Izvinite, a koji je ovo tramvaj?

0

Znam da bi čovek moje konstitucije trebalo da pruži korak niz Bulevar, ali pripadam onoj posebnoj podvrsti čovečanstva koja se zove „velika većina“, a kojoj je 20 minuta dužeg sna važnije od zdravlja i fizičkog izgleda.

Dakle, jutarnja rutina je stanica sa šifrom 95 i pogledom na nekada važnu kafanu, i tramvaj koji se lelujajući približava iz pravca Cvetkove pijace.

Tramvaji su, citirajmo jednog mudrog komentatora, simbol grada, grad je tamo kuda su protnute tramvajske šine, sve ostalo je ono što se uz njega zbilo i što bi htelo gradom postati; i nigde to nije očiglednije ni važnije nego u jednoj metropoli čiji se širi centar opisuje jednom tramvajskom linijom.

Volim tramvaje toliko da ih, kao čuveni pisac u trapericama Pero Kvesić, ponekad i sanjam.

Koga sve ima u tom tramvaju? Ima finih bakica sa zembiljima i onim prikolicama koje jure popuste na transverzali Cvetko-Ðeram, ima osornih dekica što mesta zauzimaju mašući taze isprintanim anamnezama i receptima iz Doma zdravlja; ima cura što se, ne hajući za gužvu i graju krsti kada kroz muzgavi prozor ugleda zvonik Crkve Pokrova Presvete Bogorodice i onda još jednom kad se približavamo Tašmajdanu; ima student Pravnog fakulteta koji čita poslednje nespremljeno pitanje za ispit, nadajući se da će mu baš ono doći kada izvuče cedulju; ima i onih koji razgovaraju telefonom sve vreme, i onog što se svađa, i onog koji psuje, i onog što peva, i onog što ište tuđu negu i pomoć…

Našem junaku nije važno kuda se zemlja, pardon tramvaj, zaista zaputio, kada će tamo stići i da li uopšte ima smisla putovati u tom smeru; dok god se nešto kreće, ma koliko pogrešno bilo, dok god sve izgleda normalno, njemu je to dovoljno

Tako je, otprilike, negde oko 9 časova; ako kojom nesrećom krenem ranije, nešto posle svitanja, stvar je slična, samo su lica sumornija, podočnjaci slabije sakriveni, osmesi ređi, štiva tabloidnija.

Ali ima i jedna sorta koju je najteže definisati a koja, kad me već vučete za rukodržač i dopuštate da iz svakodnevnih stvari tako olako izvlačim univerzalne zaključke – a kako drugačije? – predstavlja ovu zemlju u malom, i zbog koje je moguće, oprostite na tautologiji, da nam se dešava sve ovo što nam se dešava.

Gotovo svakog dana u tramvaju možete čuti nekoga ko, il’ nervozno i unezvereno, il’ smireno, pita saputnike: „Izvinite, a koji je ovo tramvaj?“

Eh, čudna mi čuda, odmahnuće čitalac rukom, zbuni se čovek, ima tih tramvaja koliko voliš, ali scena se ponavlja i akteri su uvek različiti i svakovrsni: opet, dozvolite da nastavim sa preterivanjem, pa sudite na kraju.

U tom pitanju „Koji je ovo tramvaj?“ dok se već uveliko truckaš u tom tramvaju, u samo jednoj rečenici, vidi se sve što muči, brine i opisuje ovaj narod ili ove građane ili ove putnike.

Najpre, naravno, komunalna slika Beograda i serijsko zbunjivanje građana radovima, rokovima, brojkama i oblicima betonskih kocki. Otkako su vesićevske formacije krenule da raskopavaju grad, ni u tramvajske linije se ne možete pouzdati. Jednog dana ih ukidaju, jednog se dana tramvaji samo ne pojave, pa mi ostanemo na stanici da čekamo i čekamo i čekamo, jednog dana petica postaje šestica i obrnuto; i šta pošten čovek da radi nego da bezglavo utrči u prvi tramvaj koji je tu, pošto narednog možda biti neće?

A signalizacija? lako bi bilo svaliti deo krivice na GSP, ali kao iskusan tramvajdžija svedočiću u njihovu korist da su vozila, i češke „katice“ i švajcarski zeleni i oni novi „španci“, uglavnom propisno označena i da je dovoljan jedan pogled pa da znate da li je to što je upravo došlo linija 6, 7 il’ možda ona mitska 14-ica, koja je poslednji put protutnjala još pre nego što je Slavija propevala.

A ako bismo ovu priču doterali sve do okretnice, mogli bismo ustvrditi da je naš zbunjeni putnik zapravo slika i prilika prosečnog birača u Srbiji, i da ovom gradu, pa ni ovoj zemlji, neće biti bolje sve dok se u prevozu čuje to pitanje.

Našem junaku nije važno kuda se zemlja, pardon tramvaj, zaista zaputio, kada će tamo stići i da li uopšte ima smisla putovati u tom smeru; dok god se nešto kreće, ma koliko pogrešno bilo, dok god sve izgleda normalno, dok god postoji obećanje da neko, iko, zna konačno odredište, njemu je to dovoljno, on je miran i poslušno će otkucati svoj BusPlus i pognuti glavu pred kontrolorom.

Ko da veli, možda će taj tramvaj da završi kod Buvljaka, kuda je putnik i krenuo, možda će nekad stići i do Banjice, a možda će, i o tome je nešto načuo u novinama, jednog dana magično da se pretvori u metro – karte su već odštampane – pa da nas odvede u svetlu budućnost?

*Novi esej Marka Prelevića “Lav Kurtoa Krauč Rodni Bjelica Pajkić” čitajte u Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 7. novembra

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime