„Jedini način da se pojednostavi istorija je da se zakomplikuje“: Romantična storija o Notingem forestu i povratku u Premijer ligu

Isto je i sa fudbalom.

Da bi se totalno pojednostavio, na nivo onih najvećih mislilaca i fudbalskih ideologa, potrebno ga je groteskno zakomplikovati, da se navijaču zavrti u glavi i da mu muka pripadne i da se u tome ponekad i pretera, a da objašnjenje bude tako jednostavno.

Čovek koji je tako izgledao, koji se tako ponašao, čije su ekipe tako igrale i koji je tu igru baš tako, jednostavno objašnjavao, još pre Johana Krojfa i njegovih umotvorina, još pre Marsela Bijelse, davno pre Pepa Gvardiole, bio je Brajan Klaf.

Trener koji je za svaki prikladan povod imao makar jedan pripremljen neprikladan gest, koji je bio genijalac i ludak, kako to obično i biva sa takvima, samo na nekom višem nivou od bilo koga drugog. Čovek koji je živeo i radio „na ivici“. Na obodu šervudske šume, poznate po Robinu Hudu i grupi momaka u crvenom koja je fudbal umela da zakomplikuje po njegovim notama tako da bude potpuno jednostavan. Pobednički.
Njemu u slavu, a u čast povratku Notingem foresta u Premijer ligu, romantična storija o komplikovanom pojednostavljivanju života.

Traume iz detinjstva

Kao na psihoterapiji, za svaku se istorijsku zgodu razlozi mogu pronaći u nekim davnim, dečačkim, mladalačkim frustracijama, u nekim događajima koji su tada delovali efemerno, a danas ih razumemo kao ključne.

Kada je mali Brajan, rođen u „običnoj“ porodici u Midlzbrou, počeo da igra fudbal, nije u njegovom igračkom razvoju bilo ničega neuobičajenog. Mnogi su talentovani klinci nagrabusili zbog okolnosti koje se nisu njih ticale. Mnogi je fudbalski biser ostao u blatu nameštanja utakmica, glupih poraza, loše organizacije.

Brajan, na čijem je crvenom dresu Midlzbroa pisalo Klaf, nije bio jedan od mnogih.

Bio je poseban po tome što je poslednji atom snage ulagao da se sa tim stvarima izbori. Igrač koji je za šest godina u svom rodnom klubu (baš tako, rodnom klubu) postigao više od 200 golova na gotovo istom broju utakmica, ne bi, u normalnim okolnostima ili da je u pitanju neki od mnogih brajana, morao da se bakće time zašto su mu saigrači iz odbrane nonšalantni, zašto je sekretar kluba kreten koji je dogovorio da utakmica bude nameštena, zašto su uslovi za trening i igranje utakmica očajni, mogao bi samo da igra.

Klaf nije mogao da pređe preko toga. Pa je prešao u Sanderlend.
I opet je davao gotovo po jedan gol na svakom meču i delovao je kao poklon onima koji su voleli crveno-belo, dok na Boksing dej nije dobio nesreću sa mašnicom. Na utakmici protiv Berija na Roker parku sudario se sa golmanom Krisom Harkerom i njegova igračka karijera je završena.

Ona mašnica bilo je sve što ga je čekalo na trenerskoj klupi.

Otkaz za kafe kuvarice

Za njegove saradnike i ljude koji su radili u njegovom okruženju – osim Pitera Tejlora, njegovog prijatelja iz svlačionice Midlzbroa – to ipak nije bio poklon.

Od kada je počeo da radi u mlađim kategorijama Sanderlenda, preko Hartpula, do Derbi Kauntija, Klaf je svuda uvodio čeličnu disciplinu. Kao menadžer starog engleskog tipa, on se pitao manje-više za sve. Uvek više. Želeo je da drži sve pod kontrolom i želeo je da sve bude podređeno rezultatu. Jednom prilikom je, dok je vodio Derbi, lično uručio otkaz kafe kuvaricama koje su se smejale tokom internog razgovora, u danu kada je Derbi izgubio.

Nema toga.

To su znali i njegovi timovi.

To je znao i Piter Tejlor jer Klafove izjave i sve što je radio nije bilo uobičajeno. Posle šest godina uspeha i teških padova u Derbiju, ratni drugovi i prijatelji su podneli ostavke. Otišli su u treću ligu, u Brajton, na plažu, da malo opet rade po svom – dobro po Klafovom – da bi nakon jedne neuspešne sezone Brajan odlučio da preuzme Lids mrskog mu Dona Revija. To što je epizoda u Jorkširu trajala 44 dana i to što je dobio nogu, zapravo su najbolje stvari koje su se dogodile u Klafovoj karijeri i zajedno sa svim njegovim dogodovštinama i putešestvijama do tog trenutka predstavljaju identitetsku osnovu svega što je napravio u novom klubu.

U Notingem Forestu.

Šuma

Kada su se 1865. godine u Šekspirovoj ulici u Notingemu okupili igrači hokeja na travi nisu imali pojma da će u „Garibaldijevo crveno“, kako su tada objasnili izbor boja, toga dana zauvek obući budućeg evropskog šampiona.

