„I sutra ćemo imati posla…“: Poslednji grobar u Bahmutu

Rusija ne posustaje u svojoj nameri da zauzme strateški prilično nevažan grad Bahmut, i on je već nedeljama pod vatrenom opsadom. Ipak, neki stanovnici i dalje su tamo. I pogrebna preduzeća i dalje su tamo. Šta im ne da odu?

Bahmut. Prvo ćete ga čuti, pa tek onda ugledati.  Kroz sumornu zimsku izmaglicu prolamaju se zvuci minobacačke vatre, detonacije, rafalne paljbe.

Ceo grad i njegova okolina postali su borbena zona. Poprište najžešćih borbi na teritoriji Ukrajine.

Snabdevanje grada prirodnim gasom obustavljeno je još prošlog maja, a ruska artiljerija obasipa ga mecima od leta. Od septembra nema vode, od oktobra struje. Sredinom januara, temperature su pale na minus 15, a 25. januara ukrajinska vlada priznala je da je izgubila kontrolu nad rudarskim gradom Soledarom, severno od Bahmuta.

Ruske trupe potom su osvojile selo Kliščijevku. Artiljerija, koja je u proteklih nekoliko meseci pretvorila Bahmut u „grad ruševina“, krajem januara se pomerila iz centra ka periferiji. Rusi nameravaju da opkole grad i odseku ga od poslednjih pristupnih puteva i vodovodnog snabdevanja.

Danas, Bahmut je „grad duhova“. Napustilo ga je devedeset odsto stanovništva. Čopori pasa besciljno lutaju devastiranim gradskim ulicama, kopajući po smeću koje niko mesecima nije pokupio. S vremena na vreme, pojavi se i poneki čovek. Jedan od njih je i Jurij.

„Svi pričaju o evakuaciji. Ali zašto da idem negde drugde? Moj dom je ovde. Ovde su moji roditelji sahranjeni“, kaže on.

Poslednjih 10 odsto građana grčevito se bori da ostane u Bahmutu. Naročito stariji stanovnici ne žele da napuste pakao svog rodnog grada.

Prigožin se nadao da će ostvariti ono što ruska vojska nije uspela tokom leta, ali Vagnerova grupa je došla samo do Soledara. U Bahmutu, Prigožinove trupe su pretrpele tako teške gubitke da su od početka poslednje nedelje januara redovne trupe ponovo primećene u tom području.

Što ste bliže centru grada, stvari su strašnije. Istočni deo grada sa druge strane reke je u vidokrugu ruskih snajperista, upozoravaju ukrajinski vojnici. „Tačke nepobedivosti“, kako nazivaju skloništa za hitne slučajeve,se nalaze bliže periferiji grada. Isto važi i za lokacije namenjene distribuciji zaliha pomoći i malu pijacu, gde šačica neustrašivih prodavaca nudi slaninu, sušenu ribu, baterije, čizme i šta sve ne.

Centar je apsolutno razoren, bučan i prazan – osim prizemlja zgrade u uglu. U Ulici mira, okruženi bombardovanim i napuštenim zgradama, šest muškaraca i dve žene nastavljaju sa poslom. Među praznim kovčezima od smrče i plastičnim cvetnim aranžmanima, zaposleni u državnom pogrebnom preduzeću nastavljaju sa radom: od ponedeljka do petka od 8 do 13 časova, subotom i nedeljom zatvoreno. 

Istina, jedan od njih je povređen, drugi je skoro ubijen, a ruska raketa je eksplodirala u dvorištu, „ali isto tako lako možete da doživite saobraćajnu nesreću negde drugde“, kaže Viktorija, stoička recepcionerka, „ili da vas udari cigla u glavu.“ Niko joj ne protivreči.

To je šarolika skupina ljudi. Volodimir je blag čovek u kasnim 40-im čija je porodica u nekom trenutku u prošlosti došla u Bahmut iz Gruzije. „Vova“, kako ga svi zovu, bio je u Somaliji sa ukrajinskom mornaricom pre nego što je zaradio svoje mesto kao građevinski radnik u Kijevu, ali je uvek želeo da se vrati kući. Serhij, najstariji iz grupe, besan je na Ruse, na mrtvačka kola koja se stalno kvare i na svakoga ko mu se nađe na putu.

