Racionalni deo naših ličnosti zna da su slučajnosti svakodnevne i neizbežne. Ali, ne možemo poreći da u njima ima nešto čudno i magično. Neke godine češće nego inače doživljavamo gomile slučajnosti koje zapravo mogu delovati potpuno natprirodno. Neki ljudi beleže snove u dnevnicima, ako sanjaju nešto posebno živopisno ili čudno. Nekima od nas se desi da snovima predvidimo neki događaj, ili situacije koje će se desiti nekom od bliskih prijatelja ili članova porodice.
Kada pričamo o tome, ljudima obično nije interesantno, ili su sumnjičavi. Desilo se da mi se pričini poznanik sa kojim nisam imala nikakav kontakt 10 godina, a da mi posle dva minuta pošalje poruku. Isto, da pričam sa koleginicom o tome kako ceo život živim u stanu i da saznam da moji planiraju da kupe kuću.
Duh ljudi koje sanjamo ili o kojima mislimo, želi da nam saopšti tu vest, pa se onda nađe u našim snovima ili mislima? To je jedno „logično“ objašnjenje. A drugo tumačenje bi bilo da je ceo splet tih događaja proizvod puke slučajnosti bez dubljeg značenja, i da u tome nema ništa neprirodno.
Racionalni deo našeg bića verovanto bi se opredelio za drugo tumačenje, zar ne? Ali, postoji deo nas koji želi da veruje da svet zaista ima natprirodne dimenzije. To je deo nas koji se plaši priča o duhovima, i sigurno nikada ne bi dozvolio da se usudimo da provedemo noć u mrtvačnici.
Ipak, treba da budemo svesni toga da naše sopstvo čini i magično razmišljanje. Tako je naše iskustvo o nama samima i drugim ljudima u suštini plod mašte, a vizija o nama i drugima ne može biti potpuno racionalna. Konstruišemo gledišta drugih na nas i na svet, kao i ono kako sami poimamo stvarnost.
O slučajnostima razmišljamo na isti taj način, kroz magične misli, i zapravo kroz konstruisanje. „Slučajnost“ kao termin, obuhvata niz fenomena, od kosmičkih (pomračenje sunca, kada nam se čini su sunčev i mesečev prečnik istog obima), do ličnih i porodičnih (kada su članovi jedne porodice rođeni na isti datum).
Zadivljujući primeri
Glumac Entoni Hopkins doživeo je poseban primer slučajnosti. Kada je čuo da je dobio ulogu u filmu „The Girl from Petrovka“, krenuo je da kupi knjigu, tačnije roman Džordža Fajfera od kog je film nastao. Prečešljao je sve londonske knjižare, i pošto je nije pronašao, razočaran je krenuo kući. Tada ga je zaprepastilo kada je na klupi pored stanice ugledao roman. Kada se sreo sa Fajferom ispričao mu je to, i ispostavilo se da je upravo knjiga na koju je Hopkins naleteo ona koju je autor izgubio na drugom kraju Londona, koja je bila u pripremi za izdavanje, puna beleški i napomena.
L. Frenk Baum, dečji autor koji je poznat po čuvenom „Čarobnjaku iz Oza“ nije doživeo momenat kada je njegovo delo pretvoreno u kultni film, ali je ipak imao izuzetnu slučajnost u vezi sa filmom. Glumac Frenk Morgan je igrao pet uloga u filmu Čarobnjak iz Oza, kao i ulogu Čarobnjaka. Na početku filma se prvobitno pojavio kao putujući mađioničar koji predviđa budućnost, a kostimografi su primetili da je njegov kaput nov za ovu ulogu. Zatim su kopali po radnjama i doneli čitav orman kostima. Odlučili su se za kaput sa izlizanom somotskom kragnom koji je odlično pristajao glumcu. Ali, tek kasnije su otkrili da je u unutrašnjost jakne ušivena etiketa sa natpisom „Napravio Herman Bros, specijalno za L. Frenka Bauma“. Autentičnost kaputa je potvrdila Baumova udovica.
Slučajnosti mogu da se nižu od svakidašnjih do izuzetnih. Ako tako posmatramo, Hopkinsov i Baumov primer sigurno su imali čudan i neobičan kraj.
Već su uobičajeni primeri kada razgovaramo sa ljudima koje ne znamo i utvrdimo da imamo zajedničkog poznanika, ili više njih. Ili kada pročitamo neobičnu reč u časopisu, a u isto vreme je neko na radiju izgovori. Takve pojave mogu izmamiti osmeh, a one malo čudnije mogu izazvati strah, jer nam se svet čini kao mesto prepuno čudesnih sila.
To stanje uma podseća na apofeniju – sklonost da se percipiraju smislene i zlokobne veze između nepovezanih događaja, što je često kod psihotičnih zabluda. Šizotipija je dimenzija ličnosti koja proizvodi magične ideje i paranormalna verovanja. Postoje dokazi koji ukazuju na to da ljudi koji su u povećanoj meri šizotipni, mogu biti skloniji ličnijem ili intenzivnijem doživljavanju slučajnosti i magičnih razmišljanja. Šizotipne osobe mogu biti snažnije pogođene slučajnošću – oni se više uplaše sna o smrti od ostalih.
Postoji još jedan pristup ovome, a to je stav švajcarskog psihologa Karla Junga i austrijskog bilogičara Pola Kamerera. Kamerer je 1900. godine počeo da beleži slučajnosti, uglavnom svakidašnje. Njegova knjiga „Das Gesetz der Serie“ broji 100 slučajnosti, i njegova glavna ideja je da do slike svetskog mozaika dolazimo spajajući slične konfiguracije u vremenu i prostoru“.
Jungova teorija sinhroniciteta, ili smislene koincidencije je slična. Određene slučajnosti nisu samo nasumično okupljanje nepovezanih događaja, oni su povezani po svom značenju, tvrdi Jung. Ovaj psiholog je duboke izlete u sopstvenu podsvest smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem. Prvi put je uveo slučajnosti u psihološko istraživanje i koristio ih u analitičkoj praksi.
Van Elk i saradnici zaključili su da prilikom poimanja slučajnosti, ljudski um previše poseže za generalizacijom. Opsednuti smo duboko ukorenjenim predrasudama i nemamo puno mogućnosti da tačno procenjujemo slučajnosti i verovatnoće. Skloni smo da konstruišemo obrasce i veze tamo gde ne postoje. „Frekventna iluzija“ je čudna percepcija u kojoj se novoopaženi fenomen odjednom čini sveprisutnim.
Kada govorimo o snovima, treba prvo da razmislimo kolika je verovatnoća da se oni dese u realnosti. Nisu retki slučajevi o smrti članova porodice, ali kada sagledamo broj godina, možemo da zaključimo kolika je verovatnoća da se to zaista desi. Faktori koji provociraju da sanjamo te ljude, naješće su sretanje i prisustvo te osobe tokom života, a i njihove životne okolnosti nas navode da ih sanjamo u sličnom kontekstu. Kada je neko nama blizak star, možemo se plašiti njegove smrti, pa posle to sanjati.
Tagovi
