Kako dolazi do insulinske rezistencije i da li se ovo stanje može „preokrenuti“ ili ne?

Iako su biološki mehanizmi nastanka i lečenja insulinske rezistencije i dalje zamršeni i nepotpuno shvaćeni, dramatične promene u načinu života u poslednjih par decenija se smatraju ključnim krivcem za njen nastanak, piše National Geographic.

Dijabetes melitus tip 2 predstavlja jedan od glavnih medicinskih izazova 21. veka. Ovo stanje je najčešći endokrini poremećaj koji trenutno pogađa oko 170 miliona ljudi u svetu. Smatra se da će do 2030. godine taj broj dostići 365 miliona. Prekomerna konzumacija nezdrave i kalorične hrane u industrijalizovanim državama dovela je do naglog povećanja procenta gojaznih ljudi u svetu. Hiperglikemija koja nastaje kao uzrok neadekvatnog delovanja insulina predstavlja sekundarni razlog za razvijanje ovog stanja.

Insulinje peptidni hormon, koji se vezuje za receptore na membranama ciljnih ćelija kako bi indukovao anabolički odgovor na dostupnost hranljivih materija. Insulin utiče na smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Glukoza je glavni stimulus za lučenje insulina, ali i drugi makronutrijenti i hormoni mogu takođe da modifikuju ovaj odgovor. Zajedno sa insulinom, u regulaciji koncentracije glukoze u krvi, učestvuje i glukagon, koji ima antagonističko dejstvo.

Mehanizmi insulinske rezistencije

Fiziološki, na nivou celog tela, insulin deluje u interakciji sa drugim hormonima. Insulin deluje zajedno sa hormonom rasta i IGF-1 (Insulin like Growth Factor 1). Hormon rasta se luči kao odgovor na insulin zajedno sa ostalim stimulusima, sprečavajući hipoglikemiju. U ostale kontraregulatorne hormone spadaju glukagon, glukokortikoidi i kateholamini.

Prekomerno lučenje ovih hormona može doprineti nastanku insulinske rezistencije, ali ovo se ne odnosi na većinu slučajeva. Insulinska rezistencija se uglavnom manifestuje na ćelijskom nivou, kada dolazi do defekta postreceptorskog insulinskog signalnog puta. Efekat insulinske rezistencije zavisi od fiziološke funkcije tkiva ili organa i njihove zavisnosti od insulina za obavljanje metaboličkih procesa. Mišići iskorišćavaju oko 70% insulina. Osnovna razlika između dijabetesa tipa 2 i insulinske rezistencije ogleda se u tome što u prvom slučaju pankreas ne luči dovoljnu količinu insulina koja je potrebna za održavanje normalnog nivoa glukoze u krvi, pa je kao odgovor na to nivo šećera u krvi povišen. Kod insulinske rezistencije, ćelije ne reaguju na adekvatan način na insulin, potrebna je veća količina ovog hormona kako bi glukoza prešla iz krvi u ćelije i iskoristila se u energetske svrhe.

Ishrana

Ishrana sa visokim sadržajem masti obično je povezana sa insulinskom rezistencijom, gde negativnu ulogu imaju zasićene masti i trans-masne kiseline. Smatra se da sastav masnih kiselina igra ulogu u dugoročnom razvoju insulinske rezistencije, tako što utiče na sastav membranskih lipida. Dijeta sa visokim sadržajem ugljenih hidrata je povezana sa poboljšanom osetljivošću na insulin u kratkom roku.

Sekrecija insulina zavisi od vrste i fizičkog oblika unesenih ugljenih hidrata. Glikemijski indeks (mera koja označava brzinu i intenzitet rasta nivoa glukoze u krvi nakon uzimanja određene namirnice) hrane je niži tamo gde se varenje, apsorpcija i/ili konverzija u glukozu odvija sporije. Stopa lučenja insulina ima tendenciju da bude niža kad se konzumira hrana sa niskim GI.

Nisu svi ugljeni hidrati ekvivalentni u svom insulinskom odgovoru. Na primer, fruktoza ne izaziva toliko izražen insulinski odgovor kao glukoza. Primećeno je da hronično prekomerno hranjenje saharozom povećava taloženje visceralnog masnog tkiva kod glodara, što može da ima dugoročne implikacije na insulinsku rezistenciju. Iako postoji zabrinutost da dijete sa visokim sadržajem ugljenih hidrata mogu pogoršati kliničke manifestacije ovog sindroma, to zasigurno zavisi od vrste ugljenih hidrata i unosa dijetetskih vlakana.

Fizička aktivnost

Veliki broj dokaza opravdava ulogu vežbanja u poboljšanju osetljivosti na insulin. Brojna istraživanja pokazuju značajno smanjenje rizika od nastanka dijabetes melitusa tipa 2, uz doživotnu fizičku aktivnost. Određeni eksperimenti pokazuju smanjenje od 58% u progresiji nastanka dijabetesa tipa 2 intenzivnom modifikacijom životnog stila koja je uključivala minimalno 20-30 minuta vežbanja dnevno.

Stres

Stres utiče na insulinsku rezistenciju tako što aktivira hipotalamo-hipofizno-nadbubrežnu osovinu, što dovodi do značajnog povećanja kontraregulatornih hormona, kao i efekta inflamatornih citokina. Inflamatorni citokini oštećuju signalizaciju insulinskih receptora u skeletnim mišićima, jetri i masnom tkivu.

San

Akutno smanjenje sna kod zdravih, mladih osoba podiže koncentraciju glukoze u krvi natašte, što je u vezi sa izmenjenom dnevnom sekrecijom kortizola. Nedostatak sna dovodi do smanjenja koncentracije leptina u plazmi. On reguliše apetit i količinu masnog tkiva u telu, tako što povećava koncentraciju grelina. Grelin je crevni hormon poznat i kao „hormon gladi“ (ima stimulativni efekat na unos hrane, funkciju u taloženju masti i u oslobađanju hormona rasta).

Otkada su istraživanja u okviru ove oblasti počela (pre više od jednog veka), naučni interes za ovu temu ne jenjava. Globalizacija, urbanizacija i industrijalizacija izazvali su epidemiju gojaznosti, dijabetesa i pratećih bolesti. Biološki mehanizmi nastanka i lečenja su i dalje zamršeni i nepotpuno shvaćeni. Međutim, moramo razmotriti i dramatične promene u društvu koje su se desile tokom prošlog veka, u pogledu fizičke aktivnosti, ishrane i obrasca spavanja. Pored toga što nam izazov predstavlja otkrivanje genetičkih i mehaničkih faktora za razvoj, nalazimo se pred još većim izazovom, a to je prilagođavanje naše genetičke strukture i naših fizioloških zahteva savremenom načinu života.