Izrael i Iran, u susret ratu koji nam dolazi

Odgovoriti, ali bez nanošenja prevelike štete, to pristup za koji su se Iran i Izrael opredelili kako bi okončali seriju sukoba koji su tokom nekoliko dana pretili da prerastu u regionalni sukob visokog intenziteta. Trofazni scenario počeo je prvog aprila izraelskim bombardovanjem pomoćne zgrade iranskog konzulata u Damasku. Taj napad usmrtio je nekoliko pripadnika Revolucionarne garde zaduženih za vojnu i logističku podršku regionalnih saveznika Teherana. Manje od dve nedelje kasnije, u noći 13. na 14. april, ova Islamska republika pokrenula je operaciju „Iskrena obećanja“ salvom od tri stotine bespilotnih letelica i raketa, većinu kojih je izraelska protivvazdušna odbrana presrela, uglavnom uz pomoć Sjedinjenih Država, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Iako su je Izrael i Zapad predstavili kao potpuni neuspeh, ova vojna reakcija zapravo je bila najavljena nekoliko sati pre nego što je pokrenuta: iranska diplomatija potrudila se da obavesti Sjedinjene Države i, samim tim, Izrael. Operacija nije ciljala gradska niti ekonomska središta. Iranci su tako pokazali da ne žele civilne žrtve i da je „slučaj zatvoren“.

Svet je potom, rečima jednog komentatora Al Džazire, sa strepnjom iščekivao „odgovor na odgovor na napad“ (16. april). On je usledio u zoru u petak, 18. aprila, u vidu izraelskih bespilotnih letelica koje su gađale jednu bazu nadomak Isfahana. U pitanju je bilo posve simbolično bombardovanje, budući da je napad, bez uzrokovanja prevelike materijalne štete, ciljao pokrajinu u kojoj se nalazi nuklearno postrojenje Natanz, ključni segment iranskog programa obogaćivanja uranijuma. „Deeskalirajući odgovor“, smatra Gijom Ansel, bivši francuski oficir i pisac. Stvari bi, ipak, mogle biti drugačije.

Izraelska vojska – koja se od 1948. godine sedam puta sukobila sa svojim susedima, poslednji put u Libanu 2006. godine – sada je na pragu osmog sukoba: ovog puta, s Iranom. Povod ovog sukoba datira krajem 2000-ih godina, s ubistvom nekolicine iranskih naučnika uključenih u nuklearni program njihove zemlje i pripadnika Sepaha raspoređenih u Siriji, kao podrške režimu Bašara el Asada, i u Libanu, kako bi podržali oružano krilo Hezbolaha. Kao što je pomenuti jedinstveni aprilski triptih pokazao, ovaj tihi sukob u svakom trenutku mogao bi da izmakne kontroli i zapali Bliski istok, pa i šire područje.

Kako bismo rasvetlili ove okolnosti, potrebno je da razumemo na koji način bi tok rata koji se trenutno vodi u Gazi mogao da podstakne premijera Izraela Benjamina Netanjahua da pooštri neprijateljstvo s Iranom i preuzme rizik od opšteg sukoba – na veliko nezadovoljstvo Sjedinjenih Država, koje se trude da očuvaju status kvo između ove dve regionalne sile.

Na masakre (1.160 mrtvih i 7.500 ranjenih) i otmice (250) koje je Hamas izvršio 7. oktobra tokom operacije „Al Aksa potop“, Tel Aviv odgovara sistematskim razaranjem. Uništeno je više od 70% stambenih jedinica u ovoj palestinskoj enklavi. Do 22. aprila, prema izveštaju Ministarstva zdravlja Gaze, među stanovnicima Gaze bilo je 34.000 mrtvih i 7.500 povređenih, ne računajući nestale. Bombardovano danju i noću, ponekad uz pomoć veštačke inteligencije; neselektivno gađano iz snajpera i bespilotnih letelica; primorano da se preseli na jug, gde se gomila na egipatskoj granici; uskraćeno za lečenje nakon uništenja gotovo svih bolnica i humanitarne pomoći usled blokade koju je nametnuo Tel Aviv, civilno stanovništvo prolazi kroz pakao. Tokom konferencije za štampu održane 31. januara, direktor programa za hitne zdravstvene službe Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Majkl Rajan, govorio je o „masovnoj katastrofi“ stanovništva „koje umire od gladi i gura se do ivice provalije“.

U takvim okolnostima, jedan od glavnih diplomatskih rezultata rata jeste povratak u prvi plan pitanja Palestine. Zapadne sile prestale su da se za njega zanimaju nakon potpisivanja Abrahamovih sporazuma 2020. godine i normalizacije između, s jedne strane, Izraela i, s druge strane, Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), Bahreina, Maroka i Sudana, uz očekivanje Saudijske Arabije. Budući da nije bilo pritiska arapskih zemalja koje su do tada tražile povratak palestinskih teritorija u zamenu za mirovni sporazum, proglašenje palestinske države postalo je manje hitno. Rat u Gazi pokazao je besmislenost takvog razmišljanja. Istina, nijedna od uključenih zemalja nije dovela u pitanje tu normalizaciju, iako je Rijad zvanično suspendovao razgovore s Tel Avivom, to je, prema rečima samih bliskih saradnika premijera i prestolonaslednika Muhameda ibn Salmana („MBS“), privremeno.

Izrael, međutim, sada mora da se nosi s porastom svetskog interesovanja za sudbinu Palestinaca. Pored masovnih protesta širom sveta protiv ratnih zločina izraelske vojske u Gazi, žestoka borba vodi se i na pravnom i diplomatskom frontu. Južnoafrička Republika je 29. decembra, uz podršku mnogih nezapadnih zemalja, pokrenula postupak pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) tražeći od ove institucije UN-a da donese privremenu meru (…)