Kako je govorio Branko Cvejić: “Važno je da ne živite kao Bane Bumbar”

0
Foto Igor Pavićević

Legendarni glumac Branko Cvejić preminuo je u svojoj 75. godini života. Bio je dugogodišnji član Jugoslovenskog dramskog pozorišta i njegov nekadašnji direktor. Iza sebe je ostavio veliki broj predstava, ali i uloga u TV serijama, filmovima i dramama. Između ostalog, ostavio je i intervju Nedeljniku koji je dao 2015. godine.

U njemu se osvrnuo na neke od mnogih uloga koje je odigrao, a naročito na onu po kojoj je ostao prepoznatljiv – Baneta Bumbara u seriji “Grlom u jagode”, kao i na sunovrat pozorišta i kulture, socijalizam…

Branko Cvejić je kroz ulogu Baneta Bumbara postao simbol svih nostalgija. Poznata muzička špica iz serije i njegov monolog u kojem je vrteo film o nekadašnjem Beogradu, prvom fići, klizanju na Tašu… postala je glumčeva prva identifikacija. Ali, i pored toga što mu je već odomaćen nadimak “Bane Bumbar” s kojim sam ga i najavio na redakcijskom kolegijumu, Cvejić nema problema sa šarenilom svoje profesionalne biografije jer je glumio sve pa i sumorno-opakog vlasnika gej kluba u predstavi “Izopačeni”, a proteklih dana ga gledamo u odličnoj “Gladi” u Mikser hausu.

Pre toga bilo je toliko toga pa čak imao i funkcionerski mandat u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.   

U predstavi “Glad”, neko je gladan ljubavi svoje ćerke, neko pažnje mladog ljubavnika, a večera nikako da stigne… Čega smo mi gladni?

“To može na razne načine da se tumači. Sve počinje naravno od nemaštine, od praznog džepa, prave gladi. Ali i pored tog praznog džepa, možda bismo mogli da se osećamo makar malo bolje kada bi neke druge stvari bile drugačije. Imam stalni utisak nekih nepravdi kojima smo izloženi. Nebitno da li se radi o slučaju sa ombudsmanom ili je nešto drugo u pitanju. I stalno vas neko ubeđuje da vam je u suštini bolje. “Nije kriminal kao u Njujorku”. Ali ni to nije tačno, jer u Njujorku poslednjih deset dana nije bilo ubistva a ovde ne prođe ni jedan jedini dan bez toga. Neko zaista misli da će, ako vam kaže u medijima da vam je bolje, a vi to sami i dalje ne vidite, vam biti bolje. Ali kako?”.

Na pitanje o svom omiljenom jelu, imao je veoma zanimljiv odgovor.

“A što se tiče gladi i predstave “Glad”, na pitanje šta najviše volim da jedem odgovoram kačamak, a on može da se jede u neverovatnim varijantama. Sa vodom, pa se stavi slanina i to je cicvara. Može da se pravi sa sirom i kajmakom. Onda može da se ide do kraja da jedete kačamak sa tartufima, ili sa jastogom jer se on često služi uz palentu. Ali osnova je kačamak. Fali nam osnova. Gladni smo te osnove da bi mogli da idemo dalje”.

Kada ste spomenuli to ubeđivanje da nam je bolje onda ide i činjenica da mi imamo višedecenijsku tradiciju u tome da nam političari popravljaju dioptriju. Da nam govore o odličnim stvarima koje mi ne vidimo.

“Možda je to i u opisu radnog mesta naših političara. I mogu to da shvatim samo što ne mogu da razumem kako oni, kao misleća bića, veruju u to. A izgleda da veruju. Nisam igrao u pozorištu u vreme mandata direktora JDP i bilo mi je veoma zanimljivo kad sam se posle toga vratio glumi. Kad se spremala “Glad” zatražili su mi biografiju potrebnu za program predstave. Napisao sam da sam rođen u prvoj polovini prošlog veka, da sam u prvom životu igrao mnogo na televiziji, pozorištu, filmu… Da sam imao sreće da igram u nekoliko značajnih projekata. Da sam 10 godina pomagao Jovanu Ćirilovu da vodi pozorište, a i deset godina sam ga i sam vodio. I to je kraj biografije. A sada, u drugom životu, radim kao glumac početnik pa da vidimo dokle ću da stignem”.

Ima li nešto što je ostalo da napišete u tom prvom delu biografije? Ili što je preostalo za druge deo koji ćete tek da pišete?

