Goran Bogdan i ja počeli smo sa ovim razgovorom „pre rata“. Pre kovida-19. Bio je Fest, sedeli smo u foajeu Sava centra. Bila je premijera filma „Otac“ u kojem glumi glavnu ulogu. Prošvercovali smo duvanski dim i prevarili senzore. Ali nakratko. Pa su neke žene za susednim stolom ustale i tražile da se slikaju s njim.
Pa smo nastavili razgovor uz crnu kafu u hotelu „Moskva“. Tu sam postavio pitanje o Mustafi Golubiću iz serije „Senke nad Balkanom“ jer me je ime hotela podsetilo da je junak koga on tumači dobijao direktive iz Moskve.
A onda je posle ta dva naša nastavka intervjua izbila pandemija, uvedene su vanredne mere, pa smo treći nastavak uradili pod utiskom stvari koje su se desile tokom korone.
U toku ove pandemije ljudi su obećavali da će se promeniti. Napadala se pohlepa i pričalo o tome da se moramo svi menjati. Šta ti misliš, da li će se bilo šta promeniti?
Bilo bi dobro da se nešto promeni, no ne zbog promene same po sebi. Bila bi šteta da ovako skupu školu ne iskoristimo za neko učenje.
Ali strah me je da se ništa neće promeniti ili da će otići nagore. Istorija je u ovakvim situacijama imala tendenciju da se menja nagore. Tek ćemo videti razmere ove krize kada se smiri pandemija. Ekonomske posledice će možda više delovati na sociološke posledice. Greška se potkrala apropo „socijalnih distanci“ kad je u stvari to trebalo nazvati „fizičke distance“, jer ne bi valjalo da se tu očitava jedan proročki momenat: da će u jeku ekonomske krize koja sledi tek doći do „socijalnih distanci“. Uvek je u ovakvim situacijama profitirao onaj agilniji, brži, sposobniji, dok je cena padala na pleća onih najslabijih. Istorija ima i tendenciju da se ponavlja, a na nama je (ne dao Bog) da opet samo stojimo i promatramo.
U „Senkama nad Balkanom“ boriš se protiv sistema iz ideologije, a u filmu „Otac“ boriš se protiv sistema iz dužnosti, ili nužnosti?
Iz dužnosti prema deci. Mislim da je doba Mustafe Golubića i dalje bilo doba neke nezavisnosti. Danas svaka konzistentna grupa buntovnika ima tendenciju da se već „prostituiše“ i postane neki amblem. Da postane više marketinška nego neka revolucionarna grupa, ne nužno svojom krivicom. I često je danas u praksi da se borba neke grupe ljudi pakuje u celofan te postaje veći brend nego što je njihova ideja revolucije. I jako brzo se sve završi u garderobi. Majice sa sloganom te grupe se bolje prodaju nego što idu ideje u praksi. Če Gevara, „Anarchy…“, H&M majice Nirvane, grupe Rage Against the Macine…
Neoliberalizam ima tendenciju da ideologije tih pobunjeničkih, nepodobnih grupa uguši stavljajući ih na tržište. Onda ta grupa postaje kao neko deoničarsko društvo i menja revolucionarne ideje koje je u početku imala. Ona ih prilagođava većoj neto vrednosti tržišta. Tako neoliberalizam danas ubija revolucionarne ideje. Stavlja im nasuprot njih samih one sa većom marketinškom vrednošću, one sa većim brojem followera. Svet nađe način da sve ugura u mejnstrim, pa i buntovne pokrete, tako da se često pobuna završi na majicama.
