“Kad je rekla da želi da igra šah, odgovorio sam: ‘Ne, ne, to je teško”: Zbog čega je pol važan i u šahu?

Piše: Džon Lilend, Njujork tajms

0
Foto: Profimedia

Davnašnje je gorko pitanje zašto su u igri u kojoj telesne razlike nisu važne dečaci i muškarci toliko istaknutiji od devojčica i žena iako se šahovski svet trudi da privuče što više pripadnica ženskog pola. Na školskim turnirima dečaka je obično dva do tri puta više nego devojčica, a razlika se povećava s porastom nivoa igre. Među sto najboljih igrača sveta nema nijedne žene. Objašnjenje za tu neravnotežu zvuči poznato: nedostatak ženskih uzora, manje ohrabrenja od roditelja i nastavnika, negostoljubiva atmosfera u tradicionalno muškom sportu

Četrnaestoro američkih najboljih mladih šahista nedavno se okupilo u Njujorku na vrhunskom seminaru. Među njima su bile četiri devojčice. Za pristalice jednakosti polova u šahu bio je to veliki napredak.

Za glavnim stolom, dok je nekoliko dečaka izvikivalo rešenja šahovskih problema, dvanaestogodišnja Karisa Jip pružila je žutu cedulju instruktoru Gregu Šahadiju. “Zapisala si jedan potez”, rekao je Šahadi. “To je sve?”

Karisa, koja je s jedanaest godina postala najmlađa Amerikanka s titulom šahovskog majstora, nije ni trepnula. “To je vrhunski potez”, odgovorila je mrtva hladna. “Šta ti više treba?”

Davnašnje je gorko pitanje zašto su u igri u kojoj telesne razlike nisu važne dečaci i muškarci toliko istaknutiji od devojčica i žena iako se šahovski svet trudi da privuče što više pripadnica ženskog pola.

Britanski velemajstor Najdžel Šort prošle godine rasplamsao je raspravu napisavši za časopis Šahovske novosti da je muški mozak jednostavno bolje prilagođen šahu i da umesto “da galamimo zbog nejednakosti treba jednostavno da je učtivo prihvatimo kao činjenicu”.

U odgovor je nekoliko šahistkinja koristeći haštag #sexisinchess napisalo da su bile ponižavane, zlostavljane, proganjane i seksualno uznemiravane na turnirima. Možda najsnažniji odgovor stigao je od velemajstora Judit Polgar koja više ne igra, a protiv Šorta ima osam pobeda, pet remija i samo tri poraza.

Rodna razlika najviše čudi nastavnike koji smatraju da šah pomaže učenicima da rešavaju probleme, poboljšaju koncentraciju, odlože zadovoljenje i druže se s istomišljenicima. Na školskim turnirima dečaka je obično dva do tri puta više nego devojčica, a razlika se povećava s porastom nivoa igre. Među sto najboljih igrača sveta nema nijedne žene.

Objašnjenje za tu neravnotežu zvuči poznato: nedostatak ženskih uzora, manje ohrabrenja od roditelja i nastavnika, negostoljubiva atmosfera u tradicionalno muškom sportu.

Za Karisu je ta neravnoteža prednost.

“Mnogo je bolje biti devojčica”, kaže ona. “Ako u šahu dečak ima 2.200 poena, to nije ništa naročito”, dodaje misleći na poene za titule. (Karisa ima 2.286 poena, a za titulu velemajstora potrebno je najmanje 2.500.) “Ali ako devojčica ima 2.200 poena, to je sjajno. Iste je jačine kao dečak, a dobija više pažnje.”

Njen otac Persi Jip, zaposlen u informatičkoj tehnologiji, kaže da je, kad je Karisa počela, imao neke “pogrešne stavove” o devojčicama i šahu.

“Kulturna tradicija je da roditelji treba da šalju kćeri na časove plesa, a ne na šah”, priča Jip. “Kad je rekla da želi da igra šah, odgovorio sam: ‘Ne, ne, to je teško, verovatno ti se neće dopasti.'”

Neki programi kao što je mreža škola “Akademija uspeha” u Njujorku otvorili su posebne klubove i turnire za devojčice. “Većina instruktora su muškarci, što baš i nije od pomoći”, kaže Eva Moskovic, generalna direktorka mreže. “Silno smo se trudili da dovedemo Judit Polgar i Irinu Kruš da igraju u školama. Te neverovatne žene nadahnjuju naše devojčice.”

Ipak, dodaje ona, broj devojčica opada kako školske godine odmiču.

Istraživači u italijanskom gradu Padovi spojili su šahiste i šahistkinje istog ranga da igraju preko interneta. Rezultati studije iz 2007. objavljeni u Evropskom časopisu za socijalnu psihologiju pokazuju da su žene, kada nisu znale kog pola je njihov protivnik ili su mislile da igraju protiv žena, pobedile u otprilike pola partija, ali kad su mislile da igraju protiv muškaraca, pobeđivale su samo svaki četvrti put. Žene su takođe igrale manje agresivno i samouvereno protiv “muških” suparnika. Istraživači pretpostavljaju da žene sebe shvataju kao manjinu na turnirima i gube samopouzdanje.

Judit Polgar, po mišljenju mnogih najbolja šahistkinja svih vremena, kaže da su žene često bile sputavane manjim ambicijama, pa su nastupale samo na lakšim ženskim turnirima.

“Vrlo malo žena takmiči se na najvišem nivou”, napisala je iz Mađarske. “Mnogima je čak drago što su turniri rodno odvojeni jer tako mogu da postanu svetske prvakinje, i one postaju. No, mogle bi da igraju bolje i da se popnu više.”