Kako se druži francuska elita: Bernar Anri Levi i mondenski užitak u Sen Žermen de Preu

Revija La Regl di žu, koju je 1990. godine pokrenuo Bernar Anri Levi, proslavila je dvadeset godina postojanja krajem 2010. godine u „Floru“, kafeu preko puta crkve Sen Žermen de Pre, u koji su nekad davno izlazili Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr. Vremena su se promenila, a sa njima i komšiluk. Luksuz je odmenio egzistencijalizam. U „Flor“ su se za proslavu godišnjice slile mnoge zvanice. U toj gomili moglo se naići na ugledne intelektualce, etablirane novinare i čak i nekoliko bitnih političara. Bila je to oligarhija sveta književnosti i umetnosti, štampe i medija, pre nego biznisa i politike. Međutim, u ovo doba masovne komunikacije, ta oligarhija je sve samo ne nemoćna.

U svakom slučaju, među okićenim zidovima „Flora“, nije se razgovaralo ni o poslovima ni o političkim strategijama. Svet koji se tiskao u ovom prostoru zračio je raspoloženjem i poletom jednog mondenskog društva čiji skupovi uvek odišu prijatnim aromama ponovnih susreta starih saradnika i izbrušenih međuljudskih veština – gotovo porodičnih okupljanja na kojima se dele lepe vesti, a neprijateljstvo se povlači pred dostojanstvenom raspravom kao garantom divne budućnosti. Prestiž zvanica lepo se slagao sa proslavom godišnjice nastanka jedne intelektualne, književne i političke revije.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 489), od 27. maja

Kanapei su bili izuzetni, a šampanjac je tekao u količinama dovoljno velikodušnim da istakne prefinjenost gostiju. Uticaj prisutnih nije se poklapao sa onim koji imaju zvanice najviših krugova pariskog visokog društva, ali ga je svakako dopunjivao, naročito u smislu prevage koju ovaj mikrokosmos može da ima na bitnim poljima informisanja i kulturne difuzije. Vlast zavisi od ovih skupova koji, uprkos svojoj šljaštećoj jalovosti, uspevaju da okupe društvene aktere koji imaju mogućnost – i od kojih se čak i očekuje – da donose odluke, osmišljavaju strategije i usmeravaju kulturni i politički život.

Rođendan revije Bernar Anrija Levija dokaz je veličine njegovog kulturnog kapitala zbog samog obima prisustva inteligencije čiji se kvaliteti možda mogu dovesti u pitanje, ali koja predstavlja nezanemarljivu silu u strukturama proizvodnje kulturnih dobara. Književnika je bilo napretek, od Filipa Solersa, preko Kristin Ango, do Milana Kundere. Ponuda uglednih novinara nije bila ništa skromnija, uz Lorana Žofrana, direktora Liberasiona, Etjena Mužota, koji je u to vreme bio na istoj funciji u Figarou, Frans Olivijea Žisbera, bivšeg direktora Poana ili Morisa Safrana, direktora Mariane do 2013. i Nikolasa Brima, izvršnog direktora Le Kanar onšenea.

Filozof i izvršni direktor

Švedski sto uključivao je i asortiman radijskih ličnosti: Žan Lik Es i Filip Val, koji su tad bili, redom, predsednik grupe Radio Frans i predsednik Frans antera. Što se tiče televizije, navedimo Mišel Kotu, bivšu direktorku televizije Frans 2, Tjerija Ardisona i Mark Olivijea Fožijela. Naravno, ne smemo zaboraviti glavnu ličnost večeri, Bernar Anrija Levija koji je, pored drugih veza sa javnim servisom, redovno ponovo biran na mesto predsednika nadzornog odbora Artea, na kom se nalazio od 1993. godine.

