U proleće 1986, nakon černobilske eksplozije, bežeći od radijacije i vatre koja je proždrljivo gutala sve pred sobom, ljudi nisu marili za pse. Većina njih je, naravno, podleglo radijaciji, neki su i ubijeni od strane ljudi koji su se plašili da bi ljubimci mogli preneti toksične atome, a neki su i uspeli da prežive. Ti psi ušunjali su se u avetinjski opustele domove svojih bivših vlasnika (i dželata), tragajući za bilo kakvim otpacima ili strvinama, za bilo kakvim sigurnim mestom.
U zoni isključenja koja se prostirala oko Černobilja, oni su se susretali i kotili. „Psi su bili tamo odmah nakon katastrofe“, kaže Gabriela Spatola za Atlantik, genetičarka sa Nacionalnog instituta za zdravlje i Univerziteta Južne Karoline. I od tad su tamo.
Spatola i njene kolege zbunjene su genomima modernih potomaka tih pasa. U identifikaciji genetskih ožiljaka koje su današnje životinje možda nasledile, istraživači se nadaju da će razumeti kako i koliko dobro je černobilska pseća populacija napredovala. Nalazi bi mogli da otkriju trajne posledice radijacije, kao i neke potpuno nove, evolutivne osobine koje su pomogle određenim psima da izbegnu najgore zdravstvene posledice katastrofe. Sudbine pasa – uzgojenih i prilagođenih za rad, igru i boravak uz nas – vezane su za našu, i upravo ta bića, koja dušmanski i ne osvrćući se ostavljamo za sobom kada dođe do nekakve katastrofe nalik ovoj, mogu nam pokazati šta je potrebno da preživimo posledice naših destruktivnih grešaka.
Jednu od ključnih psećih grupa na koju se tim fokusira čine psi nastanjeni oko same elektrane, odnosno one jedinke koje su bile izložene najsnažnijim udarima radijacije, a koje su ipak uspele da odole njenim pogubnim uticajima. Istraživači rade na tome da uporede genome tih pasa sa genomima drugih koji žive dalje, u gradu Černobilj, kvazi-stambenom regionu koji je evakuisan nakon eksplozije, i u Slavutiču, manje kontaminiranom gradu udaljenom oko 30 milja, gde su se mnogi radnici elektrane naselili nakon što su napustili svoje radno mesto.
Prostorne razlike su od suštinskog značaja za uspeh studije. Pejzaž regiona je „komplet različitih nivoa radioaktivnosti“, kaže Timoti Muso, biolog sa Univerziteta Južne Karoline koji proučava černobilske divlje životinje više od 20 godina i ko-savetuje Spatolin rad. U teoriji, to znači da bi različito geografski locirani čopori pasa mogli da imaju različite istorije izloženosti i različita genetska nasleđa koja se mogu pokazati. Rad tima tek počinje. Ali u stotinama uzoraka krvi koje su Spatola i njene kolege analizirale, već su pronašli dokaze da se jedinke u blizini reaktora značajno razlikuju.
Životinje koje je tim uzorkovao u Černobilju i Slavutiču, otkrili su istraživači, veoma liče na pse koje ćete naći bilo gde drugde. Rođeni su od mešavine modernih rasa: mastifa, pinčera, šnaucera, boksera, terijera. Ali čopori koji obitavaju u neposrednoj okolini elektrane deluju pomalo zagalavljeni u prošlosti. Tamošnji psi su još uvek, u velikoj meri, iskrivljeni primerci nemačkih ovčara – jedne od, istorijski posmatrano, najzastupljenijih rasa na ovim predelima, što je nagoveštaj da su se životinje uglavnom držale svojih predaka, kaže Elejn Ostrander, genetičarka sa Nacionalnog instituta za Zdravlje i još jedan Spatolin savetnik.
Naučnici su već proveli decenije proučavajući pseće genome. Referentni primerci za ono što je „tipično“ dobro su utvrđeni, i to mnogo olakšava otkrivanje novih, neuobičajenih. Neki od istraživača tvrde da bi možda mogli da pronađu nagoveštaje genetskih osobina koje su pse održavale u životu i koje su povećavale njihovu rezistentnost na rak. To bi nama, kao ljudskoj vrsti, dodaju oni, umnogome moglo koristiti, jer su pseći i ljudski genomi prilično slični, a domaći psi neretko su korišćeni kao modeli za izučavanje raka koji se javlja kod ljudi.
Jedan od najtežih delova projekta biće otkrivanje koje se razlike među proučavanim grupama pasa mogu pripisati radijaciji, a ne načinima na koje je katastrofa u Černobilju potpuno preuredila područje i njegove ekosisteme. Populacije biljaka, insekata, ptica i sisara su razarane, i to je uticalo na lanac ishrane, dostupnost resursa i prisustvo predatora. Ljudi su dolazili i odlazili, ponekad im (psima) donoseći hranu, pružajući medicinsku negu ili dovodeći još pasa koji bi poslužili razmnožavanju. Generacije životinja smenjivale su jedna drugu, a populacije su se mešale i mešale.
Olena Burdo, radioekološkinja sa Kijevskog instituta za nuklearna istraživanja, godinama je pokušavala da analizira ove brojne varijable. „U divljini je obično lako reći da razlike između populacija postoje“, kaže ona. „Ipak, nije uvek moguće utvrditi zašto.“
Bez savršenog vođenja evidencije o jedinkama pojedinačno, tim ne može dokazati da moderni psi koje uzorkuju direktno potiču od pasa iz 1980-ih. Ako su tri populacije pasa koje se proučavaju amorfne i stalno se okreću, istraživačima će biti teško da utvrde efekte izloženosti većim ili manjim dozama zračenja kroz generacije. Psi iz elektrane – navodna kohorta sa visokim stepenom radioaktivne izloženosti – na kraju krajeva možda ipak i nisu potomci onih prvobitnih, post-katastrofalnih jedinki.
Ali Ostranderova je prilično ubeđena da su se psi ,koju su naseljavali elektrani neposredno bliska područja, uglavnom „držala sebe“. Život među napuštenim zgradama zapravo je mogao biti mnogo komforniji nego što se to čini, te su oni lako mogli opstati hraneći se otpacima koje su bacali radnici. A poslednjih godina, veterinari su se udružili kako bi psima pružili medicinsku negu i vakcinaciju. Osim toga, psima možda i nije trebalo toliko mnogo. Spatola smatra da je čopor vremenom postajao sve povučeniji, samodovoljniji i samoodrživiji, deevoluirajući polako ka svom iskonskom pretku – vuku.
Surovo ostavljeni u srcu radijacije, ovi psi, koji su svoje živote započeli kao kućni ljubimci, transformisani su – možda radijacijom, možda ljudskom greškom, okrutnošću ili jednostavno nemarom – u nešto manje poznato, veoma čudno i potpuno svojstveno.
