Niko ne može da se pripremi za ovakve stvari.
Bilo je to kao neko nasilje. Pucanj u srce. Drvo koje neko samo iščupa…
Slučajno sam došao do kuće sa Mokre gore, pošto se ispraznila Kneza Miloša. Da ostavim stvari. Jelena je bila nasmejana. Zvonio joj je telefon. Počela je da se trese. Arseniju nije dobro. Ulazimo u lift, minut kasnije, novi poziv. Oživljavaju ga, puca prokleta veza. Izlazimo. Vesna se ponovo javlja. Kaže: Daj mi Veljka. To je to. Kraj.
Arsenije Šoškić (1970–2023), jedan od najvećih sportskih novinara u istoriji ove zemlje, otišao je za tri minuta. U 53. godini. Kad ne kreću ni prve izmene.
Sudija nije dao zaustavno vreme. Nasilni prekid koji ničim nije na to ukazivao.
Retki su ljudi koje svi znaju po nadimcima, još ređi po dva, i to tepajuća, jednom po imenu – Acko, jednom po prezimenu – Šole.
Od A do Š.
Iz zvanične biografije treba izdvojiti – jedini dopisnik najpoznatijeg španskog sportskog lista Marka u poslednjih 20 godina i stalni član žirija „Kuće slavnih u fudbalu“, pandana NBA lige, među 50 najeminentnijih sportskih novinara koji prate fudbal…
Saradnik Radio Marke, pošto je tako govorio španski.
Kao i engleski, dok je italijanski natucao sa svih putovanja i utakmica na kojima je bio.
Ovo dalje se zna – dugogodišnji urednik sportske rubrike u Novostima, svi kažu najbolji, urednik sportske u Pressu, isto, glavni urednik Sportala, dopisnik Nedeljnika iz Madrida, novinar i urednik Sporta,
MaxBetSporta, mnogih sportskih i kladioničarkih magazina koje je postavio i za koje je radio.
Iz zvanične biografije treba izdvojiti – jedini dopisnik najpoznatijeg španskog sportskog lista Marka u poslednjih 20 godina i stalni član žirija „Kuće slavnih u fudbalu“, pandana NBA lige, među 50 najeminentnijih sportskih novinara koji prate fudbal…
Arsenija su svi prvog zvali. A iz svih projekata odlazio je sam, bez posla, što me je nerviralo. Na prvu sitnicu, nešto što se kosi s njegovim svetonazorima. Imao je ponude najvećih klubova, velikih kompanija, zamalo da ode u Kolumbiju pre nekoliko godina, kada je ipak odlučio da ode u Španiju da bude uz njegovog Duleta, Veru, Anu, Rašu i Marka, nakon što je preminuo Radomir Antić.
Arsenije je bio najmlađi novinar koji je ikad pratio reprezentaciju, što govori o njegovom talentu, i jedan od retkih, ako ne i jedini, koji je pratio i Partizan i Zvezdu, jednako profesionalno, što govori o njegovoj širini.
Pet dana pre tragedije bili smo na porodičnom ručku. Pričao sam mu kako se od svih sportskih događaja sećam samo Nejmara u Moskvi i Lebrona u Los Anđelesu. On je toga imao – milion. Da li je to dovoljno za Celebration of Life?
Nisam siguran – zbog šokantnog odlaska.
Arsenije je mnogima bio neka vrsta amajlije, čuvara za koga znate da će sve biti okej dok imate taj broj da okrenete.
Radomir Antić je organizovao specijalni let pred poslednje utakmice Atletiko Madrida, pošto im je Šole donosio sreću, počevši od prve serije koju niko nije očekivao. Uzeli su duplu krunu prvi i poslednji put.
Okumio se sa njegovim sinom, svojim večnim prijateljem Duletom.
Pa krstio i Rašu i Marka. Postao je i deo familije Antić.
Još jedno od A do Š.
