Kako je varanje na fakultetima postalo globalni biznis: “Svi univerziteti pretvoriće se u štamparije diploma”

0
Foto Profimedia

Trebalo je platiti školarinu. I kiriju. Zato je Meri Mbugua, studentkinja iz Kenije, počela da traži posao. Prvo je pokušala da prodaje polise osiguranja. Potom je sedela na hotelskoj recepciji, ali je hotel bankrotirao.

Onda joj je prijatelj ponudio da joj pomogne da se probije u “akademskom pisanju”, unosnoj industriji u Keniji koja podrazumeva onlajn izradu školskih zadataka za studente u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji. Meri nije bila najsrećnija zbog toga.

“To je varanje”, kaže. “Ali imam li izbora? Moramo da zarađujemo novac. Moramo od nečega da živimo.”

Otkada je američko tužilaštvo podiglo optužnicu protiv grupe bogatih roditelja i školskih trenera ove godine zbog prevare i davanja mita, imućni američki studenti sada su na apliciranju za koledž pod lupom. Manje se pažnje obraća na trikove kojima se koriste kada već upišu studije.

Varanje na fakultetu nije ništa novo, ali mu je internet dao globalne, industrijske razmere. Pojavili su se i sajtovi poput Ace-MyHomework i EssayShark koji ljudima u razvijenim zemljama nude kompletnu izradu domaćih zadataka, seminarskih radova i eseja.

Iako se slične usluge mogu pronaći već čitavu deceniju, stručnjaci navode da je sa unapređenjem ovakvih sajtova koji nude korisničku podršku u svako doba i povraćaj novca potražnja porasla. Rezultat? Milioni eseja na godišnjem nivou se naručuju u okviru globalne industrije koja obezbeđuje osnovni izvor prihoda zaposlenima koji se ovime neretko bave puno radno vreme.

Industrija “eseja na upit” znatno se proširila u razvijenim zemljama u kojima veliki broj stanovnika govori engleski jezik, internet konekcija je dostupna i brza, a diplomaca ima više nego radnih mesta, naročito u Keniji, Indiji i Ukrajini. Fejsbuk grupa koja okuplja “akademske pisce” u Keniji broji više od 50.000 članova.

Meri je prvo mesecima vežbala, a potom je počela da piše eseje o svemu od toga da li bi ljudi trebalo da kolonizuju svemir do eutanazije. Najveća suma koju je zaradila za mesec dana bila je 320 dolara. Više nego što je ikada zaradila u životu.

Istraživanje studenata u Severnoj Americi iz 2005. godine pokazalo je da sedam odsto njih priznaje da je predalo radove koje je napisao neko drugi, dok je tri odsto studenata priznalo da je eseje kupilo na nekoj od onlajn platformi. Ket Elis koja se bavi istraživanjem ove teme navodi da se svake godine na globalnom nivou naručuju milioni eseja.

“Ovo je ogroman problem”, kaže Triša Bertram Galant, direktorka kancelarije za akademsku čestitost na Univerzitetu u Kaliforniji. “Ako ne budemo preduzeli ništa povodom ovoga, svaki akreditovani univerzitet pretvorićemo u štampariju diploma.”

Kada su se ovi veb-sajtovi prvi put pojavili pre više od decenije, sadržali su reference, dodaje dr Betram Galant. Sada su postali bezobrazni.

“Možete se opustiti pošto su naši pouzdani, stručni autori izradili esej vrhunskog kvaliteta bez plagiranja samo za vas”, navodi se u opisu sajta Academized koji naplaćuje 15 dolara po strani za esej na prvoj godini fakulteta. Ako želite da esej dobijete za tri sata, umesto dve nedelje, cena po strani iznosi 42 dolara.

“Bez obzira na to koja vrsta akademskog rada vam je potrebna, jednostavna i bezbedna opcija je unajmiti nekog ko će vam napisati esej po ceni koju možete sebi da priuštite”, poručuje EssayShark.com. “Uštedite sebi vreme.”

EssayShark je u mejlu naveo da kompanija svoje usluge ne smatra varanjem i da jasno informiše student da eseji služe za “istraživačke svrhe ili kao reference”, te da im namena nije da ih studenti predaju kao svoje.

Predstavnici sajtova Academized i Ace-MyHomework nisu želeli da komentarišu navode.

Veliki skandal u Australiji podstakao je zvaničnike univerziteta da pokušaju da iskorene ovu praksu. Britanski univerziteti takođe to pokušavaju.

Stručnjaci navode da u Americi, niti u Keniji, ne postoji federalni zakon koji predviđa zabranu kupovine ili prodaje akademskih radova.

“Pošto američke institucije nisu bile ugrožene ovom pojavom kao australijske škole, lakše je da se pretvaramo da se ništa ne događa”, kaže Bil Loler, potpredsednik kompanije Turnitin koja razvija softvere za prepoznavanje plagijata. On dodaje da na nekim koledžima ima studenata koji sami nisu napisali ni jedan jedini rad. “Sve su kupili.”

Kupovina eseja i drugih radova od autora poput Meri Mbugue teža je za otkrivanje od plagiranja, zato što takvi eseji neće biti označeni kada se uporede sa bazom prethodno prikupljenih eseja; oni su, u principu, originalni radovi.

Turnitin je, međutim, ove godine proizveo Autorship Investigate koji korišćenjem rečeničnih obrazaca i metapodataka pokušava da utvrdi da li je student napisao rad ili ipak neko drugi.

Neki sajtovi funkcionišu po principu eBay-a, sa kupcima i prodavcima koji nude i biraju određene radove. Drugi rade kao Uber; povezuju očajne studente sa dostupnim autorima.

Identitet i lokacija autora i studenta u svakom slučaju su sakriveni.