„Možda je i do mene. Možda bi se trebalo više truditi. Biti tamo. Možda sve krivo radim, ali nadam se da „Fargo“ nije poslednje veliko iz sveta što sam dobio“
Zato smo poslednjih godina imali opasne pojedince poput Snoudena, Asanža…
Da, jer je individualac uvek opasan. Zato što mutira kao virus. Danas se sve prati više nego pre, baze podataka su nafta današnjeg tržišta. Ponašanje i ukusi potrošača su zlato. Ali ono što je iza naših obrva – ne može niko pratiti. Danas je nemoguće prisluškivati samo ono što je u našoj glavi. Ali je pogubno koliko je, na Gutenbergovu veliku žalost da je živ, lako delovati na isto. Ali opet to je postalo jedino ili bar glavno plodno tlo pogodno za razvijanje revolucije i zato se sve svodi na individualce.
Tako se i pokret „Okupirajmo Volstrit“ ugasio sam od sebe?
Volstrit evoluira i prilagođava se brže nego bilo koji organizam. Ekonomska kriza nastala 2008. zbog hipotekarnih kredita naterala je finansijski sektor da začas nađe nove finansijske elemente i derivate i vrati se obilaznicom na ono zbog čega je i izazvao krizu.
Za Volstrit nikada nije bilo problema. A u slučaju Asanža je opet u pitanju individualac koji je uspeo uzdrmati sistem. Mislim da je šansa današnjice udaranje topova individualizma.
Kao da se i sve umrtvilo. Deluje nemoguće da bi Asanža onako uhapsili bez protesta da se nalazimo u doba šezdesetih i sedamdesetih godina u periodima snažne omladinske supkulture, buntovnosti i nekonvencionalnosti?
Vreme se razmekšalo iako se čini drugačije. Sve kraće traje. Ne znamo da li bi Asanž bio strpan i tada, jer organi establišmenta imaju svoju evoluciju.
I oni se prilagođavaju i alati i retorika im se poboljšavaju. Ako je sad tako kako je, to ne znači da će tako i ostati.
Ti se u filmu „Otac“ boriš kao pojedinac za tvoju decu, u „Senkama“ za bolje sutra. Za koje ideje i vrednosti danas pojedinac treba da se bori?
Kako gde. Svaki prostor nosi neku drugi borbu. Mislim da klima, tačnije klimatske promene, donose neke nove opasnosti i da je to poligon za borbu. Dok sam bio mlađi, mislio sam da će neravnopravna raspodela svetskog bogatstva dovesti do nekih sukoba. Ali to se nije dogodilo mada je migrantski talas na neki način neki odgovor na neravnopravnu raspodelu svetskog bogatstva.
A neko će reći da ti migranti beže od rata a ne od neravnopravne raspodele bogatstva?
Beže od rata, a ko ga je izazvao i šta ga je izazvalo? Nije se to dogodilo samo od sebe. Imali smo tu prste pomalo i mi, zapadni svet. Zapadna Evropa, Amerika, Rusija…
Postao si simbol nekog, da nazovemo glupo, post-YU perioda. Svuda si po regionu. Vikendom je ista muzika u celom regionu ali šta je ono što nas razlikuje jedne od drugih danas?
Svi misle da su nešto drugačiji od drugih ali bitnih razlika skoro da i nema. Porazna je istost svih nas sa ovih prostora. Više smo isti nego različiti.
Jedan hrvatski pisac je rekao, da parafraziram, „Je.eš sve kada ćemo svi na kraju završiti u Rajanerovom avionu za Dablin“. Eto toliko se pričalo o različitostima i o teritorijama, a na kraju će te teritorije biti bez ljudi jer ćemo svi biti na istoj teritoriji – u avionu za Dablin, ili u kabini kamiona koji vozi po Nemačkoj?
Teritorije će biti bez ljudi. Ili će te teritorije biti u vlasništvu nadnacionalnih kompanija. Ekonomija uvek pobedi sve, a naročito glad. A u Dablinu smo svi na balkanskom partiju, grlimo se, pevamo i zaboravljamo na razlike.
Nazvali smo ovo „socijalna distanca“, a trebalo je „fizička distanca“, jer ne bi valjalo da se tu očitava jedan proročki momenat: da će u jeku ekonomske krize koja sledi tek doći do „socijalnih distanci“
A ovde, u Srbiji i Hrvatskoj će u multinacionalnim kompanijama raditi Sirijci?