“Radoznao sam. Mrzi me da ne radim. Tu su one redovne tužne stvari da se stariji glumci razboljevaju ili, nažalost, odu zauvek, pa sam često i ja tokom karijere uskakao na njihovo mesto. A sada se ja tome približavam, da i mene zamenjuju i uskaču. Imam razmišljanja da možda nije ni trebalo da se bavim ovim poslom. Ali daleko od toga da sam nezadovoljan. Mislim da sam uradio dosta. I kao glumac a i za Jugoslovensko dramsko pozorište. Tokom karijere pomislite “Radio sam, ali će drugi to zaboraviti”. Ali nije tako. Radio sam razne stvari u pozorištu. Imao sam vrlo zanimljive uloge. U skorije vreme i predstavu “Izopačeni” zbog koje me je čak jedan LGBT portal proglasio gej ikonom. To me je iznenadilo”.

Neko se angažovao oko gej prava, neko zbog nekih sasvim drugih a koji društveni angažman vas zanima?

“Celog života sam smatrao da se moj društveni angažman sastoji u tome da se podmetnem za Jugoslovensko dramsko. Nikad nisam imao želju da ulazim u neke političke vode. Voleo bih da skupljam novac za bolesnu decu. Mada mi ponekad te javne akcije izgledaju kao promocija samog sebe. Nisam lažno skroman, ali zašto bih morao sve moje akcije javno da objavljujem”.

Rekli ste da je naš socijalizam bio privid srećnog života. Mi kao da stalno živimo u prividima a u kojem od njih živimo danas?

“Ovo više nije privid. Ovo je očigledna stvar. To je stanje jednog dugotrajnog teškog života. I to se stalno pravda ili svetskom krizom ili nekim drugim nesrećnim okolnostima za koje mi nismo krivi. Priča se “Vidi kako je nama divno, a pogledajte samo Grčku”. Ne znam dokle će moći to tako da ide. Ali, vidite da neki ljudi ipak veruju u to. O tome govore i visoki rejtinzi pojedinaca i partija. Možda oni žive u prividu, ili možda sam ipak ja taj koji živim u njemu. Privid je kad kažu već nam je bolje samo vi to ne primećujete. Počeo sam da se okrećem da vidim da li mogu da primetim boljitak. Živimo u doba demokratije i nema zabrane, ali odjednom nestaju neke stvari. Da ne pominjem “Utisak nedelje”. Nedavno je u novinama jedan upravnik pozorišta izjavio “Reći ću sve javno u Utisku nedelje”. I on unapred ima autocenzuru. Eto gde smo”.

Ispred vašeg JDP smo imali redove. Ali mi uvek nešto zameramo. Zameramo kad ljudi ne idu u pozorište, ali i kad stoje u redu za jeftinije karte jer je to “pozorište za tri groša”.

“Znate šta, nisam siguran da bi, da su normalne okolnosti, pozorišta trebalo da budu za dinar. S druge strane, ovo je fantastična akcija i divno je što se narod pokrenuo da ide u pozorište. To je bio izuzetan okidač i jedna od najboljih  marketinških akcija banaka. Mislim da ti redovi ispred JDP pokreću ljude da krenu i u druga pozorišta. Na kraju krajeva, dobro je i što smo igrali “Višnjika” od Čehova u prepunom pozorištu. Ranije nije bilo tako i uvek je ta predstava imala određenu publiku ali sada je bilo prepuno. I odjednom je to praznik i za glumce a i sama predstava je bolja. Ali ako mislite da to rešava finansiranje jednog dela te kulture i pozorišta onda to nije tačno. Finansiranje pozorišta je na ivici egzistencije i to ne samo zbog malih plata. Za programe pozorišta se izdvaja jako malo. Možda se nađu sredstva za jednu predstavu, ali ne postoji pozorište koje može da radi samo jednu premijeru godišnje”.

Rekao je tada da je sunovrat pozorišta već tada bio u toku.