Petja, najmlađi, izgleda tako mali dok viri iz svoje prevelike dukserice i govori tako tiho kao da je svet jednostavno prevelik za njega. On kaže da starci koji su ove zime preminuli zaslužuju da budu dostojno sahranjeni. Kostja, melanholični čovek u srednjim 40-im, sa tankom bradom, dodaje da im njihov rad omogućava da bar malo zarade: „U suprotnom, nema posla. I, eto, ljudi i dalje umiru.” Ivan, bivši policajac koji vodi ovo mesto, priznaje da je opasno ostati u centru grada. „Ali ovu adresu svi znaju. Barem mogu da nas pronađu.”

Koliko god da su različiti jedni od drugih i koliko god da su različiti njihovi razlozi, svi se slažu u jednom: oni ostaju. To je ludo. Ili, kako oni to vide: Svaki preživljeni dan je pobeda nad bedom njihovog sadašnjeg postojanja. „Potrebni smo“, kažu oni. Jednostavna sahrana košta oko 7.000 grivna, što je oko 170 evra. Država plaća ako mrtvi nemaju porodice.

Daleko zveckanje mitraljeza i udaranje artiljerijskih granata praćeni su zveckanjem Tanjine klamerice koju koristi u radnoj prostoriji da pričvrsti ukrasne obloge na ivice sanduka. Hitovi iz 1990-ih sviraju iz malog zvučnika. Svakih nekoliko minuta, generator – već nekoliko puta spojen – zaustavlja se i uranja pogrebno preduzeće u mrak dok se dve blede sijalice konačno ne ožive.

Neko treba konačno da pokupi mrtvo telo starice iz kuće iza ugla, insistira Sergej. Leži tamo već četiri dana, kaže. Ali Andrii i Petia i dalje pokušavaju da dobiju papire za još jedno mrtvo telo. U Bahmutu su još uvek primenljive birokratske procedure koje zahtevaju od policije da prvo proveri da li je smrt, čak i ako je starost najverovatniji uzrok, možda ipak usledila neprirodno.Taj papir je neophodan da bi zdravstvena služba izdala umrlicu. Gde su, međutim, poslednji policajci u gradu, čija je stanica samo gomila ruševina? Gde su obrasci i pečati? Sve telefonske mreže su u prekidu. Ko treba da izdaje umrlice?

Osim toga, Vova i Kostja žele da krenu kući na vreme. Oni i dalje žive na drugoj strani reke u Zabahmutki, gde ruske trupe mogu da vide na koga pucaju i gde je prelazak preko mosta postao novi oblik ruskog ruleta. I ostali smatraju da je to previše opasno. „U mojoj kući je ostala tačno jedna soba“, kaže Vova. Skoro kao da je to znak sa neba da ostane. Obično, umiruje ostale, izbegava most hodajući po ledu.

„Dolaze u talasima“, priča ukrajinski vojnik, opisujući svoje iskustvo u poslednjih šest nedelja sa položaja nedaleko od grada. „Prvi talas Rusa, njih 10 ili 15, juri na našu poziciju. Skoro svi su streljani i ubijeni. Ali onda, ruski izviđači znaju gde smo. Imaju i dronove. Ruska artiljerija tada počinje da puca na naše rovove – i dolazi sledeći talas. I drugih. Ponekad ih bude desetak u roku od 24 sata.” On procenjuje da na svakog Ukrajinca dolazi osam Rusa. Ali, dodaje, Rusi gube i mnogo više muškaraca.

