“Kada bi svi koji imaju dovoljno tih 100 evra uložili u zajednički fond…”: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Nisam ni znao prošle nedelje kada sam išao do Klinike za pulmologiju da uručim donaciju, respirator i tri monitora, da su u to vreme agenti Mosada presretali neke isporuke respiratora i otimali iste za bolnice i pacijente u Izraelu.

I ne samo da su to radili, verovatno i dalje rade, već se i hvale na televiziji uz podršku voditeljke. Sve to čitam u tekstu na Peščaniku koji je prenet iz Haareza.

Neverovantno i za tajne službe i medije, koliko se svet menja. Brojne vesti su pune informacija o američkom „preotimanju“ isporuka testova i zaštitne opreme za zdravstvene radnike.

Ipak, i dalje ostajemo pri našoj akciji, da prikupimo sredstva za 80 respiratora koji su na raspolaganju u narednih pet do šest meseci za isporuku, svaki po 23.000 evra plus PDV.

***

Do danas je, inače, prikupljeno po podacima Catalysta 7,6 miliona evra donacija.

***

Danas realizujemo donaciju Vetroelektrana od dva kompjutera za potrebe Gradske organizacije gluvih. O važnosti donacije govori Ivana Bućko, predsednica Evropske asocijacije tumača znakovnog jezika:

Video Reley Servis u toku vanrednog stanja radi 24 sata za teritoriju cele Srbije. Gluve osobe koje kontaktiraju VRC mogu da obavljaju telefonske pozive preko tumača i tako dobiju potrebne informacije.

U ovom momentu svi tumači su prinuđeni da usluge prevoda pružaju od svoje kuće, a naše smene su organizovane tako da se na 6 sati menjamo.

VRC pripada Gradskoj organizaciji gluvih koja ima na raspolaganju jedan lap top i dva tableta. Ta količina tehničkih pomagala je jedva dovoljna i za rad u kancelariji. Ovaj trenutni teresnki rad podrazumeva da se tumači dovijaju na različite načine kako bi predali opremu jedni drugima na prelasku smena.

Još jedan veliki problem će ovom donacijom biti rešen, mnogo veći od ovog koji sam navela, a to je da ćemo sa ova dva tableta biti spremni za eventualno zbrinjavanje neke gluve osobe u jedan od prihvatnih cenatara COVID 19 ili bolnice. Na taj način, tablet će služiti za prevod u toj ustanovi gluvom korisniku i zdravstvenom osoblju tokom njegovog boravka.

Dakle obezbedićemo preko tih uređaja 24 časovnu dostupnost tumača koji će u tom slučaju prevoditi komunikaciju sa gluvom osobom koja je zaražena i smeštena u zdravstveni ili prihvatni centar. Ova dva tableta će biti usmerena za tu potrebu. Ostaje nam da se nadamo da neće biti zaraženih gluvih osoba, ili i ako ih i bude, da će dva uređaja biti dovoljna da pokriju potrebe prevoda. “

Danas u Srpskom filantropskom forumu dovršavamo preporuke Vladi koje smo prikupili kao potrebe od strane različitih udruženja osoba sa invaliditetom. Veoma često je dovoljan i mali napor da se reši neki veliki problem. Samo je potrebno obratiti pažnju.

***

Nejednakost u svetu, u svakom društvu, konstantno raste. I sada, dok smo svi načelno jednaki pred pretnjom koronavirusa. A ipak nismo jednaki.

“Kažu da je koronovirus taj koji nas sve izjednačuje. Ali nije tako. Mnogo je teže ako ste siromašni”, rekla je voditeljka emisije “Newsnight” na britanskom BBC-iju Emili Mejtlis otvarajući novu emisiju.

“Jezik oko Covida-19 ponekad deluje bahato i dovodi u zabludu. Bolest ne preživljavate hrabrošću i snagom karaktera, ma šta nam rekle kolege premijera”, rekla je ona aludirajući na reči Dominika Raba, ministra spoljnih poslova Velike Britanije koji je rekao da će premijer Boris Džonson pobediti virus zato što je “borac”.