Tako je. Neka još jeftinija radna snaga od nas. Nama će biti ispod časti da radimo za te pare. Mi ćemo svoju čast braniti u Dablinu i Frankfurtu. A oni jadniji od nas će svoju čast braniti ovde u našim domovinama.
Mi ćemo moći da glasamo u konzulatima.
Valjda će moći i ovi glasati u sirijskom konzulatu kod nas, ako se bude u Siriji glasalo za nešto. A moguće je da će neki od nas glasati za ono što nas je oteralo u Dablin i Frankfurt.
Kad govorimo o postjugoslovenskom prostoru, onda treba reći i da je sa oduševljenjem primljeno da je neki odavde glumac ušao i veliku TV seriju „Fargo“. I pomisli se da, kad uđeš u „Fargo“, da je to kao kad kao fudbaler uđeš u Real Madrid pa više ne treba da brineš za karijeru koja je na vrhu i ide sama od sebe.
Jeste ku..c. Ne znam baš kako sve funkcioniše ali ne funkcioniše baš kao u fudbalu. Možda je i do mene. Možda bi se trebalo više truditi. Biti tamo. Možda sve krivo radim, ali nadam se da „Fargo“ nije poslednje veliko iz sveta što sam dobio. Ali i ne po svaku cenu i ne svaka uloga. Meni je draži, pa makar ispao za neke snobove seljak, ovaj film „Otac“ nego neki glupi SF spektakl. Videćemo šta će biti u budućnosti ali se zaista nadam da postoji ogroman potencijal ovdašnje kinematografije.
Eto „Otac“ je bio u Berlinu i dobio dve nagrade na tom važnom festivalu, „Senke“ je kupio Amazon.
Svako malo završi neki film odavde, sa ovog prostora, u Berlinu. Amazon prajm je kupio „Senke nad Balkanom“ i to je velika stvar. Zato i mislim da će se kinematografija odavde vratiti tamo gde je bila.
Jesi li tokom snimanja serije „Fargo“ pričao sa Ijanom Mekgregorom o filmu „Trejnspoting“?
Jesam. Družili smo se pet meseci. Pričali smo o svemu. On je samo za nas doneo drugi deo „Trejnspotinga“ i prikazao nam ga pre nego što je stigao u bioskope. On je super tip, jednostavan, Škotlanđanin.
Kako ti izgleda ovaj prostor kada dođeš posle nekog vremena recimo iz Amerike? Kako se menjaju sve ove zemlje?
Menjaju se sporo. Ja bih to brže. Prođe nam život celi a ništa se nije bitno promenilo. Malo je i bez neke velike perspektive. Možemo samo individualno sanjati da će se nekom pojedincu nešto veliko dogoditi. Nekom umetniku, fudbaleru, košarkašu… Ali ukupno sporo se menja. Ovde se uspehom smatra ako se ode odavde. A ovima koji ostaju? Imamo vladajuće elite koje su koruptivno očigledne i beskrupulozno pokazuju to. Komunizam je težio da svima bude jednako a sada ovi novi demokratski neuspešni pravni poreci stavljaju opet neku jednakost ali suroviju – da je nemoguće napredovati za većinu. Mi smo komunizam zamenili kvazifeudalnim sistemom. Ali ja sam ipak optimista, ipak nešto polako ide unapred.
Da smo životnog veka kao kornjače, bilo bi lakše?
Da, da smo kornjače, onda nam tranzicija ne bi teško pala. Ovako sa našim životnim vekom je teško.
Narod se lako pomirio sa svim.
Nije se desila promena sa dolaskom kapitalizma. Samo je ovaj naš feudokapitalizam još više ubio volju. Kad spustiš primanja ljudi na tako malo, onda se ljudi drže u toru i oni nemaju volje, apatični su. Držiš ih tek toliko da ne budu gladni ali im ubiješ svaku nadu. Izgleda kao da je neko dobro smislio sve ovo i ovde apatija deluje kao perpetuum mobile. Održava se. Tako je junak koga glumim u filmu „Otac“ pao toliko nisko da on nema više šta izgubiti.
