Kako je Spens postao logor (30 godina nakon rata)

Da je sportska hala Spens, jedan od simbola Novog Sada, nakon razaranja Vukovara 1991. godine služila kao koncentracioni logor za zarobljene civile i vojnike, Novosađani su saznali više od trideset godina nakon što je krvavi rat na području nekadašnje Jugoslavije okončan.

U blaženom neznanju nastavili bi živeti verovatno i narednih trideset godina sve da pevač Toni Cetinski nije odlučio da svoj koncert, zakazan za 8. mart, baš u dvorani Spens, otkaže svega nekoliko sati pred početak.

Nakon dugog razmatranja, pa i demokratskog poziva publici da mu kaže šta mu je činiti, Cetinski je na Dan žena presekao i odlučio da otkaže koncert, jer je „upoznat sa brojnim svedočanstvima ljudi za koje ta dvorana nosi teške uspomene iz ratnih devedesetih“.

Ovaj razlog za otkazivanje nastupa podigao je obrve mnogih u Srbiji, pogotovo među Novosađanima koji su proživeli taj period, a koji u svojoj memoriji nemaju nikakvu karticu sa zapisom o mučenjima ljudi u arhitektonskom biseru građenom kroz samodoprinose pre četrdeset i pet godina.

Bilo im je, između ostalog, čudno što se čitava frka digla baš sada, iako je u prethodnim godinama sam Cetinski nastupao na Spensu, hrvatska rukometna reprezentacija je igrala u toj dvorani, a na spisak izvođača upisali su se i Džiboni, Parni valjak, Prljavo kazalište, Severina…

Na internetu se i dalje može pronaći snimak sa Jugovizije iz marta 1991. godine, kada je sa pesmom „Marina“, kao predstavnik Televizije Novi Sad, učestvovao upravo Toni Cetinski. Nasuprot tome, video-zapisa ili novinskih tekstova u digitalnom formatu o dovoženju i mučenju zarobljenika na Spensu – nema. I nije bilo potrebno mnogo da se od braniteljskog gneva, kroz samo nekoliko dana, stigne ravno u novembar 1991. godine, u vukovarsko blato, u šut razorenog grada, i da se otkopaju humke i raskrvave ožiljci koji nas, po ko zna koji put, vode do „a-šta-su-oni-nama-radili“ polemike, u nepriznavanje nijedne žrtve – osim sopstvene. Od poruke „Samo ljubav“, kojom se najavljivao koncert Cetinskog u Novom Sadu, ostalo je malo šta. Sada je teret prebačen na Jakova Jozinovića, pevača koji je rođen deset godina nakon što su ratna stradanja prestala.

Kako je nastala priča o logoru

O Spensu kao logoru učestalije je počelo da se piše na društvenim mrežama početkom ovog marta. Osoba koja se predstavlja kao „domoljubni pisac“ objavila je da je Cetinski odgovorio na apel da ne nastupa na Spensu. Pevač u svom odgovoru poručuje da nije znao za događaje, uz poruku da se „ne ponovilo više nikom nikad“, kao i da će razmisliti o otkazivanju koncerta zbog velikih troškova i penala.

Koji sat kasnije ista osoba je napisala da su „hrvatski branitelji, iscrpljeni mjesecima opsade, u SPENS dovoženi kao u prvu postaju pakla“, te se iznose tvrdnje o „špalirima užasa“, pendrecima, kundacima, o kricima koji su odjekivali hodnicima, zlostavljanju i prebijanju žena, od kojih su neke bile i trudnice. Ubrzo su apeli udruženja branitelja počeli da se umnožavaju na društvenim mrežama, a pridružilo im se i Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora (HDLSKL).

U svom zahtevu da se odustane od nastupa na Spensu, ovo udruženje tvrdi da su u ovom logoru „zidovi i podovi natopljeni krvlju i mukom“, kao i da se „mnogima gubi svaki trag te da im je sudbina i danas nepoznata“. Ubrzo su ove apele objavili pojedini hrvatski portali i stvar je tako „institucionalizovana“.