“Tu nastaje ogroman problem. Bilo je užasno glupih predloga političara – “Igrajte stare predstave”. Ali dokle? Postoji limit do kojeg može nešto da se igra. Ali stalno vas neki ljudi ubeđuju da oni znaju. Ako znaju sve o košarci, a izgleda da znaju, ne mora da znači da znaju i ostale stvari. Neka pitaju ljude kako treba i šta treba da se uradi da bi kultura uopšte mogla da egzistira. Neću da pominjem imena ali da kažem da nije sad počeo sunovrat pozorišta i kulture uopšte. Počeo je on već pre par godina i to stalnim smanjivanjem zaposlenih i sredstava. Sad je sve došlo do samog kraja. I onda se pitate “Pa neko će možda da zatvori sve to”. Možda zaključe da kultura i ne treba da postoji. Ne znam samo u šta bi se pretvorile te zgrade pozorišta. Ali estrada je neviđena i nema šanse da se od nje spasite. Oni bi te zgrade pokupovali i sutra bi tu bila Prva, Druga, treća Grand parada. Rekli bi divan prostor. Ne napadam estradu, treba da postoji, ali ta borba je unapred izgubljena. Toliko se sve uprostačilo i kad bi neko od tih folkera krenuo da peva nešto normalno svi bi ga ispljuvali i ne bi imao šta da traži.Ne bi mogao u to buduće pozorište… Hahaha… Ne bi mogao”.

Zašto je u godinama posle 5. oktobra 2000. svaka vlast izbegavala da se bavi kulturnom politikom. Ispada da je sve na tržištu pa čak i kultura a nije moguće baš lako naći neki Esmark za srpsko pozorište?

“Imali smo 5. oktobra revolucionarni zanos i sve je krenulo sjajno, pa i kultura i pozorišta. To je vodila i stranka DS preko ljudi koji su to odlično radili. Ali ta ista stranka i sa nekim drugim ljudima je počela da urušava kulturu. Nisu je urušili samo ovi koji su došli posle DS. Oni su samo nastavili već započeto. Razmišljaju: “Ako su ovi pre nas već smanjili sredstva pa što bi ih mi povećali i davali više”. Dakle, niko ne može da bude amnestiran”.

Ne može se sve staviti na tržište?

“Pa tržište je da tu visoku kulturu država mora da pomaže ako želi dobro svom narodu. Ako ne želi, onda će da pusti sve pa ćemo da imamo sutra samo estradu ili Kursadžije i sve ovo što danas i imamo”.

Ta formula jeftine zabave pokazala se uspešnom od Miloševića do danas.

“Nemam ništa proptiv Pinka. Neka postoji, ali neka egzistira i nešto drugo. Nekada nisam mogao da zamislim da ću propustiti vesti, dnevnik na B92. A sada me baš briga. Nekada mi je radio uvek bio na 92,5 MHZ, a sad mogu da slušam i drugu muziku. Postali su svi isti. Ima i ljudi koji ne otvaraju novine, ne gledaju dnevnik. Može i tako”.

Da li ste i vi takvi?

“Nisam. Gledam sve i trudim se da se obavestim o svemu. Možda je to i loše”.

Šta vas nervira kad otvorite novine?

“Jedno vreme su me najviše nervirale srednje strane novina. Ono “Gde su, šta rade”, “Kad su i gde su i koga su”. Onda sam uhvatio da i sam gledam te stvari kao budala. Ne znam ni ko su ti ljudi ali gledam”.

I vas su uvukli.

“Ne znam zašto”.

Film “Jagode u grlu” je bio neočekivano mračan u odnosu na seriju. Da li zato što je samo mladost naivna i smešna? Ili se u doba snimanja filma nazirala kriza koja dolazi?

“Već je bilo teže svima nama. Serija “Grlom u jagode” je bila evergrin ali film “Jagode u grlu” je bio mračan i nije dočekan sjajno. A zamislite koliko bi danas bio mračan ovaj film da se snima o istim tim ljudima ali u ove poslednje dve, tri decenije. Kad je završena serija i kad su režisera Srđana Karanovića nagovarali da radi nastavak, on je govorio “Za deset godina”. A onda su svi bili zapanjeni mračnim nastavkom. Kada su se pojavile razne televizije u regionu ponovo je krenuo talas repriziranja serije ali i filma, i pokazalo se i da je on sjajno režiran i odglumljen”.

A da li je mračan zbog toga što nema zezanja kad uđeš u srednje godine a pogotovo kad živiš u Srbiji?

“Koju nadu mi imamo? Gde postoji neka nada? Juče sam čuo da je jedan umetnik u najboljim godinama, koji je tražen i cenjen, ipak rešio da se iseli. Ima decu, rata za stan mu je otišla na 900 evra mesečno jer je uzeo kredit u švajcarcima. Odlučio je da ode u Kanadu zbog svoje dece. Mogao bi on ovde da preživi, ali ne vidi nikakvu perspektivu za svoju decu i odlazi zauvek. To je već ono staro ali modifikovano: “Ko god može odlazi a oni koji ostaju ako mogu neka ugase svetlo”. Ali što bih još i ja pričao mračne stvari umesto da dajem neki optimizam”.