Nikad nisam s njim ozbiljno pričao o fudbalu, iako to radim kao svaki Srbin. Osećao sam se inferiorno, pa bih ga ponekad pitao nešto kao novinar na intervjuu. Kao Radomira kada smo Jelena, Nika i ja bili njihovi gosti u Marbelji. Sećam se, ipak, naših jutarnjih tiketa, kad Jelena prva ode na posao, a mi se krijemo kao deca da je ne bismo nervirali…
Gledajući u telefon shvatam da ne postoji muškarac s kojim imam više razmenjenih smajlija. A osim Goce, Jelene i Nike, naše tri najvažnije stvari, i porodice, sve ostalo imali smo suprotno: Partizan i Zvezdu, Barsu i Real, Juventus i Inter, Liverpul i Mančester junajted…
Samo njemu, ipak, dopustio bih da mi vodi ćerku na Partizanove utakmice. I to ne malo puta. Gunđao bih u prolazu, iako vidljivo srećan. Toliko da bih sada da mogu otišao s njima sve i da dobijem batine na tribini.
Urednike ne mogu da vole svi novinari. Nije prirodno. Njega su voleli svi. I opet je kod njega to bilo prirodno.
Imao je preferans ekipu, s kojom bi igrao karte celu noć, da bi ujutru Borisa, koga je obožavao, izribao ako zakasni na posao.
Zato je u toliko medija, i to sasvim različitih medija, izašao isti naslov „Naš Šole“.
Plakalo se u nekoliko redakcija, u nekoliko jedva završilo s poslom tog petka.
Mene su zvali gotovo svi novinari, Duleta gotovo svi fudbaleri kojih možete da se setite.
Redakcija Nedeljnika ostala je bez člana porodice i velikog prijatelja, a sportsko novinarstvo bez majstora-urednika, napisao je Marko u prvoj vesti.
Iljuka je u izveštaju s reprezentacije, koji je i on trebalo da radi tog dana, napravio akronim – „Zbogom Šole“, govore prva slova svakog pasusa.
Njegov otac, koga je stari Beograd znao po nadimku Globus, i koji je kao takav završio u nekoliko knjiga, bio je legendarni šef Mažestika. Omiljeni Srbin Đanija Anjelija. Bio je najtalentovaniji fudbaler u porodici, pored rođenog brata Miloša, koji je bio reprezentativac stare Jugoslavije, legendarni štoper, trener i direktor Olimpije, o kome je list Korijere dela sera pisao „Kapelo sa Balkana“.
Arsenije je sve nasledio od oca. I srce, tako veliko, i tako ranjivo kako ćemo saznati prošlog petka.
Najtalentovaniji, neko koga voli ceo grad, cela profesija, a on samo gleda kako da svima završi sve…
Osim sebi…
Od Šoleta se danas opraštaju brojne kolege. Svi se slažu u jednoj stvari: bio je novinar s najvećim ugledom u sportskom novinarstvu.
Na vest o smrti oglasio se i njegov Partizan: „Nemi od tuge i bola opraštamo se od vrsnog novinara i, pre svega, velikog čoveka i prijatelja FK Partizan, Arsenija Šoškića“, navedeno je u zvaničnom saopštenju.
Da je video to, podigao bi svoj šal, s kojim će biti ispraćen.
Naše poslednje poruke, bile su posle mog gostovanja, kad mi je izletelo „Ja nažalost ne navijam za Partizan“.
Nisam izašao iz studija, stiže poruka:
A. Š. Najjače je ja nažalost ne navijam za Partizan 🙂
V. L. Nisam valjda baš tako rekao 🙂
A. Š. Pa to ti je iz srca (jedno crno, jedno belo na ajfonu)
I to je to. Jedno crno koje nas je sve razorilo.
I jedno belo po kojem ćemo ga uvek pamtiti.
Adio, Šole!
P. S. Paziću ja njih tri, ne brini…