Podaci ovog društva korišćeni su u prošlosti i za izradu publikacije o logorima za Hrvate na teritoriji Srbije. Na njihovom sajtu može se pronaći i jedno svedočenje osobe koja je potpisana inicijalima V. M. HDLSKL tvrdi da je kroz Spens prošlo čak 5.000 ljudi, koji su zadržavani više od nekoliko dana, kao i da nije poznato da li je neko ovde ubijen, ali da se nekim osobama gubi trag. Navode i da je policija opkoljavala zgradu spolja i iznutra.

Nije poznato odakle potiče ovo svedočenje, ali brojka o 5.000 pominje se i u objavama u kojima je podeljena slika knjige „Putevima pakla u 21. stoljeće“, čiji je autor Danijel Rehak, bivši predsednik HDLSKL-a, po kojem je nazvana sportska dvorana u Vukovaru.

Osim ovog, postoji još jedno, manje poznato svedočenje o Spensu kao mestu na koje su ljudi odvoženi, ali ono baca nešto drugačije svetlo na dešavanja. U Monitoringu suđenja za ratne zločine iz 2009. godine navodi se deo iz presude vukovarskog suda, prema kojoj je muškarac ranjen novembra 1991. morao da ostane u grupi pritvorenih, nakon čega je odveden u Kombinat „Borovo“, zatim u Dalj, te na kraju u halu Spens „odakle su ga odveli njegovi prijatelji koji su ga prepoznali“.

Pre martovskih apela upućenih Cetinskom i Jozinoviću, na Fejsbuku gotovo i da nema objava o Spensu kao logoru. Jedna osoba podelila je objavu 2024. i 2025. godine koja se, po svemu sudeći, oslanja na pomenutu knjigu HDLSKL-a, a sličan sadržaj je 2020. godine objavila i Hrvatska braniteljska pučka stranka. Najraniji zapis koji se može naći datira iz 2014. kada je podeljen link s naslovom „Kad Doris Dragović pjeva u dvorani koja je bila mučilište vukovarskih branitelja“.

Fond za humanitarno pravo objavio je 2020. godine publikaciju „Dosije: Logori za Hrvate na teritoriji Srbije“, a kao jedan od izvora navodi se HDLSKL. U publikaciji se navodi da je JNA, nakon zauzimanja Vukovara 18. novembra 1991, zarobila veliki broj pripadnika hrvatskih snaga i civila, koje je potom autobusima i kamionima prebacila na teritoriju Vojvodine, gde je već u septembru iste godine bilo formirano nekoliko logora za ratne zarobljenike. Najveći logor bio je u Kazneno-popravnom domu Sremska Mitrovica, tu su još i banatska sela Begejci i Stajićevo, te kasarna JNA u Aleksincu i KPD u Nišu.

Bilo je formirano i nekoliko manjih prolaznih logora i centara, među kojima se pominje i kasarna JNA u Paragovu kod Novog Sada. Fond za humanitarno pravo navodi da je kroz logore prošlo oko 7.000 ljudi, dok je 3.500 njih zadržano. U njima su provodili od par dana do devet meseci. Za formiranje ovih logora, poput Stajićeva ili Šikare kod Sombora, postoje pisane naredbe koje su bile vojna tajna.

Novi Sad se pominje u kontekstu mesta, uz Bogojevo, preko kojeg su se konvoji kretali ka drugim centrima. Spens se uopšte ne pominje.

Priča o Spensu

Zvaničan naziv Spensa je Sportski i poslovni centar Vojvodina, dok je Spens u stvari akronim za Stonotenisko prvenstvo Evrope Novi Sad. Bio je to drugačiji period za Novi Sad, drugačiji period za sve. Novi Sad se menjao, postojao je polet.

Odluka o izgradnji je doneta 1978. godine, jer je Novi Sad trebalo da organizuje Svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1983. Međutim, kako je Kina odustala od organizovanja prvenstva 1981, Novi Sad je uskočio i, pomalo riskantno, odlučio sebi da skrati rok za izgradnju objekta i ugosti stonotenisere već 1981. godine.