“Ovo nije virus zbog koga bogati i siromašni isto pate”, nastavila je Mejtlis. “To je mit. Oni koji trenutno služe na liniji fronta – vozači autobusa, medicinske sestre, radnici, bolničko osoblje i prodavci neproporcionalno su niže plaćeni članovi naše radne snage i njih će verovatnije zahvatiti bolest jer su izloženiji.”

I zaista izgleda nerazumljivo, a i nerazumno, predlog da država podeli svakom punoletnom građaninu po 100 evra, umesto da tu ukupnu sumu koliko je spremna da izdvoji, podeli socijalno ugroženima i onima sa primanjima nižim od 35.000 dinara.

Većina ekonomskih stručnjaka iznosi to mišljenje. I ako ne bude poslušano, verujem da bi bila neophodna akcija svih onih koji imaju dovoljno da tih 100 evra ulože u zajednički fond koji bi pomogao nekoj ugroženoj socijalnoj grupi ili kojim bi se rešio neki važan problem sa kojima se suočavaju siromašni.

***

Danas intenzivna komunikacija sa prijateljicom doktorkom koja je zaražena i nalazi se u jednoj zdravstvenoj ustanovi. Bolje se oseća, ali je potrebno da na dva testa bude negativna da bi mogla napolje.

Kako se menja rečnik, u skladu sa drugim paradoksima: da bi bio u redu neophodno je da budeš negativan na testiranju. Kada si pozitivan onda te izoluju, onda si zarazan. Nekako imam osećaj da je vrednosni sistem društva sve više postavljen upravo tako, da je sve više sadržaja u medijma i komunikacijama koje su negativne, a percipiraju se kao normalne, dok su pozitivne aktivnosti marginalizovane.

Tako nam je kako smo sami izabrali.

Što ne znači da treba da se mirimo sa tim. Nikako. Ovo stanje u kojem smo trajno je i treba početi sa eliminacijom svih negativnih pojava koje smo negovali, a koje su nas dovele u situaciju da se pred propašću globalno osećamo nemoćni, pljačkamo pošiljke medicinske opreme, zatvaramo se u granice zemalja, svoje atare…

Fukujama u Nedeljniku kaže da “period u kojem smo se našli podseća sve da je državna moć i dalje veoma važna, i po svemu sudeći predstavlja posmrtno zvono dobu neoliberalizma…”

Ili je to više neko priželjkivanje sloma koncepta neoliberalizma. Jasno je da će države i državno jačati i zaista je neophodno u važnim sektorima kao što je zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, ali bez zloupotrebe, bez partijskog kadriranja, sa snažnom zaštitom javnog interesa. Zaštitom prava i sloboda građana.

U knjizi „Osam smrtnih grehova savremenog čovečanstva“ Konrad Lorenc citira svog učitelja koji je rekao: “Ono što se misli, većinom je pogrešno, ali ono što se zna, tačno je”.

Zbog toga svakako treba unaprediti i zaštiti slobodu misli i govora, ali u funkcionisanju društva treba dati prednost znanju, proverenim činjenicama, nauci, obrazovanima i prosvećenima, i naravno posvećenima boljitku. (Ovu knjigu je lekovito sada čitati, vrlo sistematično poređani greške, grehovi… koji su unazadili čovečanstvo i planetu ugrozivši živote biljaka, životinja i ljudi.)

U autorskom tekstu u istom odličnom broju Nedeljnika Kameron Manter govori o instiktivnoj solidarnosti koja se pojavila i koja, ako se ne kapitalizuje, time što će se pretvarati u trajnu, može opet nestati nepažnjom do druge ekstremne situacije.

Manter ističe snaženje moći lokalnih vlasti, nasuprot nesposobnosti centralne Trampove, ističući guvernera Njujorka Kuoma koji se pokazao kao odlučan, racionalan, iskreni lider u trenutku kada je takvo vođstvo neophodno.

U našoj okolini, u Mađarskoj, u pojedinim gradovima u uslovima čvrstog autokratskog vladanja pojavili su se političari koji na lokalu donose nove vrednosti i pobedili su. Kao i gradonačelnik Istanbula. Lokalna politika je veoma važna, nju građani najbolje prepoznaju jer im je bliža, direktno je osećaju, dok nacionalnu onako više apstraktno. To je ozbiljan prostor za promene.

***

U odličnom dnevniku za NIN iz Njujorka Uliks Fehmiu donosi pregršt zanimljvih priča, teza… Imam vrlo bliske, skoro porodične emocije sa porodicom Fehmiu nastale druženjem sa Brankom i Bekimom dok je nastajala Bekimova autobiografija. Branka je više puta opisivala koliko je to bila komplikovana operacija, zbog Bekimovog perfekcionizma, kompleksne ličnosti, snage, bitke za svaki detalj koji mora biti baš onakav kakav je bio u vreme koje opisuje.

I zaista, naročito prva knjiga „Blistavo i strašno“ i jeste toliko precizna i detaljna da je to strašno blistavo delo. Paralelno druženje sa Snežanom i Uliksom, naročito prilikom putovanja u Ameriku. Obavezno sam sa sobom nosio par hlebova iz njihove pekare, hlebova koji su prava umetnost, kao i sve što radi svako od članova porodice. Baš danas sam kupio jedan sa brusnicama u pekari Šarlo na Kaleniću. Mislim da su i oni učili kod Uliksa u pekari u Njujorku.

Uliks piše da je ćerka Nika snimila prošle godine kratki film „Pogledaj me“ (sama napisala, režirala, skupila novac i ekipu) i film je trebalo da ima premijeru u aprilu u zvaničnoj konkurenciji Tribeka film festivala u Njujorku. Ali festival neće biti održan u klasičnom formatu u bioskopskim salama, već onlajn. Uliks zaključuje da u novoj realnosti u kojoj nam je dužnost i obaveza da budemo sami, ovaj oblik komunikacije (virtuelne) ima smisla.

Izuzetno me raduje angažman i uspeh Nike. Od kada sam je upoznao pokazivala je sve ono što kao talente i vrednosti predstavlja porodica Fehmiu-Petrić. Na kraju dnevnika, Uliks pominje definiciju reči empatija. Kada sam upoznao njegovu ćerku, to je bila prva njena karakteristika koju sam primetio – empatična. Došla je da volontira u Fond B92 pre nekoliko godina, na dva meseca. Želela je da učestvuje u svakoj akciji, svakoj aktivnosti, od direktnog angažmana na terenu, sigurnoj kući, ili neonatologiji, do želje da nauči kako se upravlja projektima, fondacijom, medijskom kućom. Došla je sa volonterskog angažmana od mesec dana u Nepalu, prethodne ili naredne godine bila je na volontiranju u Africi, Južnoj Americi. Ne samo vredna i saosećajna već i veoma kreativna. Želim joj su sreću u novim izazovima, samostalnom životu u LA… A Uliksu i Snežani da sačuvaju izuzetnosti i u umetnosti i u hlebu.

***

Bio u knjižari posle mesec dana. Snabdeo se za policijski sat koji će trajati ceo vikend. Biću u društvu “prve sveobuhvatne biografije Ive Andrića” koju je napisao Mihael Martens, knjige „Jevreji u Beogradu“ Čedomile Marinković, „Oči u oči sa političkom korupcijom“ Siniše Jankovića, člana radne grupe MUP-a za 24 sporne privatizacije, „Kako razgovarati s nepoznatima“ Malkoma Gledvela i Žižekovom knjigom „Kao lopov usred bela dana“.

Za kraj prenosim citat koji je koristio dr Delić u autorskom tekstu u NIN-u. Citira španskog pisca i filozofa Rafaela Arguljola koji, uz prepoznatljivu hronologiju pandemije, unosi jedno pozitivno viđenje problema: “Iz apokaliptičnih situacija izvodi se moralna pouka, potreba da se živi u trenutku (carpe diem), kao i potreba za amnezijom. Ne zaboravimo da je možda i najkreativniji trenutak u istoriji čovečanstva nastupio posle crne kuge u vreme renesanse u Firenci i Toskani u 15. veku.” I zakjučuje: “Istine radi, Srbiju su pohodile i kuga i kolera i pegavac i dizenterija i variola… I ukoliko ima nebeske pravde, sleduje nam posle svega u najmanju ruku džepno izdanje renesanse“.

Lep vikend.