“Kako sam postao šovinista”: Mario Vargas Ljosa o feminizmu, novim inkvizicijima i viševekovnoj nepravdi

0
Profimedia

Paralelno sa svečanim otvaranjem trećeg Bijenala i dodeljivanjem Nagrade za roman koja nosi moje ime, u Gvadalahari (Meksiko) 27. maja 2019. Španiju i Latinsku Ameriku obišao je proglas koji je potpisalo više od stotinu književnika, optužujući me da sam „šovinista“ jer je premalo književnica pozvano da učestvuje na tom konkursu.

U tekstu su neki brojevi netačno predstavljeni. Tamo piše da je u „panelima“ učestvovalo trinaest muškaraca i samo tri žene, a zapravo je bilo sedam učesnica i njihov nastup je bio odličan, sudeći po aplauzima kojima ih je zasluženo nagradilo devet stotina studenata iz gotovo celog Meksika. Njih je Sajam knjiga u Gvadalahari pozvao da učestvuju na Bijenalu, i koristim priliku da im zahvalim na odličnoj organizaciji tog događaja. Proglas je, s druge strane, prećutao činjenicu da osam književnica, koje su bile pozvane, naposletku nisu došle iz različitih razloga; njihovo prisustvo bi nesumnjivo doprinelo boljoj proporciji žena i muškaraca na Bijenalu. A još čudnije je to što su tri pozvane književnice, koje nisu mogle da dođu, potpisale proglas koji nas optužuje da „diskriminišemo“ i „invizibilizujemo“ (sic).

Hteo bih da ukažem na konotaciju tog pisma, budući da ono, umesto da podrži veoma opravdanu odbranu žene protiv rodnog nasilja i protiv ograničenja čija je žrtva – ti uzroci zavređuju moju bezrezervnu solidarnost – nanosi štetu toj nužnoj borbi našeg vremena i pripisuje joj sektaški, okoreli fanatizam, kontraproduktivan za ciljeve kojima stremi.

Ništa se neće promeniti uspostavljanjem paritetnih kvota na književnim ili umetničkim konkursima; štaviše, žene i muškarci bi time bili veštački usklađeni, a uništila bi im se najvažnija (zapravo jedina važna) kategorija, koja im daje smisao i razlog postojanja: intelektualna i estetska konkurencija

Ovde nije reč o ratu između muškaraca i žena i njihovoj borbi za opstanak; reč je o ispravljanju viševekovne nepravde i okončanju zadrtosti i bahatosti uzrokovane religijom, predrasudama i davnašnjim lošim običajima, čija je žrtva (bila, i još uvek je) polovina čovečanstva. To nije borba žena protiv muškaraca već svih svesnih i odgovornih muškaraca i žena protiv manjine (a ponekad i većine) koja se tome protivi. Cilj te borbe je uspostavljanje istinske ravnopravnosti koja ne bi samo bila zakonom priznata (kao što se dešava u zapadnom svetu) već bi se odrazila na svakodnevni život i zaposlenje, gde još uvek postoji upadljiva diskriminacija i retko se poštuje princip jednakosti između muškaraca i žena kada je reč o poslu i zaradi.

Verovatno je ta borba protiv nejednakosti najviše izražena na intelektualnom polju, i nema sumnje da je književnost suštinski doprinela osudi takve nepravde i podsticanju akcija protiv nje. Otuda je proglas koji ovde komentarišem, odnosno paritetska i aritmetička jednakost koju on zastupa kako bi vratio prava žene u sferi književnosti, besmislen, pogrešan i apsurdan. U tom pogledu, trebalo bi na isti način numerički predstaviti prisustvo muškaraca i žena na svim književnim skupovima kako bi se postigla jednakost.

Kakva besmislica. Jedini prihvatljiv kriterijum u toj oblasti je kvalitet, a ne kvantitet. Ništa ne bi predstavljalo veću uvredu i diskriminaciju za žene nego da budu pozvane na književni skup radi forme ili broja, kako bi popunile aritmetičku kvotu kojom bi se tobože ostvarila jednakost, čime bi ona bila iskarikirana, obesmišljena.

