Fudbal se (ne) vraća kući

0
Credit line: Alexander NEMENOV / AFP / Profimedia

Neće od večeras širom Evrope (i pomalo Azije) biti samo drugačijeg fudbala. Sve je već dugo drugačije nego što smo ikada mogli da zamislimo, osim kada uključimo Plejstejšn. I upravo zbog toga, ovo Evropsko prvenstvo u fudbalu i neće baš biti kao sa Plejstejšna. Biće to više priča o “novoj Evropi”, u kojoj opet neće biti nas. Ko god da smo to – mi. Nego, kako se tapka, plače i grli uz poštovanje epidemioloških mera?

Malo ko ne klima glavom kada od onih likova koje na televizijama potpisuju sa “stručni konsultant” čuje da je “ova utakmica još jedna loša vest za naš fudbal”, ili da “nismo dovoljno kreativni i nismo dovoljno pozitivni”, ili da će ovo “biti još samo jedan loš rezultat”. O tome bi mogla da se napiše i pesma, lepa, epska i stradalna.

Samo što su je Englezi već napravili, snimili i objavili u maju 1996. godine, a reči “stručnih konsultanata”, Alana Hansena, Trevora Brukinga i Džimija Hila, stavili na njen početak. To je ona pesma koja vas je bar jednom u životu ozbiljno iziritirala, a poslednji put na Mundijalu u Rusiji.

Jer “Football’s Coming Home” Englezi potegnu kada god se ponadaju bez osnova, iako je pesma nastala kao potpuna parodija. A Englezi se uvek ponadaju bez osnova.

Te 1996. godine nisu se nadali samo Englezi. Na prvenstvu koje se igralo na renoviranim stadionima na Ostrvu, na TV ekranima se predstavila “nova Evropa”, sa novim, “samostalnim i demokratskim državama”, novim dresovima i idejama. Devedesete su u punom jeku svima donele slobodu i fudbal. Dobro, ne baš svima.

Pamti se to prvenstvo po tragediji Engleza, prvom nastupu Hrvatske, i to u kockastim dresovima, i po reprizi finala iz 1976. godine, kada su u Beogradu igrale Nemačka i Čehoslovačka (u “novoj Evropi” Češka Republika).

Samo su dve stvari iste kao pre 25 godina.

Predstaviće nam se “nova Evropa” – “promenjena iz korena” pandemijom koronavirusa – i tu neće biti reprezentativaca zemlje u kojoj živimo.

Turnir drugačiji od svih

Ovo prvenstvo nije samo drugačije od svih prvenstava koja su bila. Drugačije je i od svih koja će biti. Tako je bar Aleksandar Čeferin poručio svojim saradnicima, a onda i pojedinim novinarima. Ovakvo je prvenstvo, kaže, samo glavobolja.

Prema “pretkorona” planovima EURO je trebalo da se odigra u 13 različitih država, što je podrazumevalo obavezu za UEFA da pronađe 13 gradova, 13 stadiona koji ispunjavaju uslove, da oformi 13 timova koji će se baviti menadžmentom svih objekata, uključujući stadione, hotele, trening centre i svu propratnu logistiku. Bilo je potrebno prevazići jezičke i sve druge barijere, organizovati kvalitetne kanale komunikacije i vršiti hirurški preciznu koordinaciju između svih pojedinaca i timova uključenih u organizaciju.

Niall Carson / PA Images / Profimedia

Od Sevilje, u Andaluziji, do Bakua, glavnog grada Azerbejdžana, koji je bliži Bagdadu nego ostalim gradovima domaćinima.

A osim što je sve ovo od početka, kada je Platini izneo svoju ideju, zvučalo komplikovano, jednostavno je – glupo. 

