Sahrana kraljice Elizabete II bila je i svojevrsno odavanje pošte carstvu od kojeg su ostali samo ona, London i Ujedinjeno Kraljevstvo. Nacionalna žalost za najdugovečnijim monarhom je na par nedelja odložila mnogo bolnije, za britanske građane, suočavanje sa posledicama Bregzita koje će u dobroj meri odrediti sudbinu i poslednja dva relikta nekadašnje imperije. Sve se vraća tamo gde je počelo, u Londonu i sa potčinjavanjem brđana severno od Hadrijanovog zida i koleričnih Iraca.
Avantura u koju su Engleze, Škote, Velšane i Irce sa Alstera gurnuli konzervativci i „bregziteri“ sa izlaskom iz EU počinje da ispostavlja svoje račune: od paprene cene Bregzita, preko najveće inflacije u poslednjih 40 godina, ulaska u recesiju, nedostatka radne snage, problema u snabdevanju, do sve odlučnijih Škota da se izbore posle tri veka za svoju nezavisnost i Iraca da se reše Engleza i njihovih kolonista posle pola milenijuma i invazije Henrija VIII. A čini se i da Velšani više nisu tako sigurni da im je pametno da samo oni ostanu sa Englezima.
Zvuči paradoksalno na prvi pogled, ali EU, uz sve svoje komplikovane procese odlučivanja, spremno je dočekala Bregzit, od uspostavljanje carinskih i graničnih prelaza do sistema kontrole i poštovanja potpisanog sporazuma sa Londonom. Na drugoj strani, uprkos pompeznim najavama i tvrdim verama konzervativnih vlada Tereze Mej i Borisa Džonsona, Englezi su totalno nespremni dočekali Bregzit. Nije u pitanju samo uspostavljanje carinskog informatičkog sistema i kontrole već i neadekvatna infrastruktura, kao i nepripremljenost britanskih kompanija i privrednika na nova pravila igre i samih građana.
Sada već bivša premijerka je dala toliko kontradiktornih i nerealnih obećanja da je nadmašila i svog razbarušenog plavokosog prethodnika
Evropska unija i njene članice su platile cenu Bregzita, ali daleko manju u odnosu na Veliku Britaniju. Građani EU, osim onih koji žive ili imaju poslove na Ostrvu, nisu ni osetili odlazak UK, dok su Britanci i te kako iskusili posledice Bregzita na nekoliko frontova: od nestašica robe široke potrošnje zbog carinskih kontrola, manjka radne snage, do problema sa putovanjima na godišnji odmor u mediteranske zemlje EU.
Na evropskoj strani možemo da konstatujemo da je Bregzit u dobroj meri svaren, dok je na Ostrvu sasvim druga priča i nalazi se još uvek u grlu mnogima, o čemu svedoči i imenovanje četvrtog premijera od izglasavanja Bregzita dok ih je u prethodnih 37 godina bilo tek pet. Ako ništa drugo, Bregzit konzumira u velikim količinama stanovnike u Dauning stritu broj 10.
Boris Džonson je neodgovornim i inadžijskim ponašanjem obezglavio izvršnu vlast Ujedinjenog Kraljevstva na nekoliko meseci. Bo-Džo je i pored obaveza koje nalaže uloga tehničkog premijera više brinuo o porodičnim i ličnim letnjim provodima i satisfakcijama nego o državnim poslovima, što je dovelo zemlju na prag, da (zlo)upotrebimo Šekspirovog Ričarda III, „zime velikog nezadovoljstva“.
Prolazila je 1845. godina kada je Bendžamin Dizraeli optužio tadašnjeg premijera Roberta Pila, svog partijskog kolegu, da je iskoristio priliku dok su se „liberali“ kupali da im ukrade odela i stavi ih na sebe. Bio je to elegantan način jednog od najznačajnijih britanskih političara u istoriji da podvuče činjenicu da je Pil pobedio protivnike koristeći njihove argumente i ideje.
Gotovo dva veka kasnije Liz Tras (sada već bivša premijerka) je na sličan način uhvatila u momentu nedovoljne pažnje svoje protivnike unutar Konzervativne partije i pobedila ih njihovim oružjem koristeći vokabular evropskih tvrdih desničara bilo da se radi o nacionalizmu, ekonomskim pitanjima, Bregzitu, Škotskoj ili Severnoj Irskoj. Nova premijerka je dala toliko kontradiktornih i nerealnih obećanja da je nadmašila i svog razbarušenog plavokosog prethodnika.
Nisu prošle ni pune dve godine od definitivnog izlaska Velike Britanije iz EU, a tokom kampanje za izbor novog lidera Konzervativne partije i premijera UK, niko od kandidata, izabrana Liz Tras ili njen rival Riši Sunak, nije pričao o Bregzitu kao velikoj i istorijskoj šansi – Boris Džonson je u svom bregziterskom zanosu osnovao i ministarstvo za iskorišćavanje prednosti Bregzita – već o potrebi da se brani Bregzit kako partija ne bi izgubila kredibilitet i obraz. Ponosni Englezi se ne kaju zbog odluke da napuste EU, ali pojedini počinju da žale a drugi da sumnjaju u ispravnost odluke iz 2016. godine.
