Hoće li Olimpijske igre obeležiti protesti?

0
(Juan Ponce/EPA, via Shutterstock)

Olimpijske igre 2020. godine biće održane u Tokiju usred polemike o kredibilnosti samog olimpijskog pokreta i uspona nacionalizma širom sveta, ali i borbe za rodnu ravnopravnost i protiv seksualnog nasilja. Takođe, u trenutku kada su sportisti spremniji nego ikada da iskažu svoj stav.

Kada je zvaničnica Olimpijskog komiteta SAD poslala pisma američkim sportistima koji su bojkotovali nacionalnu himnu na Panameričkim igrama u Peruu i oboma im odredila uslovnu kaznu u trajanju od 12 meseci, ona je takođe upozorila buduće olimpijce da im ne bi bilo pametno da na letnjim igrama sledeće godine iskažu bilo kakav politički stav.

Ali pokušaj da se sportisti u Tokiju ućutkaju mogao bi da ne urodi plodom. Ova sredina je drugačija od one 1968. godine kada su američki sprinteri Tomi Smit i Džon Karlos poslati kući sa Olimpijade u Meksiku nakon što su protestovali protiv socijalne nejednakosti.

Predsednik Donald Tramp mogao bi da oštro odgovori na bilo kakve kritike koje bi mu bile upućene tokom Olimpijade, kako je i učinio u Tviter okršaju sa američkom fudbalerkom Megan Rapino, ali će “veći deo zemlje sada imati mnogo više saosećanja” nego što je to bio slučaj 1968. godine, smatra Dejvid Valečinski, predsednik Međunarodnog društva istoričara Olimpijskih igara. Današnji sportisti mogu izgraditi podršku javnosti putem društvenih mreža i neretko ih u tome ohrabruju treneri i kompanije kao što je Nike. Sada postoji toliko načina da se izraze misli mimo tihog otpora i protestovanja.

“Postoji određena grupa ljudi koja će uvek smatrati da je borba za prava mnogih drugih važnija od posledica koje će sami istrpeti”, kaže mačevalac Rejs Imboden koji je opomenut pošto je klečao uz nacionalnu himnu tokom uručenja medalje.

On je objasnio da je njegov postupak bio protest protiv “mana” Amerike poput “rasizma, kontrole oružja, nehumanog tretiranja migranata i predsednika koji širi mržnju”. Bacačica kladiva Gven Beri koja je podigla pesnicu za vreme trajanja himne takođe je disciplinski kažnjena.

Sportista koji tokom uručenja medalje, dok je u dresu, pošto da gol ili osvoji trku načini bilo kakav politički gest, krši Olimpijsku povelju i rizikuje da bude diskvalifikovan sa Olimpijskih igara.

Takvih političkih gestova se Međunarodni olimpijski komitet “užasava”, kaže Daglas Hartman, sociolog koji se bavi olimpijskim protestima. Ukoliko se začne bilo kakav masovniji protest na Olimpijadi u Tokiju i za to se stekne podrška javnosti, dodaje Hartman, dogodiće se prekretnica i urušiće se zapadnjački koncept sporta kao “svete, suštinski zabavne i inherentno pozitivne društvene aktivnosti”.

Međunarodni olimpijski komitet često se postavlja kontradiktorno obeshrabrujući političku aktivnost ali i pružajući joj podršku ukoliko se Olimpijski komitet u njoj predstavlja kao pozitivna moralna sila. Maratonac iz Etiopije Fejisa Lilesa nije kažnjen kada je prekrstio ruke iznad glave kada je prešao cilj na Olimpijadi u Riju 2016. godine u znak protesta protiv nasilja nad etničkom grupom kojoj pripada.

Problem nastaje kada se, objašnjava Hartman, “sportisti dotaknu pitanja koje većina posmatrača ne smatra političkim, već moralnim”.

Da je sportista tiho protestovao na Olimpijadi u Tokiju onako kako je to učinio Imboden, neki ljudi bi to smatrali moralnim aktom, ali se drugi sa tim ne bi složili.

Sara Hiršland, šefica Olimpijskog i paraolimpijskog komiteta SAD, u pismima Imbodenu i Berijevoj navela je da je cilj Olimpijade da unapredi međunarodno jedinstvo i harmoniju.

“Kada pojedinac svoje pritužbe, ma koliko one bile legitimne, stavi ispred onih koje imaju drugi takmičari, i ispred samog takmičenja, to jedinstvo i harmonija se umanjuju”, napisala je Hiršlandova. “Slavljenje sporta i ljudskih dostignuća se gubi.”

Piše DŽERE LONGMAN

© 2019 The New York Times