Kada je proglašena pandemija, shvatili smo da ne samo što je komplikovano i glupo, nego je i nemoguće. Ako u sve spomenute algoritme, proračune i organizaciju, jedne relativno neorganizovane organizacije, uključite i korona protokole, zabrane, karantine i ad hoc odluke svakog pojedinačnog “kriznog štaba”, u glavi vam se odmah pojavi ona žena sa zbunjenim pogledom i milion cifara pred očima, što često iskače po društvenim mrežama. 

Zamislite onda kako bi bilo da uz kompletno dešifrovanje planova, rasporeda i programa, morate da uložite i energiju da za nekoga navijate.

Mi nemamo za koga da navijamo…

U poslednjih 45 godina, oni koji se nisu selili iz svojih kuća više su puta menjali u ličnim dokumentima ime države u kojoj žive i sve su te države zajedno, i SFRJ i SRJ i SCG i Srbija, u tom periodu ukupno dva puta igrale na Evropskom prvenstvu.

Pre toga, Jugoslavija je redovno bila u samoj završnici, nesrećno poražena od Italije u ponovljenoj utakmici finala 1968. godine, ali je onda usledila tama.

Možda je sve počelo na poluvremenu polufinalne utakmice sa Zapadnom Nemačkom, na stadionu Crvene zvezde 1976. Vodila je tada Jugoslavija velikih 2:0, Popivoda i Džajić su doneli prednost i smešilo se finale. Treće za 16 godina.

Nikada nije potvrđeno da se bilo šta loše dogodilo, nije četa crnih mačaka prošla kroz svlačionicu Jugoslavije, nije razbijeno 999 čarobnih ogledala, ali od tog poluvremena nikada više ništa neće biti isto.

Nemački reprezentativac Hajnc Flohe je smanjio prednost Jugoslavije tako što ga je lopta pogodila nakon šuta saigrača i odbila se u suprotnu stranu. Uvukao se neki nemir u kosti domaćih fudbalera do tada neviđen na našim fudbalskim terenima. Navijači su skidali šešire, češali se po glavama i pitali se: šta se dogodilo ovim igračima?

Debitant Diter Miler, najpoželjniji neženja u Kelnu tih godina, izjednačio je u 82. minutu, a onda u produžetku, u 115. pa u 119. minutu ponudio putokaz ka “ponoru pakla”, izabranicima Biće Mladinića.

Kada su naši reprezentativci posle toga i bili deo albuma za sličice za EURO, neko će reći – bolje da nisu. Prvo je 1984. godine u grupi Jugoslavija doživela tri ubedljiva poraza, a onda je 16 godina kasnije, u Belgiji i Holandiji, posle lude grupe sa Slovenijom, Norveškom i Španijom, doživela debakl od Holandije u četvrtfinalu.

Credit line: ACHIM SCHEIDEMANN / AFP / Profimedia

U međuvremenu, kada se protiv svih pravila “Milerovog sindroma” iz drugog poluvremena polufinala 1976. godine, Jugoslavija plasirala na prvenstvo 1992, neko je izazvao rat samo da „plavi“ ne odu na EURO.

Poslednje razočaranje doživeli smo onda kada nam je bilo kakav povod za slavlje bio potreban, protiv Škotske u Beogradu. Da Diter Miler, one 1976. godine, nije preokrenuo rezultat, nikada u finalu, u raspucavanju penala, reprezentativac Čehoslovačke Antonin Panenka ne bi bio hrabriji od ludog i šutnuo penal na svoj način. Da Panenka nije dao “panenku”, ko zna kada bi i da li bi iko penale proučavao iz naučnog, psihološkog i statističkog ugla. Da tog proučavanja nije bilo, verovatno nikada ne bismo znali da postoje zone na golu koje ako igrač pogodi procenat realizacije skače na 90 odsto. Verovali bismo i dalje da je u pitanju sreća.

… ali ćemo navijati

Zato ćemo i ove godine na Evropskom prvenstvu navijati za neku od reprezentacija kod kojih ne počiva baš sve na sreći i priči o “prokletstvima”.