Ko još želi da se seća crvenog autobusa Borisa Džonsona i sermona na medijima i društvenim mrežama Najdžela Faraža da će Velika Britanija imati svakog meseca 300 miliona funti više za svoje zdravstvo kada izađe iz EU? Među „bregziterima“ i konzervativcima niko, pogotovo kad je Ministarstvo trezora objavilo podatak da je izlazak iz EU koštao Ujedinjeno Kraljevstvo 42,5 milijardi funti, ili 50 milijardi evra, 10 milijardi više od najcrnjih predviđanja u leto 2020. godine, a to je samo početni trošak. Prestižna „London School of Economics“ je izračunala da Bregzit košta svakog radnika u Velikoj Britaniji barem 470 funti godišnje ili 550 evra.
Prema predviđanjima Engleske banke (centralne banke UK) Velika Britanija će ući u recesiju u poslednjem kvartalu ove godine i u najboljem scenariju će izaći iz nje u leto sledeće godine. U grupi G7 koja okuplja najveće ekonomije demokratskog sveta, London je u najlošijoj poziciji sa rastom BDP-a koji je pao na 0,1 odsto u drugom tromesečju ove godine.
Pre šest godina kada su Englezi izvodili Veliku Britaniju iz EU, njihova zemlja je bila četvrta ekonomija na svetu, danas je pala na šesto mesto sa tendencijom daljeg pada. Najveće američke i britanske banke su objavile izveštaj u kome su stavile sve brojeve crno na belo i došle do zaključka da je kriza u Ujedinjenom Kraljevstvu sui generis i izraženija nego u drugim delovima zapadnog sveta zbog Bregzita, ali tvrdoglave politike konzervativaca da pokidaju veze sa EU.
Inflacija je prvi put posle 40 godina postala dvocifrena, veća za nekoliko procenata u odnosu na Nemačku i Italiju koje su, za razliku od UK, u dobroj meri zavisne od ruskih energenata, pre svega gasa, i direktno na udaru vrtoglavog rasta cena energenata. Još jače galopiranje inflacije očekuje se ove jeseni i prema rečima ekonomskih stručnjaka, ono je u dobroj meri posledica i Bregzita.
Britanska ekonomija je zabeležila pad izvoza u zemlje EU od 12 odsto i izašla je iz grupe od pet najvećih trgovinskih partnera Nemačke budući da je zabeležen pad izvoza u Saveznu Republiku od 8,5 odsto. Prehrambeni i poljoprivredni proizvodi iz jugoistočne Azije, kako su to maštali zagovornici Bregzita, ne mogu ni kvantitativno a tek ne po kvalitetu da zamene evropske, kao ni lekovi i drugi proizvodi široke potrošnje.
Takođe, engleski poslodavci muku muče da pronađu radnu snagu. Gotovo milion i po radnih mesta u Velikoj Britaniji je slobodno. Veliki deo građana EU je napustio Veliku Britaniju zbog nove politike Londona prema strancima što je direktna posledica Bregzita, dok je novi zakon o imigrantima po uzoru na australijski proizveo dodatne probleme. Generalni direktor „Izidžeta“ Johan Lundgren se požalio da su pre Bregzita morali da odustanu od 2-3 odsto kandidata za posao zbog problema sa dokumentima ili radnom dozvolom, a sada je to slučaj sa 25 odsto zainteresovanih.
London je potpisao seriju trgovinskih sporazuma sa drugim zemljama, ali nije najvažniji, sa SAD, i pored obećanja zagovornika Bregzita da će sa Vašingtonom biti potpisan prvi sveobuhvatni trgovinski sporazum. Ne samo da se to nije dogodilo nego je nova administracija Džoa Bajdena jasno stavila do znanja da neće biti potpisan ako London svojim potezima u odnosima sa EU ugrozi mirovni proces u Severnoj Irskoj, odnosno dovede u pitanje Sporazum na Veliki petak sa uspostavljanjem tvrde granice između Alstera i Republike Irske.
Bivša premijerka Tras nije ostavila bogzna kakav utisak ni kao šefica diplomatije imajući u vidu neprimerenu reakciju na informaciju da Vašington nema nameru da u trgovini da status Velikoj Britaniji kao što imaju Meksiko i Kanada.
Mislilo se da zagovornici drugog referenduma o škotskoj nezavisnosti nemaju boljeg saveznika od Borisa Džonsona, ali Liz Tras je napravila jedan gaf koji je ukazao da je u Dauning stritu broj 10 bio još manje adekvatan premijer od Bo-Džoa. Rečenica da „jedina moguća relacija sa Nikolom Stardžon jeste ona u kojoj se škotska premijerka ignoriše jer boluje od protagonizma“, ravna je diplomatskom kiksu kada je dozvolila da je šef ruske diplomatije Lavrov nasamari sa pitanjem zamkom: „Da li UK priznaje suverenitet Rusije nad Rostovom i Voronježom?“
Nikola Stardžon nije mogla dobiti bolji poklon od izjave Trasove da je treba „ignorisati“, ne samo zato što je dobila više glasova nego kandidati svih drugih partija sa centralama u Londonu zajedno, već i zato što je Trasova tom izjavom iritirala i ponizila većinu građana severno od Hadrijanovog zida.
