Kiš je bio prvi student svetske književnosti i profesor Vojislav Ðurić je govorio, a mi brucoši nismo znali o kome je reč: „Imao sam jednog studenta koji je spavao u parku, došao u zimskom kaputu, i prvi mi je diplomirao i bio najbolji student. A vi? Koliko vas ima? Pola ćete završiti u žutoj kući (Pravni fakultet).“
Onda smo se raspitivali ko je taj čovek i saznali da se radi o Danilu Kišu. Godine 1966. pojavila se u Prosveti edicija „Savremena proza“. Mi smo na Svetskoj književnosti tada imali Tribinu 17 i rešio sam da pozovem nekoliko pisaca iz te edicije: Mirka Kovača, Filipa Davida (koji je tad bio jako mlad) i Danila Kiša.
Našao sam Kišov telefon i on mi je zakazao susret u Palmotićevoj gde su živeli on i Mirjana. Stanovali su u maloj sobi. Toliko maloj da je prvo što sam ga upitao bilo: „Kako pišete?“ On sede, u turski sed, na krevet, stavi mašinu u krilo i kaže: „Ovako pišem.“ Pre toga smo odlazili u Udruženje književnika i tamo su se pisci prenemagali do ludila. A Kiš je bio potpuno drugačiji čovek bez mistifikacije. Na tu tribinu sam pozvao neke mlade kritičare. Oni su nešto mudrijašili i Kiš se ražestio, i suština tog njegovog razgovora sa mladima je bila: „Vi ništa ne znate.“ Neki su se naljutili, a ja sam bio utučen. Tako je počelo naše poznanstvo.
Pesnik i pisac Predrag Čudić za aktuelni Nedeljnik prisetio se svog dugogodišnjeg prijatelja Danila Kiša.
Ovog novembra navršava se trideset godina od smrti Danila Kiša, možda i poslednjeg velikog jugoslovenskog pisca i nesuđenog nobelovca.
A u rođendanskom broju Nedeljnika objavljen je specijal posvećen Danilu Kišu.
Za Nedeljnik o piscu govore i pišu njegovi prijatelji Filip David, Božo Koprivica i Predrag Čudić.
Šta nam je danas Danilo Kiš? Zašto je važan? Kakav je bio njegov život, njegove strepnje, njegova nadanja? Kakav je bio kao prijatelj?
Nedeljnik u izdanju koje će se čuvati objavljuje i fotografije iz porodične arhive.
Digitalno izdanje Nedeljnika dostupno je na Novinarnici
Tagovi