Ali optimizam je da i oni koji mračno misle pročitaju vaše izjave i shvate da imaju društvo.

“Možda je i tako”.

Šta bi danas bio Bane Bumbar? Penzioner koji nema za lekove? Mrzi sve vlasti? Mrzi nacionalizam ili ulazak u EU. Ili je Bumbar na stavu “I Kosovo i EU?

“Znate šta, Bane Bumbar nije bio baš pozitivac. Švercovao je viski i cigarete dok je radio kao stjuart. Kasnije se snalazio kako da kupi benzin. Bio je kao i većina ljudi. Snalazio se da bi preživeo. I sad bi se snalazio ako ne bi umro od nekog infarkta pre vremena”.

Snašao bi se?

“Nisam siguran da se on i tada snašao. Bilo bi zanimljivo šta su uradila njegova deca. Da li su uspela”.

Vaša deca su uspela. Da li ste im suflirali savetima?

“Nisam. Imao sam samo strašnu želju da se ne bave mojim poslom. Jer možeš biti zadovoljan svojim poslom, ali moraš i da preživiš. Važno je da i oni ne počnu da se snalaze kao Bane Bumbar”.

Vaša ćerka je u inostranstvu, a sin?

“Ne, on jedan od onih koji su se vratili. Sve je završio napolju i onda se vratio”.

Zašto?

“Osetio se usamljenim”.

U Americi?

“Da. Nije mu se dopadalo”.

Ovde mu je bolje?

“Ovde ima prijatelje”.

Mnogi se trude da odu odavde a on se vratio. Da li ga kritikuje sestra?

“Ona je otišla pre njega i nema nameru da se vrati. Nekad nešto uradi i ovde. U svakom slučaju teško je davati savete, ali oni su svoji ljudi i odlučuju o svom životu”.

Kada se vratimo na seriju “Grlom u jagode” zanimljivo je da su sve te serije, od “Kamindžija”, “Pozorišta u kući” do “Boljeg života” bile apdejtovane na aktuelni život a poslednjih godina serije se bave dalekom prošlošću. Zašto?

“Verovatno da bi olakšalo ljudima muku i da im pokažu da im je možda tada bilo lakše. Kada smo radili seriju “Grlom u jagode” niko od nas nije mogao da pretpostavi da će to imati toliki vek. Kada su počele reprize serije mislio sam kako će mladi to prihvatiti, ali jesu. I krenule su bezbrojne reprize. Nisam čuo ljude koji su rekli “Ajde dosta više s tim” I kada se kritikuju ova stalna repriziranja niko ne pominje “Grlom u jagode”.

Da li vas je inficirala gluma kada ste kao dečak videli u očevoj pozorišnoj garderobi Ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li? Da li ste bili svesni tada njihove veličine?

“Jesam. Već sam gledao neke filmove i predstave. Kad sam ih video pao sam u nesvest. Bili su u Beogradu i igrali Šekspira. Išli su u operu a moj otac je bio operski pevač. I moja strina, Biserka Cvejić, je operska pevačica i pre neki dan je dobila nagradu Dositej Obradović”.

Politički angažman vas ne zanima?

“Ne. Ali, moram da priznam da sam počeo da uvažavam ljude koji se angažuju i pokušavaju nešto. Mora neko da pokuša da uradi nešto i da bude angažovan. Kad se desila promena vlasti, kopernikanski obrt i kada je SNS pobedio, pa i onda kažeš “Ajde da vidimo šta će uraditi”. Ako ću stalno samo da kritikujem, ode mi život”.

Ko će da poveruje u megalomaniju i obećanja. Ali narod veruje da će ga spasiti. Ima u “Rodoljupcima” Jovana Sterije Popovića scena kada dva lika prodaju Vojvodinu. Čekaju jednog Rusa koji treba da kupi Vojvodinu a njega nema. I kažu “Gde je taj Rus? Ko na puževima da ide. Nikako da se pojavi”.

“I sad je aktuelno. Jeste, iako je Sterija to odavno napisao tu se nalaze strašne stvari o nama koje su, što je još strašnije, i dalje aktuelne”.