Dobro, nikom to nije padalo na pamet ni mnogo kasnije, ni u prvoj polovini 20. veka kada je tim dolazio do završnice FA Kupa, a naročito kada je do Drugog svetskog rata dva puta ispao iz lige. Prvo zbog toga što evropska takmičenja nisu bila ni u planu, drugo zbog toga što britanski klubovi nisu imali ambicije šire od lokalnih – ubeđeni da su svakako najbolji.

Zapravo tek početkom šezdesetih godina klub postaje najveći u svom gradu, pretekavši Nots Kaunti. Sredinom te decenije proširuju kapacitet stadiona, ulažu u infrastrukturu, počinju da razmišljaju i manje lokalno. Pa ispadaju iz lige početkom sedamdesetih.

Od motiva povezanih sa italijanskim revolucionarima u crvenom, koji su zemlju delili seljacima, a za račun ujedinjenja ustupali upravljanje državom monarhistima, od slučajnog osnivanja kluba, preko malih uspona i bolnih padova, Notingem Forest je i identiteski bio pravo mesto za jednog neprilagođenog, totalno suludog tipa i njegovog najboljeg prijatelja, koji su željni pravog fudbala.

Tako je počelo sa Klafom Notingemom.

Manje je želeo da priča za medije, nije više imao želju da se dokazuje ni Donu Riviju ni bilo kome drugom, samo da pokaže koliko može, pa je za fudbal koji je igrao sa Šumarima, a kritikujući druge engleske klubove rekao: „Da je Bog želeo da igramo fudbal u vazduhu, posadio bi travu na nebu“.

Imao je jednako stroge principe rada, Roja Kina je opalio pesnicom u nos na poluvremenu jer je vratio loptu golmanu, ali su njegovi principi davali rezultate.

Njegov je Notingem igrao drugačije i u evropskim utakmicama – rutinski je doveo klub do tog nivoa – kao fudbalski Robin Hud. Po Garibaldijevoj ideji. Ujedinjeni možemo da uzmemo od bogatih i moćnih ono što pripada slabijima, siromašnijima, nesrećnijima.

Ili kako bi to rekao Klaf: „Jedini način da se pojednostavi istorija je da se zakomplikuje“.

„Miracle“

Titule prvaka Evrope koje je Notingem osvojio 1979. i 1980. godine ostale su sinonim za čaroliju, čudo neviđeno, magiju. Za napad bande na uspostavljeni poredak. Sve što je Klaf pokušavao kao igrač i u prvom delu svoje trenerske karijere da uradi rečima, javnim istupima i neuobičajenim gestovima, u Notingemu je radio kroz igru.

U prvoj sezoni ovim redom: Liverpul, AEK, Grashopers, Keln, Malme. U drugoj sezoni: šampioni Švedske i Rumunije, pa Dinamo Berlin, Ajaks, Hamburg.

Tako su padali u dvomečima i finalima klubovi širom Evrope i tako je Notingem osvojio dve vezane evropske krune. Klub koji ni po ideji prilikom osnivanja, ni po svom identitetu do tada, ni po senzibilitetu onih koji su u njega bili zaljubljeni, nije podrazumevao velike rezultate, do njih je stigao.

Klafa je tada već počeo da muči alkohol – ne, nije to bilo za njega mučenje, to je bila ljubav jača i od one prema kriketu (fudbal nešto nije obožavao) – svađao se sa Tejlorom i sve do ispadanja u drugu ligu i Klafovog odlaska iz kluba Notingem je živeo u balonu svog prethodnog evropskog uspeha.

Neda, nije više tako ohola

Devedesete su bile novo logično razdoblje, nakon perioda magije. Opet borba za povratak u najviši rang. Opet trzavice. Sten Kolimor. Van Hojdonk. Jako u meso. I polako po zemlji.

Kada je Kolimor posle ispadanja iz Premijer lige obukao crveni dres i zaplesao terenima, među talasima naslova o „engleskom Brazilcu“ i „novom geniju“, Notingem se opet nadao. I to će im postati stara loša navika. Nada.

Sve od konačnog ispadanja 1999. godine, do dana današnjeg Notingem je pričao priče o tome kako je nekada bio veliki i više puta je bio blizu, ali dovoljno daleko od povratka na veliku scenu.

Sada je, čudesnom sezonom, pobedom nad Šefildom posle penala i trijumfom na Vembliju protiv Hadersfilda opet tu gde i pripada.
Jer engleski je fudbal sve ono što je bio Brajan Klaf i sve ono na šta je zajedno sa svojim ratnim drugom i svim svojim alkoholnim demonima, načinio Notingem Forest.

Klub čiji navijači do poslednjeg trenutka veruju u čuda jer su čuda doživeli. Klub čiji navijači znaju da je od čuda češća samo propast i ne odustaju ni tada. Jer nisu ni Robin Hud ni Garibaldi.

Moglo je i prostije, zar ne?

Da napišemo: veliki engleski klub, ili veliki britanski klub, bivši šampion Evrope, na radost svih romantičara fudbala, posle 23 godine pauze, ponovo je na najvećoj sceni.

Ali u tome nema dovoljno komplikovanja koje pomaže da se bolje razumeju istorija, život i fudbal.

Jedan baksuz iz Midlzbroa, jedan klub iz Notingema i jedan svet sa obronka Šervudske šume.