U Keniji u kojoj godišnji prihod po glavi stanovnika iznosi tek 1.700 dolara, akademski pisci mogu da zarade i do 2.000 dolara mesečno, navodi Rojnoris Ndiritu (28) koji se bavi upravo ovim poslom.

Većina ljudi u Keniji ne smatra ovu praksu nemoralnom.

U zaokretu globalizacije i autsorsinga, neki sajtovi počeli su da reklamiraju zaposlene iz Amerike pošto se industriji pridružuje sve veći broj stranih autora. Jedan sajt kao svoj cilj navodi “vraćanje radnih mesta Americi”, a američki autori koji naplaćuju 30 dolara po strani ističu da nude visokokvalitetnu uslugu, bez idioma ili grešaka koje bi mogle da pobude sumnju.

Meri Mbugua (25) našla se na raskrsnici. Diplomirala je 2018. godine i otad poslala CV na desetine adresa. Sada prodaje kuhinjsko posuđe.

Kaže da se nikada nije osećala dobro u vezi sa poslom.

“Ljudi govore da su obrazovni sistemi u SAD i Britaniji vrhunski”, kaže Meri. “Ne bih rekla da su ti studenti bolji od nas. Mi smo učili i sami pisali radove.”

Pišu FARA STOKMAN i KARLOS MUREITI

Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 10. oktobra.

© 2019 The New York Times

U novom broju Njujork tajmsa čitajte i:

Nigerijski ekstremisti – Rat Nigerije sa ekstremistima traje već čitavu deceniju, a oružanici Boko Harama i dalje haraju nekažnjeni zemljom. Njihovi borci imaju naprednije dronove od vojske i vrlo su dobro naoružani zahvaljujući napadima na vojne brigade. Napade izvode skoro svakodnevno, a za stanovništvo u pojedinim područjima mir deluje kao utopija udaljena svetlosnim godinama.

Moralna kriza na američkim granicama – Otkada je Trampova administracija pooštrila mere protiv imigracije i predvidela čak i odvajanje migrantske dece od roditelja koji borave u pretrpanim kampovima, pogranična policija SAD zapala je u moralnu krizu: ljudi ih mrze, nazivaju izdajnicima i ubicama dece, a među agentima sve je veća stopa samoubistava.

Brejkdenseri na Olimpijadi – Nove generacije olimpijaca briljiraju u netradicionalnim sportovima, a prošle godine u olkviru Olimpijskih igara mladih održano je prvo brejkdens takmičenje. Mladi brejkdenseri sanjaju da će i oni, posle prilike za surfere, skejtbordere i kajtbordere, kući doneti pravo olimpijsko zlato.

Meritokratija uništava Ameriku – Dejvid Bruks u svojoj kolumni piše o dve vrste meritokratije u Americi i navodi da ona ekskluzivna uništava zemlju: institucije svoj uticaj mere brojem ljudi koje mogu da odbiju, umesto da rade na inkluziji. Ako Amerika ne proširi institucije i ne omogući pristup nagradama koje one donose, nastaviće da se raspada.

Braća koja trče – Istraživanjem trojice braće, prvoklasnih atletičara, ponuđena je teorija da definitivno ne postoji jedan jedini ispravan način da se dete oblikuje u vrhunskog sportistu. Štaviše, jednake šanse za uspeh u određenom sportu ima i ako se uporedo bavi i drugim sportovima.

Kloniranje kućnih ljubimaca – Smrt kućnog ljubimca može da bude užasno stresan događaj; međutim, Kinezi imaju rešenje i za ovaj problem – kloniranje. Ipak, još uvek nije moguće presaditi (o)sećanja ljubimaca, iako neki naučnici veruju da će i to biti moguće u budućnosti zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

Povratak Sare Konor – Karijeru Linde Hamilton obeležila je upravo uloga Sare Konor u čuvenom “Terminatoru” sa Arnoldom Švarcenegerom. Iako je Linda mislila da je film iza nje, ponovo je odigrala ulogu svog života u novom filmu “Terminator: Dark Fate”.

Zašto je teško dobro se naspavati – Aplikacije za praćenje sna koji bi trebalo da nam pomognu da spavamo kvalitetnije ili makar duže sve su popularnije. Ipak, stručnjaci smatraju da ne samo da mogu biti neefikasne, već i kontraproduktivne.

Japanske tate u problemu – Japan je jedna od zemalja sa najbolje uređenim sistemom porodiljskog odsustva koje podrazumeva i novopečene očeve. U teoriji, doduše. U praksi se Japanci uglavnom susreću sa odmazdom na radnom mestu i odsustvo im se skoro po pravilu obije o glavu.

Čitajte i zašto bosanske izbeglice napuštaju Sent Luis, američki grad koji su oživeli, zašto su u Libanu sve popularnija masovna venčanja, nova otkrića u vezi sa lekom za rakom, šta podrazumeva posao diplomate za tehnologiju, kako prehrambena industrija utiče na globalnu politiku, u čemu je moć filma “Hustlers“, kako Stiven King vidi odnos stvarnosti i fikcije, zašto je Edi Marfi odlučio da se vrati na scenu, hoće li Afrika zaigrati vrhunsku košarku, kako izgledaju “nedolični” planovi za rekonstrukciju železničke stanice u Parizu, može li se performans prodavati kolekcionarima kao konvencionalna umetnost, hoće li Olimpijske igre obeležiti protesti sportista, da li i kako psihodelične supstance mogu pomoći u poboljšanju mentalnog zdravlja, kako je najlakše – i sve popularnije – hakovati nekoga, o čemu govori nova biografija Suzan Zontag, kako Kina vrbuje špijune, može li se uspeti u tehnološkoj industriji iako ste u srednjim godinama i zašto u Francuskoj ima toliko nasilja nad ženama.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime