I naravno Džej: Umesto In Memoriama, o „poslednjem dorćolskom kralju“

„Bio sam u avionu kad je on ušao poslednji i upitao: ’Ima li Cigana u avionu?’ Svi su ućutali, ono, bilo je malo bez veze. ’Ni ja ne volim da se vozim sa njima’, odgovorio je samom sebi Džej. Britko i duhovito. Do Beograda smo svi postali bolji ljudi.“

Ovo je u nedelju uveče napisao moj prijatelj Slavoljub Stanković na postu drugog prijatelja Zoze Panjkovića koji je okačio in memoriam Džeju.

U ponedeljak, jedan treći prijatelj piše: „Pazi, nismo ni znali koliko je sve ljudi iz naše ekipe slušalo Džeja, a niko to nikada nije objavio. Meni je Džej oduvek bio asocijacija na najgore, ali gde smem to da napišem, ubili bi me.“

I meni je najveći fenomen da ispratim taj pijetet tzv. urbane Srbije i Beograda, pa čak i kad nije pijetet, onda je neka reakcija kao ona Uroša Đurića: „Da li Džej Lo, Džej Zi i O’Džej Simpson dolaze na sahranu u Aleji velikana?“

Mogao bi se od postova takozvane urbane Srbije napraviti tekst o preminulom pevaču. Ima mnogo zanimljivih stvari. Uverio sam se ovih dana da samo ja i nas nekoliko se možda nije susrelo sa Džejom i upamtilo anegdotu iz tog susreta. Zapravo sreo sam ga ali ništa nismo pričali. To je bilo pre nego što je sreo i „ćaleta“ patrijarha Pavla, i postao Džejms Braun sa Dorćola… To je bilo pre njegove slave, udvarao se nekoj drugarici iz škole, a ona je rekla: „Vidi kako si mali.“ Ali to je bila šala, ništa uvreda, jer ta drugarica je bila sa Dorćola, Džej je sa Dorćola i ja sam tada išao u školu na Dorćolu ali nisam bio Dorćolac.

Dorćolci su solidarni. Oni imaju mitomaniju. Iznad pruge i ispod pruge, mit o „šipki“… Džej je bio ispod pruge, sada je došlo doba tog kraja, džentrifikacija, kao ono Briklejn i Šordič u Londonu, Vilijamsburg u Njujorku. Kada sam ja išao u školu na Dorćolu, to je bio kao andergraund, taj Donji Dorćol, danas su tamo hipsterska mesta, kul pržionice i poslastičarnice, ali i te udžerice i zajednička dvorišta. Džej je Dorćolac, i to je bitno u celoj priči. I njegova pojava u onom treš talasu turbo-folka je jedinstvena. U folku su uglavnom odnekud van Beograda, a ako su blizu njega, onda je to Treća zona gradskog prevoza. Džej je sa Dorćola, Ciga, ali ne s Južne pruge, nego s one dorćolske južne pruge u Dušanovoj ulici. On je njima s Dorčola, Beogradžanin.

I on ne dolazi u taj svet estrade u oficijelnoj romskoj ulozi „Širok osmeh, zlatan zub“. Ne, on zna ulicu, šibicar sa praksom u Italiji, sitni prestupi. Asfalt, ništa kafanski Ciga, mada je bio kralj kafane.

I ovim drugima sa Dorćola je on Dorćolac. Zato se Boris Tadić oprašta od njega kao od nekog zemljaka. I Olja Bećković počinje emisiju svojim oproštajem od njega. I „Nedeljom“, naravno.

O oproštajima Dekija Stankovića, pa i Mihine žene, ovde ne pričamo jer to je oproštaj od „kralja kafane“, promuklosti od pljuga i života. A taj život je i šibicarenje, sitan kriminal, ali to se malo spominje jer, što bi rekao zamenik gradonačelnika Goran Vesić, „Džej nije bio savršen kao što nije niko od nas, ali je bio šmeker“. Niko ne spominje ni pevanje za Arkana. Moralo se. Tada bi i Ivo Pogorelić morao da peva Arkanu a kamoli Džej, i naravno Džej. Pa su spominjali kraj života Džejovog brata Isa Lera Džamba – gospodara Dorćola.

Ali sad u tim postovima urbane Srbije svima je Džej šmekerica. Niko nema asocijacije na nešto drugo osim na anegdote kao što ispriča devojka iz kulturnog centra Rex na Dorćolu. Kad su imali neku akciju a trebale su im luksuzne čaše. Pa išli u kafić preko puta gde je sedeo Džej, a on: „Daj ovim Ciganima čaše.“ Jer su oni pre toga organizovali svratište pa je tu bilo puno romske dece.

Niko ne spominje Novu godinu devedeset i neku, plata četiri marke, nema se za prase, ni da se izdrogiraš, a na TV-u Džejov spot na pijačnoj tezgi Kalenića. Igra na pijačnoj tezgi Kalenića. Mame mu ciganske, došao iz Dorćol historical da zajebava nas Vračar historical. Nisu to tada rekli, a i nije bilo tada mreža i tog historical. Sećam se da je komšija rekao: „Jbt ovaj ko šimpanza.“ To je bio rasizam. Ali pobedio je taj „vidi kako si mali“. To je bilo „Black Lives Matter“ sa Donjeg Dorćola.

A o tome kako je bio mali najbolja je anegdota od Ivane Zarić: „Džej, video me je jednom na autobuskoj stanici iz kola i pitao da me poveze. Uskočim ja, auto ogroman, za njega naročito, vidim meškolji se nešto i provalim da sedi na nekoj debeloj enciklopediji.

’To je najdeblja koju sam našao, moram da vidim gde vozim. A i kulturno se uzdižem.’

Neodoljiv je bio.“

Pa iščitavanje Džeja od strane emigranata iz devedesetih. Na vest o smrti Ramadanovskog Đorđe Matić piše: „Tvoju ‘Nedelju’, da nas dokrajči, da nas raskoli iznutra, kao onda, kao tamo, u onoj produženoj noti na kraju refrena, kad bi zavapio, kad puknu glasnice na tren, na neizdrživi stih: ’… nedelja, i svi ste tu. A mene… s vama nema.’“

Tim novim gastarbajterima je to bila pesma o prekidu života u domovini. A Bora Đorđević će u onom „I naravno Džej“ pevati o tim folkerima koji pevaju tim našim u tuđini, a u tom horu je naravno Džej. A onda jedan zagrebački prijatelj okači na Instagramu sliku njegovog grada u noći. Napisao: „Zagreb se oprašta od Džeja.“ A na toj slici Zagreb samo svetlucka, okolo sva tama, sve crno kao… Džej.

Ja sam u gimnaziju na Dorćolu stigao sa Dedinja gde u osnovnoj niko nije hteo da sedne sa sinom radnika Gradske čistoće – malim Cigom iako smo svi bili jednaki, pa je onda učiteljica to ispravila. I ne znam da li smo do osmog razreda postali bolji ljudi, kao što su postali bolji oni koji su leteli sa Džejom avionom odnekud „za Beograd“.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 465), od 10. decembra