Kako da se (na kreativni način) rešimo otpada?

Piše TATJANA ŠLOZBERG

0
(Andrew Testa for The New York Times)

Ukoliko postoji jedna tema od vitalnog značaja u vezi sa klimatskim promenama, ali potcenjena i zapostavljena, to je otpad: kako ga definisati, kako ga stvarati u manjim količinama, kako ga se rešiti a ne podsticati zagađenje životne sredine.

Ovo pitanje je donekle dobilo na značaju, bilo da je reč o odlaganju plastičnih slamčica ili kartonskih kutija u kojima se šalju paketi.

Smanjenje štete od otpada moglo bi da podrazumeva proširenje tradicionalne definicije otpada; on obuhvata ne samo smeće u klasičnom smislu već i otpad nastao kao posledica neefikasnosti u svim vrstama sistema. To dovodi do dodatnog uvećanja emisije štetnih gasova.

Kompanije i grupe širom sveta pokušavaju da odgovore na ovaj problem. Neke od njih koriste otpadni materijal za proizvodnju, druge nastoje da izbegnu stvaranje otpada povećanjem efikasnosti i putem novih tehnologija.

Kada je Kiran Vitaker radio kao instruktor skuba dajvinga i svojim očima video kako se uništavaju tropske šume, uglavnom zbog proizvodnje industrijske hrane, odlučio je da iskoristi svoju diplomu iz održivog dizajna.

“Uništavamo prirodne ekosisteme kako bismo proizvodili useve koji se koriste u mreži industrijske hrane, a ono što je loše na zemlji još je gore pod vodom”, kaže Vitaker o uništavanju tropskih šuma i odumiranju koralnih grebena.

Prema istraživanju Univerziteta u Minesoti iz 2013. godine, tek malo ispod 40 odsto globalnih useva žitarica koristi se za prehranu životinja, dok se najveći deo kukuruza i soje uzgaja u industrijske svrhe. To je naročito neefikasan način da se prehrane ljudi: 100 kalorija žitarica ekvivalentno je količini od svega tri kalorije iz govedine ili dvanaest iz piletine.

Vitaker pokušava da promeni hranu koju jede naša hrana. Rezultat je „Entocycle“, Vitakerov startap u Londonu koji otpacima i viškom hrane – nastalim u proizvodnji prehrambenih proizvoda – hrani larve Hermetia illucens, vrste mušice, koje otpad prerađuju u protein.

On navodi da se insekti potom uranjaju u brašno bogato aminokiselinama koje se u kombinaciji sa drugim sastojcima može koristiti za prehranu životinja. Izmet mušica može se koristiti kao đubrivo. Ovo brašno od insekata u nekom trenutku moglo bi da se koristi i u ljudskoj ishrani.

Vitaker kaže da bi na ovaj način bilo posečeno manje šuma kako bi se na njihovom mestu uzgajale žitarice, ili za proizvodnju đubriva koja je odgovorna za jedan do dva odsto globalne emisije štetnih gasova. Pošto se za prehranu životinja koriste velike količine ribe, na ovaj način bi se umanjio prekomerni ribolov.

“Kako da proizvedemo dovoljno hrane da nahranimo svet i kako da u isto vreme stvorimo bezbednu životnu sredinu?”, kaže Vitaker. “Čini se da se te dve stvari međusobno isključuju, ali one moraju biti fundamentalno isprepletene.”

Druga kompanija pokušava da pronađe rešenje za probleme u industriji proizvodnje odeće. Ova kompanija sa sedištem u Finskoj, državi koja po stanovniku Zemlje ima deset stabala, nastoji da reinterpretira način na koji odeću proizvodimo od drveta.

Drugo i treće najčešće korišćena tekstilna vlakna proizvode se od biljaka – pamuk i viskoza.

Viskoza se uglavnom proizvodi od drvene kaše, ali se u procesu proizvodnje koristi toliko hemikalija da mnogi smatraju da viskozu uopšte ne treba posmatrati kao biljno vlakno.

Tradicionalna proizvodnja veštačke svile povezana je sa brojnim štetnim praksama. Mreža za tropske šume otkrila je da se na godišnjem nivou za potrebe tekstilne industrije poseče oko 120 miliona stabala.

„Spinnova“ je kompanija za proizvodnju tekstilnog vlakna koju su osnovali fizičari Jan Poranen i Juha Salmela.

Pošto je saznao na koji način pauci proizvode svilu, Salmela se zapitao da li je moguće primeniti isti princip u proizvodnji biljnih vlakana.

Jeste. „Spinnova“ koristi mehanički metod proizvodnje vlakana. Proces proizvodnje podrazumeva 99 odsto manje vode od proizvodnje pamuka (istraživanje je pokazalo da se za proizvodnju jednog para farmerki utroši i do 11.000 litara vode), i to bez ikakvih štetnih hemikalija.

„Spinnova“ koristi drvenu kašu iz brazilskih šuma u saradnji sa „Suzanom“, jednim od najvećih proizvođača papirne kaše na svetu. To takođe ima pozitivan efekat na klimu pošto šume apsorbuju ugljen-dioksid koji se otpušta u atmosferu. „Spinnova“ ima u planu da poljoprivredni otpad i bačenu odeću iskoristi za proizvodnju vlakana.

Veliki problem u aspektu otpada je i elektronika. Japan ima napredan sistem reciklaže, ali sa drugim zemljama deli problem elektronskog otpada. E-otpad je posledica odlaganja ogromnih količina mobilnih telefona, računara i televizora koji mogu da ispuštaju opasne hemikalije.

Organizacioni komitet Olimpijskih i Paraolimpijskih igara želeo je da skrene pažnju na ovaj problem, te je za narednu godinu pripremio oko 500 medalja proizvedenih od e-otpada.

U više od 1.500 japanskih gradova i oko 2.400 prodavnica elektronskih uređaja, prikupljeno je više od 42.000 tona otpada, među kojim se našlo i više od pet miliona mobilnih telefona, saopštila je portparolka Olimpijade u Tokiju Masa Takaja.

Reciklažom ovih metala izbegnuto je kopanje novog.

Iako ova inicijativa u Japanu neće rešiti krizu elektronskog otpada, navodi Vanesa Grej, zvaničnica agencije Ujedinjenih nacija, “ideja je veoma dobra” zato što skreće pažnju na problem.

“Ova inicijativa, naposletku, pokazuje da način na koji trenutno funkcionišemo ima pogubne posledice po društvo u kontekstu negativnih uticaja na zdravlje i klimatske promene”, istakla je Vanesa Grej. “Vreme je da apdejtujemo sistem.”

© 2019 The New York Times