Koji god orijentir očima, mozgu i srcu nametnete i kako god usmerite svoje fudbalske afinitete, lako ćete pronaći makar jednu reprezentaciju koju ćete voleti i makar jednu kojoj ćete, da niko ne čuje, poželeti sve najgore.

Ako ćemo po kriterijumu “iza plota”, Severna Makedonija i Hrvatska će braniti čast nečega što se naziva “regionom”, a tu i nije potrebno raditi detaljna istraživanja da bi se znalo ko je Srbima drag, a protiv koga bi navijali u svakoj prilici. Međutim, oba tima imaju “domaći šmek”, a fudbalska je jeres ne voleti Pandeva ili Modrića.

Ko voli lepršavost gledaće u dresove „crvene furije“, sa grbom na dresu koji je toliko izmenjen da se sada zove logo, ili u Portugalce, koji brane evropsku titulu, a njihov kapiten brani svoju čast posle loše sezone za sobom. Biće tu dovoljno “nemačke preciznosti” i van nemačke reprezentacije i nedovoljno francuskog pragmatizma, van tima koji stoji mirno uz Marseljezu. Ko nema ništa protiv da se politika umeša u našu fudbalsku butigu, mogao bi da potraži svog favorita u fascikli sa naslovom “dark horse”, gde stoje Turska ili Ukrajina.

Credit line: Alain JOCARD / AFP / Profimedia

Igraće na Evropskom prvenstvu – u jednom će se glavnom gradu otvoriti, u drugom zatvoriti turnir – i dve reprezentacije koje Srbi tradicionalni ne podnose, a autor ovog teksta i onaj koji mu ispravlja zareze, lapsuse i gluposti, uvek za njih navijaju. Da, znate već, Italija i Engleska. 

Jedni su, “žabari kao žabari”, omraženi zbog toga što uvek igraju isto, “na pobedu”, a drugi jer uvek igraju isto, “na pobedu, pa ispadnu smešni”.

Ako ste se već iznervirali i tačno znate koga volite, čijim se utakmicama radujete, a koga “mrzite do koske”, zastanite na trenutak.

Već to zvuči kao da su stvari kao nekada.

“It’s coming home…”

Od svega što nije “kao nekada”, najmanje su kao nekada igrači. Posle nenormalnog ritma u kom su bili prinuđeni da igraju, pre toga žive i treniraju, zatvoreni, ograničeni, sprečeni da zbog profesionalnih obaveza sahrane roditelje, povređeni zbog igranja tri utakmice nedeljno, demotivisani tišinom praznih tribina, moraju da usmere svu preostalu energiju da odigraju “za svoju zemlju”.

A to je – iako im prečesto ne verujemo – ponekad jako teško. 

Veliki broj fudbalera koji će igrati na ovom turniru igraju u pet najjačih evropskih liga, a način na koji su ljudi koji vode ta takmičenja organizovali utakmice i kalendare, uništio je bioritam svim igračima, koliko god da su plaćeni.

Zato bi pred njih, umesto očekivanja, trebalo postaviti zahvalnost.

Zbog toga što će u svakoj grčevitoj odbrani kojom sa klupe lažno komanduje Manćini u „Armani“ odelu, biti pomalo prkosa iz Bergama. Zato što će se reprezentativci Španije setiti svake tišine koja je vladala bulevarima velikih gradova. Zbog toga što će svi u mislima imati karantine i zabrane koje su u naše živote doneli anksioznost i strah, a iz njih izveli radost i sa njom fudbal.

Svesni svega toga, ti će igrači kada izađu na teren uraditi sve da opet bude kao pre i da ponovo uživamo.

I kad na Vembliju, u finalu, pred punim tribinama – a Džonson je dovoljan populista da tome ne stane na put – na teren istrče bilo koje dve reprezentacije, biće to jedina prilika da ona pesma o “Tri lava” baš nikome neće biti iritantna.

“Football’s coming home…” A fudbal je, šta god ko mislio, samo život između dve aut-linije.