Kaže da pucaju na toliko Rusa da ne može da zamisli kako generali u Moskvi to mogu da izdrže. „To je kao u Drugom svetskom ratu.“ Ali njihovi gubici su takođe strašni. „Bili smo 90 ili 95 ljudi. Sada je samo polovina još uvek ovde. Svaki peti čovek je mrtav.” Držali su se dosta dugo. „Ali možemo li to ponoviti?“

A šta je sa onima koji su jednostavno poludeli i ne mogu više? „Često nas samo 50 metara deli od Rusa, ponekad i manje. Neki, kaže, više ne mogu da se nose sa strahom, dok drugi ne mogu da prihvate činjenicu da su preživeli dok su im prijatelji mrtvi. Nekoliko njih je izvršilo samoubistvo.“

Kada su Viktorija i ostali u četvrtak ujutru u 7.30 stigli u prostorije pogrebnog preduzeća, kažu, napolju je još uvek gorela vatra. Parkirali su mrtvačka kola što je pažljivije moguće između dva dela zgrade iza. Ali raketa je detonirala upravo na tom mestu, zgužvavši vozilo ka konzervu. Radionica i izlog, sa svojih 17 kovčega bili su netaknuti. Ali sada više nemaju mrtvačka kola.

A Vova se nije pojavio. Kako vojnici znaju, prethodne noći je ranjen od granate na putu kući. Očigledno više nije mogao ni da čuje ni da govori. Posledica šoka i eksplozije. Vojnici su hteli da ga odvedu u bolnicu van grada, „ali je on to odbio“, kaže Viktorija i dodaje da je očigledno uspeo da otšepa do kući. Ali, dodaje ona sa neodobravanjem, niko ne može da ga pozove i niko ne zna kako je. Niko ne zna ni da li je živ. U svakom slučaju, još uvek imaju tri mrtva tela da pokupe.

Opsovavši, Serhije kreće napolje. Trojica kreću za njim. Pronalaze Ninu Kolomoiževu, leži delimično obezglavljena među gomilom prevrnutog nameštaja. Ne mogu da pronađu bilo kakvu identifikaciju sa njenim datumom rođenja, ali je barem jasan uzrok smrti.

Negde u naselju Posjolok, navodno, jedan čovek leži mrtav u svojoj kući. Ali gde tačno? Serhij se stalno iznova vozi istim ulicama, ali ne može da pronađe adresu. Na pitanja o tome gde bi se pokojnik mogao naći ne dobija odgovor.

Najzad, ipak pronalaze Jurija, koji je živeo u kući s travuljinom i korovom obraslim dvorištem. „Ne mogu da razumem kako je umro“, dovikuje komšija preko puta. „Imao je pećnicu, drva i hranu za jelo.“ Jurij leži na sofi, glave okrenute na stranu. Možda je srčani udar? Bio je težak čovek, i njih trojica, udruženim snagama, jedva ga izvlače iz kuće. Sledećeg trenutka, Nina dobija saputnika. Putovanje se nastavlja.

Olakšavajuća okolnost je to što barem imaju adresu za treće lice: Jubilejna ulica, blok 2/4, drugi sprat. Opet Nina. Ovog puta Mihailova. 73 godine, bibliotekarka u penziji. Leži na krevetu, potpuno umotana u vunenu vreću za spavanje, samo joj glava stidljivo proviruje.

Kako je umrla? Da li je bila bolesna? Ili se na smrt smruznula? Žeđ? Glad?

Petja otvara vreću za spavanje. Njeno telo je toliko lagano da Sergej može sam da je podigne u belu plastičnu vreću, pre nego što je zakopča i baci preko ramena da je nosi dole. „Čekaj“, viče Petja iz susedne sobe. „Moram da nađem njen pasoš ili tako nešto.“ On pretura po fiokama i kutijama pre nego što konačno pronađe identifikaciju za penziju. Komšija stoji napolju na trotoaru. „Da, Nina. Živela je ovde. Mislim da je imala rak“, kaže ona uz kratak osmeh. „Bila je tako živahna, volela je da razgovara sa svima. Bila je pametna.“ A sada je mrtva. „Da.“ Bez kajanja, samo klimanje glavom.

Kada su tri bele vreće otpremljene u improvizovanu mrtvačnicu na ivici grada, Petja potišteno gleda kroz bočni prozor njihovog pozajmljenog vozila i pokazuje glavom prema stambenom bloku na drugoj strani ulice.

„Tamo je bio moj stan. Ja sam ga posedovao, kupio sam ga svojom ušteđevinom.“ Fasada zgrade je prošarana velikim rupama, a svi prozori su razjapljeni kao bezube čeljusti.

