Životni intervju za Nedeljnik Milutin Petrović, suvlasnik investicione banke Hefestos kapital, počinje pričom o ocu, koji je na njega imao najvažniji uticaj…
„Kroz oca imam biološku i fizičku vezu sa onim što je Srbija bila pre komunizma. Moj otac je rođen 1919. Bio je seljačko dete koje je otišlo na zanat. Klasična srpska priča 200 godina. Mi danas, s pravom ili ne, imamo negativne asocijacije na Jugoslaviju, ali to je vreme društvenog optimizma koji jedino može da se poredi s Amerikom 19. veka, kad su tamo otišli Tesla i Pupin. Kod nas to je eksplodiralo posle Prvog svetskog rata i moj otac je bio deo tog talasa. Sa 11 godina otišao je na knjižarski zanat u Suboticu. Bio je šegrt, pa knjižarski kalfa kod Gece Kona u Beogradu. Kada je dobio majstorsko pismo, otvorio je 1941. knjižaru u Valjevu koja se zvala „Jedinstvo“. Bio je zanatlija, nije bio intelektualac. Knjižara je 1946. godine nacionalizovana i ušla u sklop velikog preduzeća Beogradsko knjižarsko, a moj otac se tu zaposlio i brzo postao komercijalni direktor. Kada sam 1988. odlučio da studiram ekonomiju, to je bio veliki šok za moju porodicu pošto su smatrali da ekonomiju studiraju loši đaci.“
Nisi ih poslušao…
Najbolji prijatelj mog oca bio je Vasilije Aćimović, čika Aćim. Bio je poslednje dete u seoskoj porodici na Zlatiboru, rodio se na dan kada mu je poginuo otac. Trebalo je da ostane na imanju s majkom, ali je ona prodala poslednju ovcu i poslala ga u svet. Postao je vešt trgovac, obogatio se u vreme Drugog svetskog rata. Svu svoju zaradu stavljao je u crep, s logičnom idejom da posle rata dolazi obnova i da će crep da vredi mnogo. Oslobođenje, pod znacima navoda ili ne, dočekao je na stovarištu crepa koje je bilo ogromno. I kad su banuli partizani i pitali čije je skladište, čika Aćim je rekao da je on samo magacioner i da ne zna gde je gazda. Taj čika Aćim postao je prvi službenik Geneksa u inostranstvu, pedesetih je poslat u Beč gde je bio uključen u radnje na ivici legalnosti, šverc akcizne robe u Nemačku i Austriju. Prvi put vratio se u Jugoslaviju devedesetih. Zaradio je ogroman novac, ulagao je u firme vrlo vešto i umro 2003. godine. Treći uticaj na mene imao je moj veliki učitelj, mentor i moj drugi otac, veliki srpski izdavač Vladimir Dimitrijević koga sam upoznao kao srednjoškolac u Lozani. Radeći za Vladimira shvatio sam da je moj otac bio u pravu – posao se ne uči na fakultetu nego u praksi.