Škotska liderka igra veoma pametnu, Englezi bi rekli perfidnu igru. Zvanično Stardžonova traži da se novi referendum o nezavisnost Škotske održi 19. oktobra 2023. godine pošto je izlazak Velike Britanije iz EU poništio proklamovani slogan da referendum o nezavisnosti Škotske 2014. godine ima snagu bar za jednu generaciju (20-25 godina).
Trasova je sa svojim trostrukim nadmeno-teatralnim „Ne! Ne! I Ne!“ organizaciji škotskog referenduma uradila upravo ono što je Stardžonova želela. Nije tajna da premijerka Škotske oduvek zagovara organizaciju legalnog i priznatog referenduma od Londona jer smatra da je kontraproduktivno organizovati „savetodavna“ ili „pobunjenička“ izjašnjavanja građana po ugledu na Kataloniju.
Kao što je Bregzit rasplamsao pitanje škotske nezavisnosti, tako je i na Alsteru vratio na sto priču o ujedinjenju Irske. Zatim je došla istorijska pobeda Šin Fejna na izborima za Stormont u maju, popis stanovništva koji će sertifikovati da protestanti nisu više većina dok su iz Londona sve jači signali da britanska vlada nema nameru da poštuje Protokol o Severnoj Irskoj, što neminovno vodi u ozbiljan sukob sa EU sa nesagledivim posledicama.
Unionisti iz DUP-a (Demokratska unionistička partija) vrše opstrukciju formiranja nove vlade na čijem čelu bi trebalo da bude liderka Šin Fejna Mišel O’Nil već četiri meseca. Njihova namera je da ponište Protokol o Severnoj Irskoj sa kojim je uvedena carina između Alstera i ostatka Velike Britanije kako bi se izbeglo uspostavljanje tvrde granice sa Republikom Irskom.
Evropska unija i SAD su upozorile da je nepoštovanje ili izigravanje Protokola o Severnoj Irskoj od strane Velike Britanije nedopustivo i da bi dovelo do suspendovanja Trgovinskog sporazuma između Brisela i Londona što bi bilo samo drugo ime za trgovinski rat između dve strane: poslednje što treba zapadnim saveznicima u momentu dok traje ruska agresija na Ukrajinu a cene energenata divljaju. Takođe, posledično neizbežno uvođenje tvrde granice između Alstera i ostatka Irskog ostrva bi otvorilo širom vrata za povratak nasilja i sukoba širih razmera između suprotstavljenih strana.
Katolici na Alsteru su u prednosti nad Škotima budući da je Irska već članica EU i oni bi ušli u EU, po istom principu, kao Istočna Nemačka. Drugi veliki džoker Iraca, koji Škoti nemaju, jeste podrška Vašingtona. Nepovoljan aspekt ujedinjenja Irske je „uvoz“ 750.000 protestanata i britanskih lojalista, činili bi više od deset odsto stanovništva a bili bi krajnje neprijateljski nastrojeni. Istovremeno, ujedinjenje bi, prema grubim procenama, koštalo Irsku oko 10 odsto BDP-a. To su dva najveća razloga zbog kojih nisu svi u Dablinu oduševljeni idejom ujedinjenja Ostrva.
Englezi nemaju nameru da „umiru“ za Severnu Irsku, ali ne žele ni da se lako predaju. London upotrebljava tzv. soft power da ubedi građane Alstera, bez obzira na versku pripadnost, da je unosnije i korisnije ostati deo kraljevstva nego postati deo republike. U Dauning stritu igraju na kartu rađanja nove „severnoirske“ nacije. Oko 20 odsto stanovnika Alstera se ne opredeljuje kao Britanci ili Irci, već kao „Severnoirci“. U slučaju eventualnog referenduma o ujedinjenju ta petina bi bila odlučujuća. Zato London ne žali novca za zdravstveni sistem, socijalne ustanove i programe pomoći svim ugroženim kategorijama stanovništva.
Uzdizanje Engleske kao evropske i planetarne sile je neraskidivo vezano sa njenim fizičkim prisustvom na Irskom ostrvu. Engleska je sa kontrolom nad Irskom štitila sebe i otvarala vrata za osvajanje drugih kontinenata. Kralj Henri VIII je posejao seme engleske imperije invazijom na Irsko ostrvo pre pola milenijuma. Zlatni period Britanske imperije svanuo je sa anektiranjem Irske početkom 19.veka, dok je Uskršnja pobuna 1916. godine u Dablinu bila početak kraja carstva u kome sunce nije nikad zalazilo; definitivan odlazak „Junion Džeka“ sa Irskog ostrva bio bi simboličan i logičan završetak pet vekova engleske slave. Sve što ima početak ima i kraj.