Sada, kaže, ponovo živi sa roditeljima. To što je ostao u gradu i još radi nema veze sa novcem, kaže. „Ljudi žele da budu dostojanstveno sahranjeni kada im dođe vreme.“

Što se više približavate Bakhmutu, to više tamno obojenih kombija za dostavu, pretvorenih u improvizovana vozila hitne pomoći, možete videti parkirane pored puta. Na tri-četiri kilometra od zone borbenih dejstava, vojska je postavila „tačke za stabilizaciju” na kojima se pruža prva pomoć ranjenicima.

Spolja se vidi samo bledi tračak svetlosti – lokacija mora da ostane tajna. Rabi, jedan od članova tima za pružanje medicinske pomoći, dozvolio je timu Der Spiegel-a da bude prisutan. „Moramo da budemo brzi. Uvek.” Dva vojnika iskaču iz oklopnog transportera i nose ranjenog druga umotanog u sjajnu zlatnu foliju. Petnaest minuta kasnije stiže kamionet sa teško ranjenim vojnikom koji leži na ledenoj hladnoći na otvorenom krevetu. Zatim dolazi treći pacijent. Ima i mirnih dana, kaže rabin, ali ovo nije jedan od njih.

Unutra brzo i tiho rade tri bolničara i lekar. Koristeći magnet, oni izvlače male komadiće gelera iz tkiva teško ranjenog vojnika.Vrišti, dok morfijum ne uradi svoje. Izgubio je velike komade mišića sa noge i komadiće kostiju sa lakta. Dok ga postavljaju na sto, komad gelera veličine palca ispada mu iz zadnjice. Bolničar kaže da je „iz perspektive traume imao veliku sreću: srce, mozak, unutrašnji organi – sve je neoštećeno. Preživeće. Za dva-tri meseca može da se vrati na front”. Samo je nejasno, dodaje medicinski profesionalac, da li će ikada ponovo moći da ispruži ruku. Sada, pošto je završio, moraju brzo da očiste mesto za sledećeg pacijenta.

Isečene pantalone i okrvavljene jakne završavaju u velikim vrećama za đubre. Telefoni, amajlije i lične karte stavljaju se u prozirne plastične kese i šalju se zajedno sa povređenim vojnicima, koji se distribuiraju po bolnicama širom zemlje. Samo čizme završavaju ispred vrata sobe za tretmane – u produženom redu uz zid.

Ali čemu sve to? Zašto Rusi toliko ne odustaju od Bahmuta? To je isto pitanje koje ukrajinski vojni lideri, pa čak i zamenik komandanta čečenske dobrovoljačke jedinice u Bahmutu, stalno pitaju: „Šta žele od grada dole u ​​dolini koji je teško braniti i na koji je lako pucati odozgo?“

Obično sami odgovaraju na pitanje. Njihov grad je, kažu, postao žarište moskovske borbe za vlast, usredsređene na to ko će moći da preuzme pravo na Bahmut. Jevgenija Prigožina i njegove privatne grupe Vagner, koju čine plaćenici i oslobođeni kriminalci? Ili regularne ruske trupe pod komandom Valerija Gerasimova?

Prigožin se nadao da će ostvariti ono što ruska vojska nije uspela tokom leta, ali Vagnerova grupa je došla samo do Soledara. U Bahmutu, Prigožinove trupe su pretrpele tako teške gubitke da su od početka poslednje nedelje januara redovne trupe ponovo primećene u tom području. Međutim, niko od Ukrajinaca ne izražava optimizam da će moći da sačuvaju Bahmut još dugo.

Magla visi nisko nad brdima sledećeg jutra, prigušujući daleku graju. Margarita Popović (95) umrla je mirno u subotu ujutro, kaže njena ćerka, koja je stigla sa komšijom. To je prva sahrana ove nedelje kojoj su prisustvovali ožalošćeni. Groblje, koje se nalazi 20 minuta vožnje zapadno od Bakhmuta, poslednje je preostalo bezbedno mesto za sahrane u ovoj oblasti.

