Sve je počelo tako što je on prvo ubio sina. Ne u crnoj hronici, ne u policijskom zapisniku. Ubio ga je tamo gde se ubistva ne broje: u pogledu, u držanju, u načinu na koji dete nauči da ulazi u sobu tiše nego sopstveni dah. Telo se navikne na udarac. Duša se nikad ne navikne na sram.
Otac je bio čovek koji je imao dve verzije sebe. Jednu treznu, koja je umela da ćuti kao da joj ćutanje pristaje, i drugu, alkoholizovanu, koja je urlala i udarala kao da se njome brani od nečega što ne vidi. U toj drugoj verziji kuća nije bila kuća, nego sudnica. On je bio kadija, a ruke su izvršavale presude i nisu znale za meru. A mi smo uvek bili krivi.
Sram je njegov amanet meni. Ne batine. Ne strah. Sram. Sram što komšiluk iza naših vrata čuje ono što se ne sme čuti. Sram što sutra u školi stojiš među decom kao da si obeležen, pa ti se čini da svi znaju. Sram što ti je otac ono što ti je ime. Ne možeš da ga skineš kao jaknu kad ti postane vruće.
Izbacivao bi nas iz kuće kao da izbacuje đubre. U tim noćima majka je bežala sa nama, u spavaćici, preko komšijskih međa, i stiskala me između svojih butina da se ne smrznem. Zima ne pita za razloge. Ona samo ujeda.
O onome što je radio sestri i bratu neću. To je njihovo. Svako ima pravo na svoju bol, čak i kad je bol jedna kuća, jedan sto, jedna noć koja se ponavlja. Moj amanet je moj. Iako je njihov možda i teži.
Umetnošću sam se počeo baviti iz radoznalosti i ambicije. Šta ću kad sam ovan. Ali bez potrebe da u tome tražim ličnu priču. Naprotiv. Pretvorio sam se u velikog protivnika umetnosti koja se legitimiše traumom i tako sebi unapred obezbeđuje moralnu nadmoć i imunitet od kritike. Tek mnogo kasnije sam shvatio da profesionalni pogled, kada se dovoljno izoštri, počinje sam da povezuje stvari. I da ti, bez pitanja, vraća sećanja. Tako sam u decembru zalutao u galeriju Trotoar u Zagrebu i tamo naleteo na radove Nevene Aleksovski. Njene fotografije detinjstva osamdesetih, iz jugoslovenskih dnevnih soba, sa dočeka Novih godina viđenih iz dečje perspektive, onako uguranih između očevih pantalona i drugih gostiju, donele su mi osećaj nostalgije. Ne za mojim detinjstvom, nego za njenim. Osetio sam neku vrstu naklonosti prema njenom ocu, kroz nežnost i način na koji ga ona pamti.
Taj trenutak mi je otvorio misao koju dugo nisam hteo da priznam: da figura oca nije samo jedna. Da ne dolazi uvek kao pretnja. Da nekome ostavi i svetlo, i prostor, i sigurnost. Nesigurni sin u meni je iz galerije izašao sa ljubomorom: njoj je njen otac ostavio fotografije pred kojima se ljudi razneže u galeriji, meni je moj ostavio samo Gojinog Saturna koji jede sopstveno dete. Izbezumljene oči, ruke kao kandže, telo deteta razvaljeno između zuba. Ljudi vole da taj prizor tumače kao metaforu o vremenu i prolaznosti. Ja tu nikada nisam video vreme. Video sam samo oca. „Jebo ga i Saturn i Goja“, gunđao sam u zagrebačku zimu.
Moj otac nije bio bog ili titan, ali je u njemu živela ista panika pred sopstvenom slabošću. Strah od budućnosti u kojoj on više nije gospodar. Strah od toga da će ga neko prevazići. Strah da je već prevaziđen. I onda, da bi preživeo, on jede ono što je njegovo. Ne hleb. Nego dete. Dete kao projekat. Dete kao ogledalo. Dete kao svedok. Moj otac nije čitao grčke mitove. Nije mario za umetničke slike. Ali je znao za isti strah. Strah od gubitka kontrole. Strah od toga da će neko drugi disati slobodnije. Strah da će ga sopstveno dete nadživeti ne samo biološki, nego i ljudski.
Francisko Goja, Saturn proždire svog sina, 1823
Otac je pio. To zvuči kao podatak. Kao dijagnoza koja se može zapisati u jedan red, pa nastaviti dalje. Ali taj red je pravo zajeban. Alkohol mu je menjao glas, pogled, težinu koraka. Menjao mu je lice, a mi smo morali da pogađamo koje lice ulazi u kuću. Nije postojalo pravilo po kojem se to moglo predvideti. Imali smo samo taj osećaj u stomaku koji se javi pre nego što se dogodi zlo. U tim večerima kuća je prestajala da bude kuća. Postajala je pozornica. On u sredini, mi po obodima. On glas, mi tišina. On pravilo, mi greška. I sve se odvijalo tako kao da je sve već oduvek tako napisano. Vikao je, vređao, udarao. Ali ono što je najviše bolelo nije bio udarac. Udarac ima kraj. Modrica menja boju, nestane. Sram ostaje.
I tako sam rastao sa dve škole: jedna je bila škola srama, druga škola prikrivanja. Naučiš da se smeješ kad treba, da pričaš kad treba, da se praviš da ti je normalno ono što ti nikad nije bilo baš skroz normalno. Naučiš da budeš fin. A finoća, kad je dete nauči prerano, nije vrlina, nego samo oblik samoodbrane. To je oklop. A ja sam bio dete-kornjača.
Oca sam se stideo više nego što sam ga se plašio. To mi je dugo bilo neshvatljivo, jer strah bi trebalo da deluje veće. Ali strah je instinkt. A sram je identitet. Strah prolazi kroz telo. Sram se useli.
I onda jednog dana shvatiš da se više ne boriš protiv njega, nego protiv sebe. Protiv onog unutrašnjeg glasa koji ponavlja njegove reči. Protiv želje da se sakriješ. Protiv poriva da nestaneš pre nego što te neko vidi. Tad shvatiš da otac, čak i kad nije tu, može da vlada.
Mislio sam da će se to završiti kada odem. Mislio sam da ću, ako odem daleko, ubiti ga tako što ću ga zaboraviti. Otišao sam daleko, promenio gradove, kontinente, jezike, ljude, navike. Učio sam da svet može biti lep, da može biti smislen, da može biti komponovan, čist i svetao. Ali čovek nosi svoj mrak kao što nosi krv: možeš je pustiti, ali samo u malim količinama.
Otac je u meni nastavljao da postoji kao senka koja se ne vidi na suncu, ali se pojavi čim uđeš u zatvorenu prostoriju. I tada sam primetio još jedan, perfidan oblik njegovog prisustva: počeo je da se pojavljuje u mojoj želji da ga razumem. Da nađem uzrok. Da u njegovom detinjstvu pronađem objašnjenje. Da od njegovog poraza napravim tužnu priču. Da mu dam ljudskost i dostojanstvo. Da njegovo nasilje stilizujem i da mu dam humor, šarm i ironiju. Ali tu sam i počeo da ga ubijam.
Jer ubistvo nije uvek scena. Nekad je proces.
Ubio sam ga prvi put kada sam prestao da se pravdam u njegovo ime. Kada sam prestao da govorim: „bio je dobar čovek, samo je imao problem“. Kada sam prestao da u njegovoj rani tražim izgovor za moju. Kada sam odbio onu porodičnu mantru koja kaže da se sve prašta jer je „krv“.
Ubio sam ga drugi put kada sam shvatio da sažaljenje postaje saučesništvo. Postaje udobna fotelja za zločin. I da postoji trenutak u kojem moraš da prestaneš da tražiš objašnjenja, jer objašnjenja počnu da zvuče kao opravdanja.
Ubio sam ga treći put kada sam pristao da sram nije moj. Sram je njegov amanet. Ja sam ga samo dugo nosio u džepu, trošio ga na pogrešne cehove, plaćao njime svoju nesigurnost. A onda sam ga ostavio na stolu, kao što se ostavlja mito: „Ovo je tvoje. Ne moje.“
Najzad, ubio sam ga kada sam prvi put jasno rekao sebi: on je bio odrasli čovek. Mi smo bili deca. I to je jedina istina.
Ne znam da li je ikada osetio krivicu. Ne znam da li je ikada video šta je uradio. Neki ljudi ne gledaju unazad jer bi se raspali. Neki ne gledaju jer se ne kaju. Razlike su velike, a posledice iste.
Danas, kada pomislim na njega, ne osećam ni mržnju ni ljubav u onom čistom smislu. Osećam jednu vrstu hladne jasnoće. Kao kad stojiš pred Gojinim Saturnom i shvatiš da to nije slika, nego svedočanstvo o mogućnosti koja postoji u čoveku. O tome koliko daleko može da ode neko ko se boji sopstvene nemoći.
I kad se zapitam da li mi je otac ostavio išta dobro, ja bih, da imam hrabrosti, rekao: ostavio mi je sličnost.
On je ubio sina.
A ja sam, da bih preživeo, ubio oca.
Tagovi