Međutim domaćin proslave u „Floru“ ima veze i sa poslovnim svetom. Bernar Anri Levi je i sam, prema navodima onih koji to znaju, sin jednog predsednika kompanije. Kompanija za trgovinu drvnom građom porodice Levi, Bekob, prodata je 1997. godine Fransoa Pinou, a odnosi između uglednog filozofa i biznismena deluju poprilično harmonično. U svojoj ulozi mecene, Pino nije zaboravio da podrži Levijeve poduhvate, uključujući proizvodnju filmova. Levi takođe ima redovnu rubriku u Poanu, koji se nalazi u Pinoovom vlasništvu. Havijer Nil, milijarder, te većinski vlasnik i dugogodišnji predvodnik grupe Ilijad (Free) takođe je među predstavnicima kapitala u industriji medija i komunikacije. Još jedan od vlasnika Le Monda, Pjer Berže, koji je ujedno bio i bivši predsednik i glavni direktor kuće Iv Sen Loran, preminuo 2017. godine, takođe se našao u Floru.

Takva proslava ne bi bila zaista oligarhijska da na njoj nije bilo i izaslanika iz sveta politike. Hladno zimsko vreme nije sprečilo Simon Vejl, koja je u međuvremenu takođe preminula, Bruna Lemera (Savez za narodni pokret, danas Republikanci, partija iz koje je isključen nakon što je postao član vlade Eduara Filipa), Lorana Fabijusa (Socijalistička partija), Fransoa Bejroa (Demokratski pokret), niti Ibera Vedrina (bivšeg ministra spoljnih poslova koji je Bernar Anriju Leviju zatražio da napiše izveštaj o Avganistanu) da se pridruže svojim prijateljima kod Sen Žermen de Prea.

U „Floru“ je bilo previše ljudi da bi se svi međusobno poznavali. Međutim, ovo je bila idealna prilika za proširivanje adresara, jer ovakve žurke i služe akumulaciji socijalnog kapitala. One su takođe trenutak u kom se čeliče veze koje međusobno povezuju podskupove oligarhije – poslovni, sa kulturnim, sa političkim. Oligarhija je skup svih tih mreža – kategorija visokog društva – i ona obuhvata najrazličitije oblike društvene aktivnosti. Ona ih sve ujedinjuje u zajedničkom projektu koji sve te frakcije čini delom velike buržoaske klase. Rođendanska proslava La Regl di žua upriličena je u kraju koji nosi pečat kulturne i umetničke aktivnosti koja je danas u opadanju, iako je uspomena na nju još uvek veoma živa u ovakvim lokalima.

Politička mućkalica

Slavlja krupne buržoazije svetova biznisa i politike odigravaju se u uglađenim i tradicionalnim delovima grada. U prostorijama Union anteralijea, ili Automobilskog i Džokejskog kluba, kao i u salonima raznih vila u Osmom arondismanu. Način pozivanja daleko je stroži nego na „BHL-ovoj“ žurki u „Floru“, ali je princip isti: okupiti elitu, kako bi ona mogla da širi svoj ekonomski i socijalni delokrug. Kao i svoje političke obzore.

Ideološko jedinstvo članova pariskog visokog društva, koje ogromnom većinom naginje udesno, donekle se razlikuje od svojevrsne političke mućkalice iz „Flora“. Određene zvanice, poput Žaka Langa, Fabijusa ili Arnoa Montebura, pripadale su različitim strujama levice. Ova heterogenost ne bi trebalo da nas zavara. Iako vladajuća klasa obuhvata širok spektar mišljenja, ona je nepogrešivo odana kapitalizmu, koji joj garantuje njene pozamašne prihode. Prisustvo ideja za koje pojam socijalnog figurira u manjoj ili većoj meri ne znači odbacivanje ekonomskog sistema, a konzervativna desnica je pokazala da je u stanju da toleriše umerenu levicu koja ne ugrožava njene temeljne interese.

Pišu MIŠEL PANSON I MONIK PANSON-ŠARLO, u sociolozi i istraživači u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS)

PREVOD: Pavle Ilić