i tri poraza bili su logična posledica.

Govorilo se posle toga da kada se „konačno“ Srbija potpuno osamostalila, posle cepanja državne zajednice, može da se podvuče crta i da će sve biti bolje. Reprezentaciu su neuspešno vodili Havijer Klemente i Miroslav Đukić, da bi je preuzeo Radomir Antić.

On je uspostavio sistem igre koji je konačno podrazumevao neku vrstu promene sa ustaljenog i već učmalog sistema u kome su protivnici lako eksploatisali sve loše strane našeg državnog tima.

Ako je 2006. Elo rejting Srbiju i Crne Goru svrstavao na 18. mesto (Holandija bila druga, Argentina osma, a Obala Slonovače posle velikog napretka od ukupno 19 pozicija za godinu dana došla do 24. pozicije od učesnica Mundijala), pred Mundijal 2010. kalkulacije i predviđanja nisu bila loša.

Srbija je bila 13. reprezentacija po Elo rejtingu na tom prvenstvu, ispred Australije (16.) i Gane (25.) i ne toliko dalkeo od pete Nemačke.

Predviđanja nisu bila loša ni zbog načina na koji je tim igrao.

Odbrana čvrsta i uigrana – na bekovima Kolarov i Ivanović, štoperi Luković i Vidić, ili Subotić i Vidić – ispred njih su tokom kvalifikacija bili Stanković i Milijaš, koji su disciplinovano rešavali svoje zadatke u srcu veznog reda, na krilima Krasić i Jovanović, obojica u životnoj formi i u napadu Pantelić i Žigić.

Nije Antić ni na Mundijalu previše odstupao od svog plana. Upravo tako počeo je i utakmicu protiv Gane, ali je ona Lukovićevom nesmotrenošću završena porazom. Protiv Nemaca Antić je ojačao centralni deo svog veznog reda, Milijaš je do kraja turnira ostao na klupi, a pored Stankovića su tu bili Ninković i Kuzmanović. Protiv Pancera je ta 4-5-1 formacija dala rezultat. Protiv Australije nije. I opet su reprezentaciju koštale početničke greške i nerealizovane stopostotne šanse.

I opet se pričalo o navodnim aferama, o sukobima na nivou selektor – predsednik Saveza, opet je u sve uplitan Nemanja Vidić, a reprezentaciju je nakon toga, sve do dolaska Slavoljuba Muslina čekalo poniženje za poniženjem.

Muslin je od dolaska na klupu reprezentacije pokazao šta je njegov osnovni princip – pragmatizam. Od kada je prvi put na teren izveo tim sa tri štopera, počele su rasprave i objašnjavanja oko toga da li je odbrana Srbije bolja sa tri ili sa četiri štopera kako su navikli navijači, da li jedan igrač više u zadnjoj liniji znači i veću sigurnost, ili je obratno i naposletku da li je bolje da Srbija igra sa jednim ili sa dva napadača, kao i šta je od toga ofanzivnije.

Dok su ta naklapanja trajala, Muslinov tim je pobeđivao, igrao sigurno, na gol manje, pragmatično i došao do direktnog plasmana na prvenstvo.

Kada smo o tom periodu u reprezentaciji razgovarali sa dobro upućenim izvorima iz Muslinovog stručnog štaba, novinarima Nedeljnika objašnjeno je da je u takvoj postavci sa tri štopera u zadnjoj liniji i dva „wing beka“, Srbija u stanju da lako ima pet igrača u odbrambenoj liniji, ali i da obezbedi kvalitetna ubacivanja sa krila, kada bekovi odu u napad.

Ispred odbrane su igrala dva zadnja vezna, Matić, Milivojević, Gudelj, u različitim kombinacijama, a Muslin je smatrao da Milinković Savić nema dovoljno defanzivnog kvaliteta za tu poziciju, kao ni dovoljno ofanzivne kreativnosti da bi iz tima mogao da istisne Tadića, a ponekad i Ljajića koji su, kako nam je objašnjeno, vrlo često imali „slobodnu ulogu“.

I ponovo je odlukama i aferama pred prvenstvo ono dobro iz kvalifikacija upropašćeno. Za selektora je postavljen Krstajić, čovek koji nikada nije bio trener pre toga, bilo je sukoba na relaciji dotadašnji kapiten Ivanović – predsednik Saveza Kokeza, neki igrači su optuživani za različte pritiske i lobiranje, a u takvoj atmosferi taktika je ostala u drugom planu.

Kada Krstajić bez ikakvog skrupula krene da priča o tom periodu, ljudi obično besni zažmure i prstom ubodu tek poneku od silnih gluposti koje je napravio kao selektor pa ga podsete da dok te rane zacele nema pravo da uzima reč. Na primer: Veljković debituje za reprezentaciju protiv Brazila. Na primer: Dušan Tadić je vrlo često izolovan na desnom krilu. Na primer: protiv Švajcarske izmenama ostavlja tim sa jednim zadnjim veznim na terenu i u brojčanom zaostatku. Mnogo je takvih primera.

Kao čovek bez trenerskog autoriteta, Krstajić je podlegao pritisku prebrojavanja i kalkulacija šta je ofanzivnije, a šta defanzivnije, pa je tako protiv Ukrajine u kvalifikacijama za EURO na teren izveo tim sa „dva napadača“ i sa „tri pozadi“, bez klasičnog zadnjeg veznog i Srbija je primila pet golova, a Zinčenko preko naše grbače poljubio voditeljku u prenosu uživo.

Posle vrućeg krompira koji je žestoko opekao njegovog naslednika, Ljubišu Tumbakovića, na klupu reprezentacije seo je Miljanićev ljubima, njegov „prirodni naslednik“.

Piksi je ona vrsta fudbaskog „gospodara“ kakvi su bili Tirnanić ili Miljanić. Makar za sada, njegova je poslednja. Čak i kada mu navijači prete, ili preko njih oni koji ga ne vole šalju poruke da nije dobrodošao. Čak i kada se sumnja.

U novom broju Nedeljnika i u ovom koji pripremamo za 17. novembar, čitajte priču o tome kako igramo danas.

Kako se kalio čelik, i zašto reprezentacija Srbije ima velike snove (i mi sa njom)