Kratka je to ceremonija. Petja kaže nekoliko reči koje vetar odnese pre nego što prelije kovčeg flašom svete vode. Muškarci moraju da razbiju smrznutu zemlju šipkama da bi sanduk spustili u grob. Svakih nekoliko nedelja naiđe veliki rovokopač da iskopa još jedan red grobova. Kada muškarci pokriju kovčeg, dva plastična buketa se stavljaju na gomilu zemlje zajedno sa krstom i njegovom plastičnom pločom.

„Trebaju nam ekseri, dođavola“, promrmlja Serhij dok se udaljavaju, mali ekseri za kovčege kakve ne mogu da kupe na gradskoj pijaci. I moraju da krenu da pokupe sledeće mrtvo telo, bezimenog čovek od oko 60 godina, verovatno beskućnika. On je duboko u južnom delu Bahmuta, otprilike dokle su voljni da idu – uostalom, kažu, ne pokušavaju da se ubiju. Komšije su telo uvukle u napuštenu kuću da bi ga zaštitli od ogladnelih pasa. Petija hvata torbu za telo, Andrej medicinske rukavice, dok Serhij zagreva motor i kombi kreće na jug između oborenog drveća i komada ruševina.

Brzo pronalaze čoveka. Ima čupavu bradu i odrpanu odeću – i rupu od metka na potiljku. Komšinica koja je otvorila kapiju diže ruke i kaže da su ga tako našli na ulici. Ostali nagađaju kako je mogao poginuti: Možda je pokušao da provali negde u noći? To ne bi bila tako sjajna ideja tako blizu fronta. Teoretski bi sada morali da započnu proces podnošenja zahteva za izdavanje umrlice. Ali mrtav čovek bez papira koga niko ne poznaje? Petja raširi plastičnu vreću sa drškama sa strane, a ostali stavljaju u nju smrznuti leš. Idu najbržim putem do groblja i zabacuju vreću u jedan od poslednja dva otvorena groba. Njegov znak samo glasi: „Nepoznati čovek – 2023.“

U međuvremenu, Vova se ponovo pojavio u kancelariji. Njegove rane od gelera su sanirane, ali zamuckuje dok pokušava da pronađe reči. U nekoliko kratkih rečenica, on priča ostatak priče. Ranjen je usled granatiranja, koje je biciklisti ispred njega otkinulo noge.

„Otišao sam do njega, našao žicu, vezao mu noge koje su krvarile, uvukao ga u garažu. Povikao sam, ali niko nije došao. Onda sam se vratio preko mosta dok me nisu našli vojnici. Posle sat vremena uspeli smo da se vratimo do ranjenika, kojeg smo živog odvezli u 60 kilometara udaljenu bolnicu u Kramatorsku. Hteli su da povedu i mene, ali ja nisam hteo.“ Vratio se u pakao Zabahmutke i proveo četiri dana u krevetu u svojoj poslednjoj preostaloj sobi. Kostja takođe oseća da je sve prošlo dobro.

„Sinoć je bilo dobro, ili je barem moj put kući bio u redu. Ali onda su me skoro upucali napolju u dvorištu.“ Metak mu je prošao pored glave, dok je pušio napolju.

Viktorija kaže kako je pušenje opasno. „Napolju, mislim“, dodaje. Dok su ostali bili na groblju, granata je oko 10.30 pala na raskrsnicu napolju, jedva 30 metara od vrata pogrebnog zavoda.

Svi vade cigarete.Vova uspeva da nađe flašu votke, Serhij ima malo krekera i jabuka, i svi slave Vovin čudesan povratak.To je kratka proslava, ali do 13.30, kada svi idu kućama, flaša je prazna.

Dan posle proslave, detonacije su se vratile i ruske rakete su ponovo pogodile centar Bahmuta poslednjeg dana januara. Unutar pogrebnog zavoda u Ulici mira, Sergej sluša eksplozije i krckanje krhotina koje sledi. „Sutra ćemo imati posla“, kaže on, smrknuta lica.

Kasnije, nekoliko vrana se diže sa golemog hrasta usred ruševina dok se zemlja trese od dve teške detonacije. Ostatak vrana ostaje da na granama ogolele krošnje. Sede – netaknuto i naizgled mirno.