Vidim da vesti ovde potenciraju spoljnog neprijatelja i tako se narod sa tim i niskim platama drži u toru. Strmoglavio se standard nakon rata i raspada zemlje.
Spomenuo si da se treba boriti za ekološku svest. Protiv klimatskih promena. Ali ovde narod nije stigao ni do socijalnih pitanja. Nekoj ovdašnjoj Greti Tunberg bi sigurno rekli: „Ajde, mala, ne trtljaj, idi uči školu.“
Jeste. Gde je nama klima, „Idi dete uči. Crći ćemo mi pre nego što planeta propadne“.
Ta ekološka svest je proporcionalna visini dohotka i visini dokolice. Kao što je Rambo Amadeus rekao: „Daj platu od 3.000 evra, pa će se i ovde svet promeniti.“ I kad pričamo o kulturi, pa pazi, trideset godina nije bilo ulaganja u kulturu. Samo je bilo buke, besa, a prava kultura zahteva malo više sređenog života, dokolice, više nade…
U našem razgovoru smo se dva puta dotakli ekološke teme. Da li je i ovaj virus posledica te ekološke slabe svesti?
Nisam ja epidemiolog, ni biolog ni ekolog. Pandemija je bilo i biće. Da je ekološka katastrofa nikad gora, istina je. Trebala bi, barem meni, neka studija te povezanosti. Sada nam se, iako se nama to ponavlja stalno, događa paralelna pandemija lažnih informacija: 5G, antivakcineri, „Đilase lopove“ protesti. Opet imamo sreće u ovoj nesreći. Nama je kroz istoriju često ovako bilo, pa se mi ko žohari brže adaptiramo. „Preživeli smo mi i gore“, čuju se ti usklici. Eto ako nam je to pohvalno? Naša snaga se procjenjuje kao vrlina tegleće marve. Bravo mi žohari.
Ti si završio dva fakulteta: Ekonomski, Akademiju a i treći si studirao, Saobraćajni fakultet?
Nisam završio Saobraćajni. Mene je zanimala akademska karijera. Svi su mi u kući profesori, pa sam i ja hteo da idem tim putem akademske karijere. Sada nemam tih ambicija.
Koliko si ti radio kao ekonomista u Ministarstvu finansija Hrvatske?
Jedan dan. Kada sam upisao glumu, javio sam da neću tamo raditi.
To je bio isti dan?
Isti dan. To je bio ponedeljak. Nisam ni otišao, javio sam da neću doći na posao u Ministarstvo finansija Hrvatske. Tada sam završavao postdiplomske iz makroekonomije. Hteo sam tim smerom da idem i da mi to bude odskočna daska za karijeru na fakultetu.
U glumi si uspeo da ne budeš u žanru i šablonu.
Da, na početku sam dosta bio vezan za komediju, pa sam se prepao da ne bih upao u tu jednu ladicu.
Razočarao si neke žene koje su gledajući tebe u „Senkama“ pomislile da je Mustafa Golubić bio isto tako dobar frajer. Taman su htele da se učlane u komunističku partiju kad na Google images vide da je pravi Mustafa Golubić izgledao totalno drugačije?
Ha-ha-ha! Ma uvek je tako sa slikama iz prošlosti.
Glumio si u velikoj američkoj TV seriji. Serije su promenile na neki način svet.
Serije su neka renesansa, i neki rokenrol današnjice. Nekvalitet i površnost filma morali su na kraju rezultirati kvalitetom serija.
Na kraju i ti i Kventin Tarantino imate isti početak karijere, obojica ste počeli radom u video-klubu.
Da, to mi je bio prvi posao. Voleo sam mnogo filmove kao klinac. A dabogda i da završimo na istom i Tarantino i ja.
***
*Intervju je objavljen u štampanom izdanju Nedeljnik br. 438, 4. juna 2020.
Tagovi