U jednom zanimljivom komentaru o pomenutom proglasu, Alberto Olmos (u listu El Confidencial) opovrgava tobožnju diskriminaciju žena na izdavačkom polju, otkrivajući da na direktorskim mestima dobrog dela španskih izdavačkih kuća nisu muškarci već žene. A na osnovu zaključaka koje mogu da izvedem na svom primeru, direktorka moje izdavačke kuće Alfaguara, Pilar Rejes, besprekorno radi svoj posao. Teško bi neko mogao da me ubedi da ona u svom poslu diskriminiše književnice. A verovatno bi se to moglo reći i za njene koleginice. Uostalom, dovoljno je pogledati spisak najprodavanijih knjiga da bi se uvidelo da žene obično prodaju mnogo više knjiga od svojih muških kolega.

Kada je reč o borbi protiv diskriminacije žena i rodnom nasilju, to nije pravi put. Svakodnevno do nas stižu informacije o ubistvima koje muškarac počini nad svojom partnerkom, o tome da adolescentkinje kolektivno siluje banda nasilnika čiji je um poremećen alkoholom ili drogama, da su žene veće žrtve nezaposlenosti i niskih plata nego muškarci, i još hiljadu drugih primera radikalne nepravde koja vapi da bude ispravljena. Ništa od toga neće se promeniti uspostavljanjem paritetnih kvota na književnim ili umetničkim konkursima; štaviše, oni bi time bili veštački usklađeni, a uništila bi im se najvažnija (zapravo jedina važna) kategorija, koja im daje smisao i razlog postojanja: intelektualna i estetska konkurencija.

U svom poslednjem članku u Njujork tajmsu, Martin Kaparos se pita, povodom ove teme, da li jučerašnje žrtve danas zapravo postaju nasilnici. On spominje nedavni slučaj pisca koji je, na književnom skupu u Kostariki, morao da pobegne s tog mesta ne održavši svoje izlaganje, jer mu je žena komandos pripretila. Optužili su ga za „bračno nasilje“, ne davši mu priliku da se opravda ili odbrani.

Feminizam će doći u opasnost od izopačenja ukoliko pođe fanatičnom i beskrupuloznom linijom koja se, nažalost, u poslednje vreme u više navrata ispoljavala, u vidu želje za revizijom kulturne i književne tradicije i za njenim ispravljanjem, tako što bi se prilagodila novom kanonu, odnosno podlegla cenzuri

Tekst Martina Kaparosa završava se na način koji treba spomenuti: „To je radost i olakšanje za (skoro) sve, i može poslužiti da se promeni mnogo stvari kojima je promena neophodna; između ostalog, može ostaviti iza sebe logiku suprotstavljenih strana. Treba potražiti postove Me Too, koji ukazuju na odluke koje treba da razmotre i prihvate mnogi kako one ne bi bile privilegija malobrojnih; na potrebu da se definišu greške i zločini i donese odluka o kaznama koje zaslužuju; na to da konkretnim i potencijalnim žrtvama treba omogućiti velikodušnost koju pređašnje okolnosti nisu dozvoljavale. Da treba obnoviti zakon smisla, smisao zakona, podstaći toleranciju. Da ne treba uzvraćati oko za oko, ujed za ujedom, kako bi se neke stvari istinski promenile.“

Feminizam će doći u opasnost od izopačenja ukoliko pođe fanatičnom i beskrupuloznom linijom koja se, nažalost, u poslednje vreme u više navrata ispoljavala, u vidu želje za revizijom kulturne i književne tradicije i za njenim ispravljanjem, tako što bi se prilagodila novom kanonu, odnosno podlegla cenzuri. Na taj način bi želja za pravdom bila zamenjena gnevom i frustracijom.

Kada je reč o meni, uveravam vas da, dokle god budu postojali Bijenale i Nagrada za roman koja nosi moje ime, neće biti aritmetičke kvote muškaraca i žena, već će jedini kriterijum po kojem će učesnici dobijati pozive i dalje biti njihovo književno umeće.

Madrid, juna 2019.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime