Kada američka televizija prikazuje Černobilj

PIŠE ŽILIJEN BALDASARA

0
Profimedia

Mini-serija „Černobilj“ (Chenrobyl), u zajedničkoj produkciji američkog kanala HBO i britanske televizije Skaj (Sky), sa budžetom od 250 miliona dolara, prikazuje niz ključnih događaja koji su doveli do nuklearne havarije aprila 1986. u Černobilju, u Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici. Njenih pet vizuelno vrhunski urađenih epizoda zaslužilo joj je neviđen uspeh u brojnim državama, uključujući Francusku. Gledaoci su izbliza mogli da vide eksploziju reaktora broj 4 u noći između 25. i 26. aprila, plavi oreol jonizovanih zraka nad srušenom elektranom, kao i uticaj radijacije na tela vatrogasaca.

Mimo desaturiranih slika koje sa ekrana isijavaju bledim svetlom, tragovi zapadnjačkog imaginarijuma projektovanog na Sovjetski Savez relativno su umereni u poprilično verodostojnoj scenografiji i kostimima. Scene eksterijera snimane su u Litvaniji u postrojenju ugašene nuklearne centrale istog tipa i u stambenom naselju građenom u istom periodu. Ovaj efekat realizma pojačan je korišćenjem autentičnih arhivskih snimaka (isečci iz televizijskih dnevnika, poruke za evakuaciju grada Pripjata), kao i istinitim anegdotama (metalni ukus u ustima koji izaziva radijacija).

Iako efikasni scenario i sirova snaga prizora nepogrešivo privlače pažnju gledalaca i gledateljki, značajna sloboda u tumačenju činjenica preusmerava je dalje od pitanja koja ova nesreća i dan-danas postavlja.

Scenarista Krejg Mazin jasno je objasnio svoj izbor: „Tema ’Černobilja’ nije ’atomska energija je opasna’, jer to nije slučaj na Zapadu, gde je ona veoma bezbedna (1)“.

Ovakav stav znači da se briše granica između dokumentarca, čiju formu ova serija emulira, i romantičnog špijunskog filma, kom je bliža po sadržini. Pre se radi o adaptaciji romana 1984. Džordža Orvela nego o istorijskoj rekonstrukciji događaja: robotski likovi, stalni nadzor, veći strah od nadređenih nego od atomske energije… Otvoreno manihejstvo vidi se u kontrastu junaka – naučnika i stotina hiljada likvidatora (naziv za radnike koji su radili na sanaciji posledica nesreće u elektrani i njenoj neposrednoj okolini, prim. prev.) – koji rizikuju svoje živote kako bi predupredili još goru nesreću i sprečili da čitava Evropa postane nenastanjiva, i negativaca – inženjera i zvaničnika Komunističke partije – čije su arogancija i kratkovidost dovele zemlju do ivice ponora. Ipak, havarije na Ostrvu tri milje (1979. u SAD) i u Fukušimi (2011. u Japanu) jasno su pokazale da upravni organi nisu jedini nemarni akter u ovako kompleksnoj industrijskoj grani, kao i da su oni potpuno nemoćni kada se suoče sa ozbiljnim tehnološkim nesrećama.

Sveprisutan u pozadini tokom čitave serije, KGB nadzire naučnike iz državne komisije, naročito njenog šefa Valerija Legasova, kako bi ih sprečili da prebegnu.

U tome se scenario znatno udaljava od „testamenta“ koji je Legasov napisao pre nego što se ubio, dve godine nakon černobiljske tragedije. S druge strane, Mihail Gorbačov je objasnio da su tajne službe imale zadatak… da pribave pouzdane informacije do kojih on nije uspeo da dođe kao generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije (2).

Ostvarenje režisera Johana Renka usmerava pogled publike na ličnosti koje otelotvoruju laž države. Međutim, pritom nisu prikazani pritisci zapadnih zemalja i Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (International Agency for Atomic Energy – IAEA) koje su se potrudile – nakon što su optužile sovjetsku vladu da skriva informacije – da što je moguće više umanje izveštaje o broju žrtava (3). Dokumentarac o „svetu posle“, sniman dugo nakon što je sovjetski režim pao, pokazuje da su međunarodne instance i lokalne vlasti oduvek bile u dosluhu kako bi ublažile i prikrile dugoročne posledice radijacije na ekosistem i stanovništvo (4).

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Fred Topel, „Chernobyl creator Craig Mazin on his new HBO miniseries and the debt we owe to the truth“, /Film, www.slashfilm.com.
(2) Tomas Džonson, La Bataille de Tchernobyl, 2006.
(3) Mark Molitor, Tchernobyl Déni passé, menace future?, Racine, Brisel, 2011.
(4) Iv Lenoar i Mark Petižon, Tchernobyl, le monde d’après, 2018.