Tokom četiri i po decenije postojanja Spens je postao jedan od simbola grada, odnosno kako se navodi u knjizi o ovom objektu – „mera grada“. Novosađani su prilično osetljivi na ovu građevinu, uprkos tome što već godinama unazad postoje ozbiljni problemi sa funkcionisanjem i njegovim „oživljavanjem“. Osetio je ljutitu reakciju na svojoj koži i bivši gradonačelnik Miloš Vučević, kada je nespretno izjavio da bi možda bilo najbolje da se sruši i izgradi manji, funkcionalniji i ekonomičniji objekat. Vrlo brzo morao je da se „vadi“.

Jednim svojim delom Spens je zastakljen, pa iz njega može da se posmatra grad, ali se može i zaviriti u njega. To je jedan od razloga zbog kojih je Novosađanima teško da zamisle da je neko, na primer ispod čuvenog „Svemirca“, nekada najvećeg lustera u Evropi, sistemski prebijan samo zato što je druge nacionalnosti.

U svedočenju objavljenom na sajtu HDLSKL-a navodi se kako su zarobljenici bili i na galeriji, odakle su mogli da posmatraju dvoranu punu prognanih. Tu se takođe krije jedan od razloga zašto su se Novosađani počešali po glavi na tvrdnje o koncentracionom logoru, jer je Spens tih godina radio i njime je prolazio veliki broj ljudi. Svako je mogao da zastane i pogleda u dvoranu.

Novinari koji su tih godina radili, a koji su bili svesni užasa koji se odvijao u Vukovaru, kao i zloglasne uloge Novosadskog korpusa u rušenju jednog grada, ne mogu da se prisete masovnog dovođenja zarobljenika, a pogogovo ne masovnog i sistemskog mučenja civila. Marina Fratucan je u komentaru na jednu objavu na Fejsbuku napisala da je Spens korišćen za prihvat izbeglica, te da je kao novinarka pratila „sva proterivanja i mučenja nesrpskog stanovništva u Vojvodini tih godina“, te da za ove tvrdnje nije čula.

Novinarka Branislava Opranović posvedočila je za N1 da je izveštavala u noći kada su na Spens, iz razorenog Vukovara, pristigle izbeglice. Kako se prisetila, nikome nije pisalo na čelu da li su Srbi i Hrvati, niti ih je to pitala. Objasnila je i da je nastala panika kada je sa razglasa rečeno da Hrvati izađu na jedan izlaz, a Srbi na drugi. Čekali su ih autobusi i oni su odvoženi dalje, gde – ne zna. Po njenim rečima, ovim stvarima se treba ozbiljno baviti, a ne na nivou trača jer neki pevač nije održao koncert, zaključujući sa „mož’ misliti“.

U izdanju „Borbe“ od 22. novembra 1991. objavljen je tekst o tome da „Odiseja više hiljada izbeglica iz Vukovara i dalje traje“. Kako se navodi, za dva dana na Spens je stiglo više od 1.100 evakuisanih ljudi, koji se nakon evidentiranja i pružanja pomoći upućuju „dalje u mesta gde će izvesno vreme biti stacionirani“. Među onima koji su se tih dana našli na Spensu bilo je najviše Hrvata, više od 600 njih. Navodi se i da je sprovedena anketa i da je većina ljudi rekla da bi želela da bude vraćena u Hrvatsku. Novosađani se sećaju i toga da je Spens bio i prihvatni centar za izbegle iz Krajine 1995. godine. Traktori, stari automobili i druga prevozna sredstva kojima su pristigli pred naletom hrvatskih snaga, bili su parkirani oko Spensa. O tome postoje i digitalne arhive, pa list „Svet“ donosi reportažu o izbeglicama koje su došle na Spens, dok „Borba“ 17. avgusta 1995. piše da je kroz ovaj objekat prošlo više od 12.000 ljudi.

***

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS